HLEB KOJI SE „SMEJE NA MESEC“ Vojvođanska cipovka mesila se jednom nedeljno, a danima ostajala sveža, OVO JE RECEPT
Miris tek ispečenog hleba u Vojvodini vekovima je značio da će cela kuća biti sita. Ipak, cipovka nije bila obična vekna: imala je visoku kupastu formu, karamelizovanu hrskavu koru i mekanu sredinu koja je danima zadržavala svežinu.
U narodu su je zvali i „hleb koji se smeje na mesec“. Taj naziv duguje karakterističnom zaseku koji su domaćice pravile sa strane lopte testa neposredno pre pečenja. Cipovka bi se u vreloj peći raspukla i otvorila poput širokog osmeha.
Tri veka na vojvođanskim trpezama
Cipovka se na prostoru Vojvodine mesi duže od tri veka. Najraniji pisani tragovi potiču iz 18. veka, dok se 1894. godine pominje i u knjizi „Istorija Novog Sada“.
Prvobitno su je pekle domaćice na salašima, a sa razvojem gradova sveže vekne počele su rano ujutru da iznose na pijace Novog Sada i Pančeva.
Kasnije su u Vojvodinu stigle i profesionalne pekarske zanatlije: takozvani beli pekari iz Nemačke, a potom i crni pekari sa juga Srbije i iz Makedonije.
Jedna vekna hranila je porodicu cele nedelje
U vreme kada se u polju radilo od jutra do mraka, hleb se nije mesio svakoga dana. Domaćice su cipovku često pripremale jednom nedeljno, pa je morala da ostane ukusna i sveža sve do narednog pečenja.
Uobičajene vekne bile su teške između tri i pet kilograma, a ostalo je zabeleženo da su se ponegde pekle i cipovke teške čak 12 kilograma.
Ovaj hleb pripremali su pripadnici različitih naroda koji žive u Vojvodini. Kod Mađara se tradicionalno mesio od brašna dobijenog od prve nove pšenice povodom praznika Svetog Ištvana, dok je kod Hrvata i Bunjevaca bio deo Dužijance, svečanosti kojom se proslavlja završetak žetve.
Zbog istorijskog i kulturnog značaja, vojvođanska cipovka je 2016. godine upisana u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Pekla se direktno na vrelim ciglama
Prava cipovka pekla se u velikim zidanim, takozvanim turskim pećima. Ložile su se šapurikama, kukuruzovinom i drvetom, a testo se polagalo direktno na zagrejane cigle.
Pošto je tokom pečenja hleb naglo narastao, peći su morale da imaju širok otvor.
Moderno pekarstvo donelo je brže postupke, mašine i aditive, dok cipovka zahteva ručno mešenje, vreme i strpljenje. Zbog toga se danas po starim pravilima priprema u malom broju pekara u Subotici, Pančevu, Sremskoj Mitrovici, Kovilju i još nekoliko vojvođanskih mesta.
Ipak, manja verzija ovog hleba može da se napravi i u običnoj kućnoj rerni.
Sastojci za cipovku od oko 700 grama
- 500 grama mekog pšeničnog brašna tip 500
- 2,5 decilitara mlake vode
- od 10 do 20 grama svežeg kvasca
- jedna kašičica soli
- jedna kašičica svinjske masti
Kako se priprema
U mlakoj vodi rastvorite kvasac, pa dodajte kašičicu soli i kašiku brašna. Ostavite smesu desetak minuta da se kvasac aktivira.
Dodajte mast, a zatim postepeno i ostatak brašna. Testo mesite rukama i neprestano ga prevrćite. Nekada se govorilo da je dobro umešeno tek kada pod prstima počnu da se pojavljuju sitni mehurići.
Posudu prekrijte čistom krpom ili stolnjakom i ostavite testo da odmara oko 15 minuta.
Potom ga još jednom premesite prevrtanjem, oblikujte u glatku loptu i stavite u dobro podmazan pleh. Ostavite ga da narasta još oko sat vremena.
Rernu zagrejte na najvišu temperaturu. Neposredno pre pečenja oštrim nožem zasecite testo sa strane, a ne po sredini. Upravo će se na tom mestu tokom pečenja otvoriti prepoznatljivi „osmeh“.
Hleb pecite oko 20 minuta. Kada ga izvadite iz rerne, vruću koru premažite sa malo hladne vode i ostavite cipovku da se postepeno prohladi.
Secite je tek kada se dovoljno ohladi, kako bi sredina ostala meka i zadržala vlagu.
