Žena koja je 25 godina bila desna ruka Marini Tucaković! PESME KOJE JE PISALA LJILJA JORGOVANOVIĆ: "Noć mi te duguje", "Lepi grome moj", "Romale, romali", "Crno pa se ne vidi"...

Ljilja je bila jako bitan faktor u karijeri Milice Pavlović pa joj je napisala gotovo sve najveće hitove. "Kučketina", "Ona nosi pradu", "Praštaj" i mnoge druge pesme potpisala je upravo Ljilja. 

Ljiljana Jorgovanović sarađivala je i sa Marinom Tucaković, a pisala je pesme i za najveće srpske zvezde poput: Cece, Zdravka Čolića, Ace Lukasa, Željka Joksimovića Džeja.

Neki od njenih hitova koji se pevaju i danas su: Noć mi te duguje (Zdravko Čolić), Lepi grome moj (Ceca), Rasulo (Ceca), Gore od ljubavi (Ceca), Zabranjeni grad (Ceca), "Manta Manta" (Ceca), "39 sa 2" (Ceca), Slavija (Džej), Romale Romali (Ana Nikolić), Đavo (Ana Nikolić), Vatra (Ana Nikolić). Šta ostane kada padnu haljine (Vesna Zmijanac),Gadura (Željko Joksimović), Alo budalo (Aca Lukas) i mnogi drugi...

Ko je bila Ljilja Jorgovanović? 

Ljiljana Jorgovanović preminula je juče nakon borbe sa teškom bolešću, a malo ko zna koliko je bila bitna za karijeru mnogih pevača koji su danas jedne od najvećih zvezda. Iza više nego uspešne Marine Tucaković stajala je pre svega njena porodica, muž Aleksandar Futa Radulović i sinovi Miloš i Milan Laća Radulović, nekoliko pevača iskrenih prijatelja, ali i Ljilja Jorgovanović, srpska novinarka i tekstopisa. Ona je sa čuvenom Marinom napisala neke od najvećih hitova domaće muzike. U intervjuu za Kurir Ljilja se prisetila zajedničkog života i saradnje sa ženom koja je ostavila neizbrisiv trag u domaćoj muzici.

Novinarstvom je počela da se bavi u Studentu početkom osamdesetih. A u razgovoru za Kurir govorila je kako se seća tih dana?

- Kao vreme kad sam bila najgluplja i najsrećnija, puna snage da se borim za svoje zablude. U to studentsko glasilo uglavnom su dolazili oni koji nisu imali dobre veze da pišu za "ozbiljne" novine, deca provincije željna da osvoje Beograd i svet. Ništa nisam želela da osvojim, pa ništa nisam ni osvojila. Borili smo se za pravdu i jednakost, branili sirotinju od bogataša socijalističkog kalibra, levičari s bradama do pupka i devojke koje se nisu šminkale ni doterivale. Iako su motrili na nas, znala sam da smo nebitni, kao da smo obdanište u kome nas gledaju vaspitačice. Zato nikad nisam volela omladinsku štampu, a ni studente kao privilegovani sloj društva. Broz je tek umro, krenule su grozne nestašice praška, kafe, higijenskih uložaka i restrikcije struje, a studenti su u mraku protestovali lupajući u šerpe. Dobili su struju. Ali samo za sebe. Pamtim da sam radila s neviđenim likovima, svi su za film: Momčilo Petrović, Branko Maširević, Stevo Batić, Dejan Đurović, božanstvena Tanja Nikolovski...

Govorila je i o tome kako bi izgledala idealna redakcija koju bi ona napravila i koga bi zvala od novinara

- E, "da sam ja netko", pozvala bih sve! One koje ljudi vole da čitaju i one koje mrze, sve! Da me oduševljavaju i nerviraju, i da pišu šta god požele. Nekad sam bila stroga, tako da bih birala ljude kao paradajz na pijaci. Više ne. Obavezno bih zvala Milovana Brkića. Bilo bi mesta i za AI, veštačku inteligenciju. Možda bi on objasnio zašto ovako lepo živimo. Umesto da plaćam prepisivače, debelo bih platila one koji umeju da pišu za debelo papirnato izdanje. Vratila bih u život print i malo dostojanstva u novinarsku profesiju. Pa kom opanci, kom obojci.

Krajem devedesetih počinje da piše tekstove za pesme mnogim velikim imenima na estradi.

- Ušla sam slučajno i na velika vrata, kao saradnica Marine Tucaković. Moj bivši muž odrastao je s Marinom u istoj zgradi i družili su se u detinjstvu. Stalno je govorio da ga podsećam na Marinu. Poznavale smo se površno, birajući kod nje odeću od šanera. Prodala sam joj i svoje svadbene cipele. I kada više nismo mogli da živimo od novinarstva i džeza, poslala sam joj 1997. po mužu tri teksta. Ona i Brega upravo su radili na Čolićevom albumu "Kad bi moja bila". Odmah su uzeli delove koji su im se svideli i potpisali me na dve pesme. Otišla sam da se vidim s njom. Leškarila je u spavaćici i dok je ona čitala još dva teksta koje sam donela, ja sam probala njene žute cipele "karl lagerfeld". Rekla mi je: "Sve je dobro. Lepo ćemo sarađivati". Popile smo po rakiju i već iste večeri poslala mi je kasetu s nekim pesmama.

Kako je izgledalo to kada ona i Marina pišu tekstove

- Kad sam počela da radim s Marinom, odmah sam sujetu bacila u đubre i više je odatle nisam izvadila. Divila sam joj se i slušala je u svemu. Počeo je naš prećutni dogovor da radimo kako ona kaže i potpisuje me gde želi. Isprva smo pisale kod nje svake večeri, i do četiri ujutru. Jednom smo uradile četiri albuma za mesec dana. Mislila sam da je to normalno - a nije. Ona bi započinjala, ja nastavljala, pa ona prepravljala. Ili bi ona napisala refren, a ja strofe. S vremenom su se uloge menjale, mešale, razmenjivale smo ideje telefonom, tokom ručkova, u šopingu... Simpatično je kako smo, recimo, pisale tekst "Gore od ljubavi". "Šta, jebem mu, može da bude gore od ljubavi?" pitale smo se. I uvek bismo našle rešenje. I nisam ja pisala za pevače. Pisala sam za nju, njoj da se svidi. To je to, trajalo je skoro 25 godina.

Kurir.rs