(NE)ZABORAVLJENI: NIKOLA LAZIĆ, NEKADAŠNJI KOŠARKAŠKI AS, DANAS TRENER U MAĐARSKOJ Večiti kapiten bio je i ostao „vojvodinaš“

I ne samo to: sa svojom generacijom najboljih u nekadašnjoj nam državi, 1981. godine, u Celju, osvojio je srebrnu medalju i pokazao veliki potencijal kojim je raspolagao.
Evo Nikoline priče...

– Pohađao sam Osnovnu školu „Dušan Jerković“ u Rumi i već tada sam počeo da se, kao i sva deca, interesujem za sport – počeo je Lazić. – Ispočetka sam, zajedno s drugovima, igrao fudbal, ali sam ubrzo otkrio stoni-tenis i izvesno vreme me je on preokupirao. Bio sam, kažu, talentovan i ostvarivao sam solidne rezultate: sećam se da sam na pojedinačnom otvorenom prvenstvu Vojvodine, čini mi se u Čoki, osvojio četvrto mesto. 

Počeo sam da treniram u STK Sloven iz Rume, ali sam, uporedo, igrao i u školskoj košarkaškoj sekciji, jer sam zavoleo taj sport, posebno posle Svetskog prvenstva u Ljubljani, gde je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju. Trenirali smo na otvorenom terenu u školi, a, uz to, moj dve godine stariji brat Zoran, koji je tada trenirao taj sport, odveo me je na prvi ozbiljni trening. Sećam se da ga je trener tada upitao: „Što ga ne dovede ranije, što si ga čuvao?“. Pohađao sam tada deveti razred i mislim da, iako sam bio tek 15-godišnjak, za KK Sloven ni jednu juniorsku utakmicu nisam odigrao, već sam odmah prebačen u seniorski tim. U to doba Lazić je već dostigao visinu od dva metra, počeo je da radi mnogo ozbiljnije i odigrao je dobru prvu sezonu.

– Odmah su me zvali, posle debitantske sezone, Železničar iz Inđije i „25. maj“ iz Sremske Mitrovice da pređem kod njih, a reč je o klubovima koji su tada bili rang više od Slovena. Odlučio sam da upišem Srednju medicinsku školu u najvećem gradu u Sremu i, normalno, košarku sam nastavio da igram u „25. maju“ i to u Vojvođanskoj ligi. I u novoj sredini sam pružao zapažene partije, pa me je, posle samo godinu dana, pozvala Vojvodina, da zadolžim crveno-belu opremu novosadske ekipe. Bilo je to 1979. godine, kada je legendarni Milan Ciga Vasojević preuzeo vođenje tima i obreo sam se u Novom Sadu. Čim sam došao, odmah sam postao prvotimac i nastupao, s ekipom, u Prvoj B ligi, u društvu klubova iz Vojvodine, Srbije, Kosova, Makedonije i Crne Gore. Ni tada nisam igrao u juniorskoj konkurenciji i, kada se prisetim, prva utakmica u tom uzrastu bila mi je ona u dresu reprezentacije Jugoslavije. Posle sezone u Vojvodini, dobio sam od selektora Luke Stančića poziv za širi spisak od 18 igrača za juniorski nacionalni tim, prošao sam i to i postao reprezentativac, iako sam bio igrač iz B lige.

Sećanje na Vošin tim
Kada je prešao u Novi Sad, Vojvodina je imala sasvim solidan tim. Lazić je u njemu zatekao i neke od igrača koji su, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, prvi put uveli crveno-bele u elitnu ligu.
– Zaista, kada sam stigao u Vojvodinu, u timu su bili Jova Malešević, Gèza Danijel, Vesa Džonlez, Miodrag Lopičić, Boriša Popović, Bata Števančev, Atila Pap, Branimir Petrič, čak i Goran Knežević iz Zrenjanina – seća se popularni Laza. – Trenirali smo i igrali utakmice u sali na Sajmištu, a, po povratku iz JNA, ekipa je prešla u salu na Spensu. Na mestu trenera smenjivali su Luka Stančić, Laslo Hajnal, Ladislav Mezei, Dragan Kecojević... Bio je to period stagnacije, uprkos činjenici da se klub iz Međurepubličke vratio u B ligu, pa smo se tražili i Vojvodina, kada govorimo o ambicijama, kao i ja sam. Sve je nekako bilo klimavo, nismo imali podršku, sve do godine kada je na mesto trenera stigao Dušan Ivković. Tada je počela neka nova era u novosadskoj košarci.

Krajem te 1980. Jugoslavija je igrala trening susrete s američkom Vičitom u Srbobranu, a tokom priprema za EP, koje se naredne godine održalo u slovenačkom Celju, igrači su, na pripremama u Novom Mestu, zajednički odgledali košarkaško finale Olimpijade u Moskvi, gde je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju.

– Bio sam u selekciji u kojoj su, zajedno sa mnom, bili Goran Grbović, Zoran Čutura, Zoran Radović, koji, zbog povrede, nije igrao u Celju, pa Nebojša Zorkić, Branko Vukićević, Marko Ivanović, Mitrović iz Bosne... Zaista je to bila dobra generacija, zar ne? U to vreme nisu postojale, kao danas, selekcije po godištima, već se igrao kontinentalni šampionat u kadetskoj i juniorskoj kategoriji, kada su mlađe kategorije u pitanju. Bilo je to u velikoj Jugoslaviji i bilo je veoma teško naći se u izabranom timu, a kod mene je sve to išlo baš brzo. I, što je bila posebna vrednost, uz Luku Stančića, kada smo trenirali u Poreču, dolazio je profesor Aleksandar Nikolić i radio s nama pet dana, pa je to isto učinio i Ranko Žeravica. Pripreme su tada trajale po dva i po meseca, prešli smo u Sarajevo, a tamo nam je tajne svoje košarkaške mudrosti otkrivao i Boša Tanjević. Radilo se sistemski i to jako dobro.
Iako je bio košarkaš iz druge lige, Nikola je igrao dosta u toj selekciji i, kako sam naglašava, imao određenu ulogu i nije „grejao“ klupu za rezerve.

Prošlost ne postoji
Istakao je Nikola Lazić mudrost koju je naučio u vreme kada je Ivković vodio ekipu Voše.
– Duda je bio selektor reprezentacije i finale Svetskog prvenstva 1990. zajedno smo gledali na TV-u – prisetio se. – Posle samo dva dana, pojavio se na treningu Vojvodine, sa neviđenom energijom. Bio je izrazito snažan karakter koji nas je, tim potezom, naučio nešto veliko. To je da ne postoji prošlost, već samo sadašnjost i budućnost, i to ne samo u sportu, već generalno, u životu. Te godine, ponovo smo ušli u plej-of, a Ivković je odlučio da ode iz Vojvodine i (p)ostane samo selektor.

– Tada su nam glavni igrači bili Grbović i Čutura, baš kao i Žare Đurišić, koji su pokazivali pun potencijal, pa smo pobedili sve rivale na putu ka finalu. Na našu žalost, iako smo tokom susreta vodili i sa 17 poena razlike, reprezentativci SSSR-a su nas dobili u borbi za zlato i taj poraz za nas je bio prava tragedija. Imali smo fenomenalnu podršku pune sale u Celju, ali nije nam se dalo da se, na kraju, svi zajedno radujemo i pripalo nam je „samo“ srebro. Bio sam u naponu forme u to vreme, kada mi je stigao poziv za odsluženje vojnog roka, a imao sam već u džepu ponude ljubljanske Olimpije, pa Jugoplastike iz Splita... Vojnik sam bio u Ljubljani, ali nisam uspevao da treniram, jer, taman kada sam prošao obuku, imao sam prelom kosti u šaci i nije mi se dalo.
Novi početak Nikola Lazić u Vojvodini je imao nakon što se vratio iz JNA.

– Igrali smo gotovo redovno pred ispunjenim gledalištem u maloj sali Spensa. Iako smo bili B ligàši, mogle su da se prate ozbiljne i veoma jake utakmice, s ozbiljnim košarkašima. U konkurenciji su bili Kvarner, Sloboda Dita, Šibenka, Novi Zagreb, sve odlične ekipe i jako je teško bilo probiti se do kvaliteta za A ligu. Ipak, nedostajao nam je iskorak ka elitnom društvu jugoslovenske košarke i učešće u prvenstvu države koje je tada slovilo za najjače u Evropi.
S ekspanzijom novosadskog sporta, koja je usledila u drugoj polovini osamdesetih, i košarkaši su krenuli novim putem, rešeni da uđu i igraju značajniju ulogu u društvu najboljih.

I danas vidim Braunov koš
Igrala je Vojvodina, s Nikolom Lazićem kao trenerom, u polufinalu plej-ofa domaćeg prvenstva 2003. godine. Tada je doživeo jedan od najbolnijih poraza u krcatoj velikoj sali Spensa, kada je u finale prošao Partizan, koji je slavio u Novom Sadu košem Amerikanca Brauna u poslednjoj sekundi.
– Imali smo zaista sjajnu ekipu u izuzetno jakoj domaćoj ligi – setno će Lazić. – Bili su tu Čanak, Šuput, Nemet, kojeg sam ja i doveo iz Mađarske, a naknadno je stigao i Milan Gurović. Bili smo bolji i u Beogradu i izgubili zbog nekih sudijskih odluka. U novosadskom dvoboju smo poslednji napad crno-belih dočekali s poenom prednosti, a onda je Braun pogodio... Odluka je bila da branimo taj napad, a eto kako se sve završilo. I danas pogledam snimak tog Braunovog koša...

– Prvi su odskočili odbojkaši s trenerom Poljakom Dorošem Lešekom i sjajnom generacijom u kojoj su bila braća Grbić, pa onda i fudbaleri, koje je trenirao Ljupko Petrović. Pridružili smo im se i mi, kada je napravljen jasan plan da se uđe u A ligu i kada je doveden za trenera Dušan Ivković. Tek tada je počeo pravi, profesionalni rad u klubu. Ne govorim tu samo o košarci, već se drastičan napredak osetio i na organizacionom polju i, korak po korak, počeli smo da rastemo. U narednoj sezoni, bez posebnih problema, ušli smo u društvo najboljih, napravljena je doselekcija ekipe, a u klub su stigli provereni igrači Sabahudin Bilalović (Bosna), Ivica Obad (Zadar) i Slobodan Nikolić (Crvena zvezda). Kada smo cilj ispunili, dres Vojvodine su, već narednog leta, zadolžili i Nikola Antić (Budućnost), Miško Marić (Partizan), Dragiša Šarić (Radnički), a tu smo bili Mavrenski, Lopičić, Krivaćević, Pavlović, ja, pojavio se tada i mladi Dragan Tarlać.

Odigrala je ekipa iz Novog Sada potom sijaset velikih utakmica, a mala sala Spensa umela je često da bude ispunjena do poslednjeg mesta. Čak i preko toga.

– Sećam se da smo pobeđivali Cibonu u Zagrebu i Zvezdu kod kuće, da bi onda usledio pad, uzrokovan neiskustvom igranja u najjačoj konkurenciji. Međutim, bez problema smo zadržali status A ligàša i nastavili da treniramo pod Dudinim vođstvom. Već u narednoj sezoni imali smo najbolju godinu, ušli među pet prvoplasiranih ekipa, stekavši pravo da izađemo u Kup „Radivoja Koraća“, koji je tada bio evropsko takmičenje. Sve utakmice smo, na Dudino insistiranje, igrali u maloj sali, koja nam je donosila neponovljivu atmosferu i trener nije želeo da tu pogodnost izgubimo prelaskom u veliku salu. Samo smo protiv Jugoplastike i Partizana bili domaćini u njoj, jer se tražila karta više za naše utakmice. Ljudi su želeli da vide kako ćemo da se nosimo sa Splićanima, trostrukim prvacima Evrope, koje, doduše, nikada nismo uspeli da dobijemo, sa asovima poput Kukoča, Rađe, Perasovića, Duška Ivanovića, pa Sobina i da ne ređam dalje. Slično je važilo i za Partizan, sa Divcem, Paspaljem, Danilovićem, Đorđevićem, Pecarskim...

Zamislite ligu bez stranaca
Svedoci smo danas da, pre svih Partizan i Crvena zvezda, imaju timove sastavljene od velikog broja stranaca, s malo (ili nimalo) prostora za domaće košarkaše.
– Zbog toga je jugoslovenska liga bila najbolja na Starom kontinentu – nema dilemu Lazić. – Zamislite ligu bez stranaca, kakva je tada bila naša. Jeste bilo nekih pokušaja s američkim igračima, ali oni nisu zaživeli. Glavne zvezde prvenstva bili su domaći igrači, bilo je istinskih asova praktično u svim našim ekipama, jer svi su imali ugovore do 28. godine i nisu mogli da odu napolje. Jedino je to bilo omogućeno Draženu Petroviću, a mi smo morali, kada je liga profesionalizovana, mislim 1987. godine, da potpišemo ugovore s matičnim klubovima. Meni je to bila Vojvodina, obavezao sam se na četiri godine, a imao sam tada već 25 ili 26 godina. Uz sve to, bilo je jako teško i da se pređe iz kluba u klub u Jugoslaviji, i otud kvalitet u svim našim najboljim ekipama.

I u tako žestokoj konkurenciji, međutim, Nikola Lazić bio je proglašen za najboljeg šestog igrača lige.

– U toj anketi, glasàli su treneri naših superligàša i zaista su mene izabrali za najboljeg šestog igrača prvenstva. Pre Ivkovićevog dolaska, stalno sam igrao u startnoj petorci, a kada je on stigao, dobio sam upravo takvu ulogu. Sećam se da je govorio: „Nije mi važno ko je u petorci, već da mi oni koji naknadno uđu u igru, donesu nešto novo. Kada menjam, činim to da bih nešto popravio kod nas, jer nam je potreban novi ritam“. Bio sam podređen ekipi i takav zahtev sam prihvatio. Bilo je jako teško da verujem u to kako bih ponovo mogao da stignem do reprezentacije, kada sam znao ko sve za nju konkuriše. Ipak, imao sam 1991. godine poziv i nastupio za B selekciju Jugoslavije, na turneji koju smo imali u Japanu. I, da, i tada sam bio kapiten, kao da mi je ta uloga bila suđena. Sa mnom su igrali Koprivica, Vlada Dragutinović, Trifunović, Alihodžić, Mršić iz Cibone, Šarić, pomoćnik treneru Rajku Toromanu bio je Jova Malešević, a fizioterapeut Mika Marković, takođe iz Vojvodine.
Za sve ono što je pružio Vojvodini, Nikola Lazić dobio je stan na Limanu, kao svojèvrsnu „zahvalnicu“ za godine vernosti i izgaranja na terenu.

– Imao sam u ugovoru to da ću da dobijem stan, sve je u košarci bilo profesionalizovano. Dobio sam ga praktično od grada, a na predlog kluba. Bili su tada u Vojvodini Dragoljub Šoklovacki i Svetozar Gatarić, kojima sam i dan-danas zahvalan zbog toga. U to vreme sam se oženio suprugom Ljiljom i puno mi je značio takav gest. Posle su na svet došle ćerke Jovana i Tamara, koje vole sport, ali su izabrale neke druge životne puteve – zaključio je Nikola Lazić.

Po isteku ugovora s Novosađanima, Nikola, inače iskreni i veliki „vojvodinaš“, prešao je u Profikolor iz Pančeva, gde je gazda kluba bio Živko Uzelac, a trener Janko Lukovski. Put ga je dalje odveo u mađarski Zalaegerseg, u kojem je proveo uspešnu sezonu i stigao do finala plej-ofa, da bi, pošto je još želeo da igra, a imao je već 34 godine, nosio dres Beobanke. Za kraj, poslednju sezonu proveo je kao član Borovice iz Rume, u gradu iz kojeg je i krenuo u vode košarkaškog profesionalizma. Trenirao je, osim Vojvodine, više mađarskih timova, a danas je čovek zadužen za sportska pitanja u klubu iz Segedina.