„ЗАКУВАН КРУВ ЈЕ САМО ПОЛА ПОСЛА“ Младе девојке училе занат који је некада знала свака буњевачка домаћица

Радионицу су организовали Буњевачки едукативни центар „Амброзије Шарчевић” и Национални савет буњевачке националне мањине, а одазвале су се девојке из Суботице и Сомбора, жељне да науче занат који је некада био темељ сваког буњевачког домаћинства.

За буњевачку заједницу, крув никада није био само хлеб. Он је симбол Дужијанце, годишње свечаности жетве, и симбол новог рода, знак да је породица преживела још једну годину рада на земљи и да има чиме да нахрани своје укућане.

Управо је та дубља, готово обредна димензија хлеба била у средишту разговора вођеног уз пећ која је полако грејала први сомун дана. Председница НСБНМ др Сузана Кујунџић Остојић, поред тога што ј истакла значај радионице за буњевачко културно нематеријално наслеђе и традицију, подсетила се како је њена мајка ишла у школу управо у простору где је одржана радионица. Некадашња школа је данас смештена на Салалашу 1920 Салаш Ковач. 

"Закуван крув је само пола посла"

Марија Бошњак из Мале Босне једна је од ретких која и данас пече крув на старински начин, у правој земљаној пећи, онако како се то радило пре неколико деценија. Објашњава да је замесити тесто тек почетак, док је право умеће у томе како се пећ запали и одржава.

"Сигурно, поред тога што треба добро знати закувати крув, треба знати и испећи", каже Марија, додајући да је закуван крув "само по хвала" ако се не зна како ваљано наложити и зажарити пећ.

Присећа се да је пре петнаест година редовно ложила ту исту пећ, али да је данас тај посао "као пробуђен" из заборава. Ватра мора дуго да гори како би се пећ добро зажарила, јер се једино тако крув пече равномерно, да не изгори.

"Треба дати пећи времена, да не би изгорео, да не би били црнци", објашњава она, користећи израз који су некада добро познавале све домаћице овога краја.

Печење, каже, траје отприлике четрдесет минута, у зависности од величине хлеба – било да је реч о две-три киле теста или о пет-шест кила, све зависи и од пећи и од тога чиме се ложила.

Најбоље резултате, тврди Марија, даје огризина, дрво које круву даје посебан укус. На овој радионици, признаје, огризине је било мало, па се догоревало грањем, због чега је пећи требало дуже времена да се зажари како треба.

Али пећ на дрва, каже Марија, није добра само за крув.

"За све што се може испећи у пећи је боље" – било да је реч о свињској печеници, тесту за питу или кромпируши, све добија посебан укус. "Добије, ваљда, и онај мирис, и оно од земље. Ипак је земља земља", закључује она, док дим полако излази из отвора старе пећи.

За Марију, крув из пећи није само храна, он је читав један свет детињства. Присећа се како је цела авлија мирисала када се пекло, како је тесто за време печења расло, понекад се искривило, понекад "пупчало" – то јест, избочило се на једну страну и ту се посебно лепо запекло. Баш тај комад, каже смејући се, деца су једва чекала да откину и поједу прва. Управо је та успомена, тврди, оно што чини крув из пећи незаборавним, јер се ни по мирису ни по изгледу не може поредити са хлебом какав се данас купује или пече у електричним рернама.

"Не може се упоредити", каже одлучно. "Оно је и мирис, и изглед, све је сасвим другачије."

А оно што, према њеним речима, чини крув из пећи толико посебним јесте управо његова једноставност. Нема адитива, нема вештачких састојака: само квасац, брашно, мало соли и мало шећера, таман толико да квасац крене да ради. Некада се, додаје Марија, квасац правио и од кукуруза, сушен и чуван за каснију употребу, а понеко би, када би замесио крув, оставио мали комад теста са стране – такозвани гомбот – који би се укиселио и послужио као квасац за следеће печење. Тако се, објашњава, никада није дешавало да домаћинство остане без квасца за хлеб.

"Руком се није смело погрешити"

Дух тог истог, готово светог односа према хлебу, пренела је и Милка Кујунџић, која је водила радионицу и девојкама показивала сваки корак, од мешења до обликовања штруце. Милка се осврнула на време када печење крува није било хоби нити ствар избора, већ свакодневна обавеза без које домаћинство није могло да функционише. Некада је печење крува било "најосновнији посао" за сваку домаћицу и сваку снаху у кући.

Није било простора за грешку, каже Милка, јер се хлеб морао испећи за целу кућу, за сву чељад под истим кровом.

"Ту није било брзања. Добро брашно, добра вода и квас" – то је било све што је било потребно, али сваки од та три састојка морао је бити беспрекоран, јер је од тога зависило да ли ће цела породица те недеље имати хлеб на столу. Свака домаћица, додаје, морала је да научи да направи довољно крува не само за своју ужу породицу, већ и за ширу обитељ, за све који су живели заједно или долазили у помоћ око пољских радова.

Уз осмех милка каже да је хлеб трајао око два дана. У домаћинствима са више укућана, истиче, пекло се и по два пута недељно, јер се крув јео свакодневно, уз сваки оброк, и није се дозвољавало да породица остане без њега ни један једини дан.

Радионица у Малој Босни, иако наизглед само практична вежба мешања и печења, заправо је била много више од тога,  била је час историје исписан мирисом дима и свежег теста. У причама Марије Бошњак и Милке Кујунџић препознаје се читава једна епоха буњевачког сеоског живота, у којој се вредност породице, гостопримства и рада мерила управо оним што излази из пећи.

Данас, када је све доступно у пекарама и маркетима, овакве радионице имају посебан значај, оне не уче само технику печења, већ преносе и сећање, идентитет и осећај припадности. Девојке из Суботице и Сомбора које су ове недеље први пут саме замесиле тесто за сомун, можда и не знајући, постале су карика у ланцу који повезује генерације буњевачких жена, од оних које су пекле крув из нужде, до оних које данас бирају да науче тај занат како он не би нестао.

Сандра Иршевић