КОТРЉАЊЕ РАВНИЦОМ Предање о окамењеним хлебовима у Молу - Митске циповке зубе да поломиш

Огњена Марија је веома поштована у народу, нарочито међу женама, а иако у православном црквеном календару није црвено слово, тог дана није препоручљиво ништа радити у кући и пољу, како се на летину не би навукао гнев светитељке. У потиској варошици Мол, својевремено се истраживач завичајне историје Иштван Барањи бавио предањем о томе како је једна госпођа из тог места, на Огњену Марију замесила брашно и у врућу паорску фуруну ставила да се пече шест хлебова, а онда се десило чудо – пет хлебова се скаменило!

Упорни истраживач Барањи, сада већ почивши, трагом тог предања  успео је да пронађе свих пет окамењених хлебова, па су три нашла место у уреду римокатоличке парохије у Молу, а преостале две циповке остале су у његовом поседу.

Легенда о окамењеним хлебовима уврежила се и међу Србима и Мађарима, односно и код православаца и код католика. Барањи је за легенду о окамењеним хлебовима чуо истраживајући историјат молске римокатоличке цркве, где је уочивши један камен на металном постољу, од жупника и појца чуо шта симболизује. Био је сумњичав: Како брашно може да се претвори у камен?

Једне мештанка Аде, која је родом из Мола, испричала је да су јој легенду о окамењеним хлебовима приповедали баба и деда, о томе да је жена замесила и пекла хлеб на светац, те да ју је Божија казна стигла у виду окамењених хлебова. Даља трагања довела су га до свих пет окамењених векни.

Сведочење претходних власника је да су им окамењени хлебови дуго служили за притискање купуса приликом кисељења у бурадима, али да су коришћени и у друге сврхе. Једну од окамењених циповки Барањи је открио у дворишту цветне баште као украс, на коме је израсла чуваркућа, а власница Корнелија Нишић га је даривала уз услов да се смести у католичку парохију. Од ње је сазнао да су камени хлеб добили од једне српске породице, па је то Барањија подстакло да упориште о легенди тражи и код Мађара и код Срба. Три окамењена хлеба из предања пронашао је код породица Мађара а преостала два код српских фамилија.

По једном предању на католички светац Петер Пал, односно Петровдан, надничари Мађари католичке вере су на салашу велепоседника Србина косили жито, којег је било прилично за жетву тако да нису успели да га покосе до празника. Хтели су да оду кући у село ради прославе и на свету мису, али их је газда задржао јер се прибојавао да му олуја не упропасти род. Наговорио их је да остану и наставе косидбу, а газдарици наредио да се за њих замеси и испече хлеб.

Газдарица је у паорску пећ на дворишту ставила хлебове да се пеку, зачуло се потом неко чудновато звиждање, и када је хлебове хтела да извади из пећи нашла их је скамењене. Наводно су тада и католички жупник и православни поп из Мола долазили да се увере шта се десило. Временом су камени хлебови доспели у посед разних породица, а предање преносило на млађе генерације.

Легендом о окамењеним хлебовима, у време када је пронашао четири примерка, заинтересовала је и Новосађанина Симу Матића, родом из Аде, који је послом дуго био у житомлинској индустрији.

 -  Сећам се да је једна од тих окамењених циповки била у Новом Саду на испитивању и утврђено је да ипак не потиче од брашна, али су геолози утврдили да на простору негдашње Југославије и садашње Србије, таквог камена уопште нема – каже Матић. 

То је отворило простор за тумачење порекла камења доспелих у предање о окамењеним хлебовима за православни светац Огњену Марију и католички Петер Пал или Петровдан. Окамењени хлебови су на први поглед различитог састава, али сви неумитно подсећају на хлебове, један чак има и црвенкасту боју – као права циповка! Иштван Барањи је за наш лист неком ранијом приликом испричао, да је према стручним тумачењима то ретко камење на наше просторе доспело са Карпата када је ишчезавало Панонско море. Силином воде камење се котрљало и добило облике које је задржало до данашњих дана, доспевши у предање о окамењеним хлебовима.