„ZAKUVAN KRUV JE SAMO POLA POSLA“ Mlade devojke učile zanat koji je nekada znala svaka bunjevačka domaćica

Radionicu su organizovali Bunjevački edukativni centar „Ambrozije Šarčević” i Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine, a odazvale su se devojke iz Subotice i Sombora, željne da nauče zanat koji je nekada bio temelj svakog bunjevačkog domaćinstva.

Za bunjevačku zajednicu, kruv nikada nije bio samo hleb. On je simbol Dužijance, godišnje svečanosti žetve, i simbol novog roda, znak da je porodica preživela još jednu godinu rada na zemlji i da ima čime da nahrani svoje ukućane.

Upravo je ta dublja, gotovo obredna dimenzija hleba bila u središtu razgovora vođenog uz peć koja je polako grejala prvi somun dana. Predsednica NSBNM dr Suzana Kujundžić Ostojić, pored toga što j istakla značaj radionice za bunjevačko kulturno nematerijalno nasleđe i tradiciju, podsetila se kako je njena majka išla u školu upravo u prostoru gde je održana radionica. Nekadašnja škola je danas smeštena na Salalašu 1920 Salaš Kovač. 

"Zakuvan kruv je samo pola posla"

Marija Bošnjak iz Male Bosne jedna je od retkih koja i danas peče kruv na starinski način, u pravoj zemljanoj peći, onako kako se to radilo pre nekoliko decenija. Objašnjava da je zamesiti testo tek početak, dok je pravo umeće u tome kako se peć zapali i održava.

"Sigurno, pored toga što treba dobro znati zakuvati kruv, treba znati i ispeći", kaže Marija, dodajući da je zakuvan kruv "samo po hvala" ako se ne zna kako valjano naložiti i zažariti peć.

Priseća se da je pre petnaest godina redovno ložila tu istu peć, ali da je danas taj posao "kao probuđen" iz zaborava. Vatra mora dugo da gori kako bi se peć dobro zažarila, jer se jedino tako kruv peče ravnomerno, da ne izgori.

"Treba dati peći vremena, da ne bi izgoreo, da ne bi bili crnci", objašnjava ona, koristeći izraz koji su nekada dobro poznavale sve domaćice ovoga kraja.

Pečenje, kaže, traje otprilike četrdeset minuta, u zavisnosti od veličine hleba – bilo da je reč o dve-tri kile testa ili o pet-šest kila, sve zavisi i od peći i od toga čime se ložila.

Najbolje rezultate, tvrdi Marija, daje ogrizina, drvo koje kruvu daje poseban ukus. Na ovoj radionici, priznaje, ogrizine je bilo malo, pa se dogorevalo granjem, zbog čega je peći trebalo duže vremena da se zažari kako treba.

Ali peć na drva, kaže Marija, nije dobra samo za kruv.

"Za sve što se može ispeći u peći je bolje" – bilo da je reč o svinjskoj pečenici, testu za pitu ili krompiruši, sve dobija poseban ukus. "Dobije, valjda, i onaj miris, i ono od zemlje. Ipak je zemlja zemlja", zaključuje ona, dok dim polako izlazi iz otvora stare peći.

Za Mariju, kruv iz peći nije samo hrana, on je čitav jedan svet detinjstva. Priseća se kako je cela avlija mirisala kada se peklo, kako je testo za vreme pečenja raslo, ponekad se iskrivilo, ponekad "pupčalo" – to jest, izbočilo se na jednu stranu i tu se posebno lepo zapeklo. Baš taj komad, kaže smejući se, deca su jedva čekala da otkinu i pojedu prva. Upravo je ta uspomena, tvrdi, ono što čini kruv iz peći nezaboravnim, jer se ni po mirisu ni po izgledu ne može porediti sa hlebom kakav se danas kupuje ili peče u električnim rernama.

"Ne može se uporediti", kaže odlučno. "Ono je i miris, i izgled, sve je sasvim drugačije."

A ono što, prema njenim rečima, čini kruv iz peći toliko posebnim jeste upravo njegova jednostavnost. Nema aditiva, nema veštačkih sastojaka: samo kvasac, brašno, malo soli i malo šećera, taman toliko da kvasac krene da radi. Nekada se, dodaje Marija, kvasac pravio i od kukuruza, sušen i čuvan za kasniju upotrebu, a poneko bi, kada bi zamesio kruv, ostavio mali komad testa sa strane – takozvani gombot – koji bi se ukiselio i poslužio kao kvasac za sledeće pečenje. Tako se, objašnjava, nikada nije dešavalo da domaćinstvo ostane bez kvasca za hleb.

"Rukom se nije smelo pogrešiti"

Duh tog istog, gotovo svetog odnosa prema hlebu, prenela je i Milka Kujundžić, koja je vodila radionicu i devojkama pokazivala svaki korak, od mešenja do oblikovanja štruce. Milka se osvrnula na vreme kada pečenje kruva nije bilo hobi niti stvar izbora, već svakodnevna obaveza bez koje domaćinstvo nije moglo da funkcioniše. Nekada je pečenje kruva bilo "najosnovniji posao" za svaku domaćicu i svaku snahu u kući.

Nije bilo prostora za grešku, kaže Milka, jer se hleb morao ispeći za celu kuću, za svu čeljad pod istim krovom.

"Tu nije bilo brzanja. Dobro brašno, dobra voda i kvas" – to je bilo sve što je bilo potrebno, ali svaki od ta tri sastojka morao je biti besprekoran, jer je od toga zavisilo da li će cela porodica te nedelje imati hleb na stolu. Svaka domaćica, dodaje, morala je da nauči da napravi dovoljno kruva ne samo za svoju užu porodicu, već i za širu obitelj, za sve koji su živeli zajedno ili dolazili u pomoć oko poljskih radova.

Uz osmeh milka kaže da je hleb trajao oko dva dana. U domaćinstvima sa više ukućana, ističe, peklo se i po dva puta nedeljno, jer se kruv jeo svakodnevno, uz svaki obrok, i nije se dozvoljavalo da porodica ostane bez njega ni jedan jedini dan.

Radionica u Maloj Bosni, iako naizgled samo praktična vežba mešanja i pečenja, zapravo je bila mnogo više od toga,  bila je čas istorije ispisan mirisom dima i svežeg testa. U pričama Marije Bošnjak i Milke Kujundžić prepoznaje se čitava jedna epoha bunjevačkog seoskog života, u kojoj se vrednost porodice, gostoprimstva i rada merila upravo onim što izlazi iz peći.

Danas, kada je sve dostupno u pekarama i marketima, ovakve radionice imaju poseban značaj, one ne uče samo tehniku pečenja, već prenose i sećanje, identitet i osećaj pripadnosti. Devojke iz Subotice i Sombora koje su ove nedelje prvi put same zamesile testo za somun, možda i ne znajući, postale su karika u lancu koji povezuje generacije bunjevačkih žena, od onih koje su pekle kruv iz nužde, do onih koje danas biraju da nauče taj zanat kako on ne bi nestao.

Sandra Iršević