(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: НИКОЛА ЛАЗИЋ, НЕКАДАШЊИ КОШАРКАШКИ АС, ДАНАС ТРЕНЕР У МАЂАРСКОЈ Вечити капитен био је и остао „војводинаш“

И не само то: са својом генерацијом најбољих у некадашњој нам држави, 1981. године, у Цељу, освојио је сребрну медаљу и показао велики потенцијал којим је располагао.
Ево Николине приче...

– Похађао сам Основну школу „Душан Јерковић“ у Руми и већ тада сам почео да се, као и сва деца, интересујем за спорт – почео је Лазић. – Испочетка сам, заједно с друговима, играо фудбал, али сам убрзо открио стони-тенис и извесно време ме је он преокупирао. Био сам, кажу, талентован и остваривао сам солидне резултате: сећам се да сам на појединачном отвореном првенству Војводине, чини ми се у Чоки, освојио четврто место. 

Почео сам да тренирам у СТК Словен из Руме, али сам, упоредо, играо и у школској кошаркашкој секцији, јер сам заволео тај спорт, посебно после Светског првенства у Љубљани, где је Југославија освојила златну медаљу. Тренирали смо на отвореном терену у школи, а, уз то, мој две године старији брат Зоран, који је тада тренирао тај спорт, одвео ме је на први озбиљни тренинг. Сећам се да га је тренер тада упитао: „Што га не доведе раније, што си га чувао?“. Похађао сам тада девети разред и мислим да, иако сам био тек 15-годишњак, за КК Словен ни једну јуниорску утакмицу нисам одиграо, већ сам одмах пребачен у сениорски тим. У то доба Лазић је већ достигао висину од два метра, почео је да ради много озбиљније и одиграо је добру прву сезону.

– Одмах су ме звали, после дебитантске сезоне, Железничар из Инђије и „25. мај“ из Сремске Митровице да пређем код њих, а реч је о клубовима који су тада били ранг више од Словена. Одлучио сам да упишем Средњу медицинску школу у највећем граду у Срему и, нормално, кошарку сам наставио да играм у „25. мају“ и то у Војвођанској лиги. И у новој средини сам пружао запажене партије, па ме је, после само годину дана, позвала Војводина, да задолжим црвено-белу опрему новосадске екипе. Било је то 1979. године, када је легендарни Милан Цига Васојевић преузео вођење тима и обрео сам се у Новом Саду. Чим сам дошао, одмах сам постао првотимац и наступао, с екипом, у Првој Б лиги, у друштву клубова из Војводине, Србије, Косова, Македоније и Црне Горе. Ни тада нисам играо у јуниорској конкуренцији и, када се присетим, прва утакмица у том узрасту била ми је она у дресу репрезентације Југославије. После сезоне у Војводини, добио сам од селектора Луке Станчића позив за шири списак од 18 играча за јуниорски национални тим, прошао сам и то и постао репрезентативац, иако сам био играч из Б лиге.

Сећање на Вошин тим
Када је прешао у Нови Сад, Војводина је имала сасвим солидан тим. Лазић је у њему затекао и неке од играча који су, средином седамдесетих година прошлог века, први пут увели црвено-беле у елитну лигу.
– Заиста, када сам стигао у Војводину, у тиму су били Јова Малешевић, Гѐза Данијел, Веса Џонлез, Миодраг Лопичић, Бориша Поповић, Бата Штеванчев, Атила Пап, Бранимир Петрич, чак и Горан Кнежевић из Зрењанина – сећа се популарни Лаза. – Тренирали смо и играли утакмице у сали на Сајмишту, а, по повратку из ЈНА, екипа је прешла у салу на Спенсу. На месту тренера смењивали су Лука Станчић, Ласло Хајнал, Ладислав Мезеи, Драган Кецојевић... Био је то период стагнације, упркос чињеници да се клуб из Међурепубличке вратио у Б лигу, па смо се тражили и Војводина, када говоримо о амбицијама, као и ја сам. Све је некако било климаво, нисмо имали подршку, све до године када је на место тренера стигао Душан Ивковић. Тада је почела нека нова ера у новосадској кошарци.

Крајем те 1980. Југославија је играла тренинг сусрете с америчком Вичитом у Србобрану, а током припрема за ЕП, које се наредне године одржало у словеначком Цељу, играчи су, на припремама у Новом Месту, заједнички одгледали кошаркашко финале Олимпијаде у Москви, где је Југославија освојила златну медаљу.

– Био сам у селекцији у којој су, заједно са мном, били Горан Грбовић, Зоран Чутура, Зоран Радовић, који, због повреде, није играо у Цељу, па Небојша Зоркић, Бранко Вукићевић, Марко Ивановић, Митровић из Босне... Заиста је то била добра генерација, зар не? У то време нису постојале, као данас, селекције по годиштима, већ се играо континентални шампионат у кадетској и јуниорској категорији, када су млађе категорије у питању. Било је то у великој Југославији и било је веома тешко наћи се у изабраном тиму, а код мене је све то ишло баш брзо. И, што је била посебна вредност, уз Луку Станчића, када смо тренирали у Поречу, долазио је професор Александар Николић и радио с нама пет дана, па је то исто учинио и Ранко Жеравица. Припреме су тада трајале по два и по месеца, прешли смо у Сарајево, а тамо нам је тајне своје кошаркашке мудрости откривао и Боша Тањевић. Радило се системски и то јако добро.
Иако је био кошаркаш из друге лиге, Никола је играо доста у тој селекцији и, како сам наглашава, имао одређену улогу и није „грејао“ клупу за резерве.

Прошлост не постоји
Истакао је Никола Лазић мудрост коју је научио у време када је Ивковић водио екипу Воше.
– Дуда је био селектор репрезентације и финале Светског првенства 1990. заједно смо гледали на ТВ-у – присетио се. – После само два дана, појавио се на тренингу Војводине, са невиђеном енергијом. Био је изразито снажан карактер који нас је, тим потезом, научио нешто велико. То је да не постоји прошлост, већ само садашњост и будућност, и то не само у спорту, већ генерално, у животу. Те године, поново смо ушли у плеј-оф, а Ивковић је одлучио да оде из Војводине и (п)остане само селектор.

– Тада су нам главни играчи били Грбовић и Чутура, баш као и Жаре Ђуришић, који су показивали пун потенцијал, па смо победили све ривале на путу ка финалу. На нашу жалост, иако смо током сусрета водили и са 17 поена разлике, репрезентативци СССР-а су нас добили у борби за злато и тај пораз за нас је био права трагедија. Имали смо феноменалну подршку пуне сале у Цељу, али није нам се дало да се, на крају, сви заједно радујемо и припало нам је „само“ сребро. Био сам у напону форме у то време, када ми је стигао позив за одслужење војног рока, а имао сам већ у џепу понуде љубљанске Олимпије, па Југопластике из Сплита... Војник сам био у Љубљани, али нисам успевао да тренирам, јер, таман када сам прошао обуку, имао сам прелом кости у шаци и није ми се дало.
Нови почетак Никола Лазић у Војводини је имао након што се вратио из ЈНА.

– Играли смо готово редовно пред испуњеним гледалиштем у малој сали Спенса. Иако смо били Б лига̀ши, могле су да се прате озбиљне и веома јаке утакмице, с озбиљним кошаркашима. У конкуренцији су били Кварнер, Слобода Дита, Шибенка, Нови Загреб, све одличне екипе и јако је тешко било пробити се до квалитета за А лигу. Ипак, недостајао нам је искорак ка елитном друштву југословенске кошарке и учешће у првенству државе које је тада словило за најјаче у Европи.
С експанзијом новосадског спорта, која је уследила у другој половини осамдесетих, и кошаркаши су кренули новим путем, решени да уђу и играју значајнију улогу у друштву најбољих.

И данас видим Браунов кош
Играла је Војводина, с Николом Лазићем као тренером, у полуфиналу плеј-офа домаћег првенства 2003. године. Тада је доживео један од најболнијих пораза у крцатој великој сали Спенса, када је у финале прошао Партизан, који је славио у Новом Саду кошем Американца Брауна у последњој секунди.
– Имали смо заиста сјајну екипу у изузетно јакој домаћој лиги – сетно ће Лазић. – Били су ту Чанак, Шупут, Немет, којег сам ја и довео из Мађарске, а накнадно је стигао и Милан Гуровић. Били смо бољи и у Београду и изгубили због неких судијских одлука. У новосадском двобоју смо последњи напад црно-белих дочекали с поеном предности, а онда је Браун погодио... Одлука је била да бранимо тај напад, а ето како се све завршило. И данас погледам снимак тог Брауновог коша...

– Први су одскочили одбојкаши с тренером Пољаком Дорошем Лешеком и сјајном генерацијом у којој су била браћа Грбић, па онда и фудбалери, које је тренирао Љупко Петровић. Придружили смо им се и ми, када је направљен јасан план да се уђе у А лигу и када је доведен за тренера Душан Ивковић. Тек тада је почео прави, професионални рад у клубу. Не говорим ту само о кошарци, већ се драстичан напредак осетио и на организационом пољу и, корак по корак, почели смо да растемо. У наредној сезони, без посебних проблема, ушли смо у друштво најбољих, направљена је доселекција екипе, а у клуб су стигли проверени играчи Сабахудин Билаловић (Босна), Ивица Обад (Задар) и Слободан Николић (Црвена звезда). Када смо циљ испунили, дрес Војводине су, већ наредног лета, задолжили и Никола Антић (Будућност), Мишко Марић (Партизан), Драгиша Шарић (Раднички), а ту смо били Мавренски, Лопичић, Криваћевић, Павловић, ја, појавио се тада и млади Драган Тарлаћ.

Одиграла је екипа из Новог Сада потом сијасет великих утакмица, а мала сала Спенса умела је често да буде испуњена до последњег места. Чак и преко тога.

– Сећам се да смо побеђивали Цибону у Загребу и Звезду код куће, да би онда уследио пад, узрокован неискуством играња у најјачој конкуренцији. Међутим, без проблема смо задржали статус А лига̀ша и наставили да тренирамо под Дудиним вођством. Већ у наредној сезони имали смо најбољу годину, ушли међу пет првопласираних екипа, стекaвши право да изађемо у Куп „Радивоја Кораћа“, који је тада био европско такмичење. Све утакмице смо, на Дудино инсистирање, играли у малој сали, која нам је доносила непоновљиву атмосферу и тренер није желео да ту погодност изгубимо преласком у велику салу. Само смо против Југопластике и Партизана били домаћини у њој, јер се тражила карта више за наше утакмице. Људи су желели да виде како ћемо да се носимо са Сплићанима, троструким првацима Европе, које, додуше, никада нисмо успели да добијемо, са асовима попут Кукоча, Рађе, Перасовића, Душка Ивановића, па Собина и да не ређам даље. Слично је важило и за Партизан, са Дивцем, Паспаљем, Даниловићем, Ђорђевићем, Пецарским...

Замислите лигу без странаца
Сведоци смо данас да, пре свих Партизан и Црвена звезда, имају тимове састављене од великог броја странаца, с мало (или нимало) простора за домаће кошаркаше.
– Због тога је југословенска лига била најбоља на Старом континенту – нема дилему Лазић. – Замислите лигу без странаца, каква је тада била наша. Јесте било неких покушаја с америчким играчима, али они нису заживели. Главне звезде првенства били су домаћи играчи, било је истинских асова практично у свим нашим екипама, јер сви су имали уговоре до 28. године и нису могли да оду напоље. Једино је то било омогућено Дражену Петровићу, а ми смо морали, када је лига професионализована, мислим 1987. године, да потпишемо уговоре с матичним клубовима. Мени је то била Војводина, обавезао сам се на четири године, а имао сам тада већ 25 или 26 година. Уз све то, било је јако тешко и да се пређе из клуба у клуб у Југославији, и отуд квалитет у свим нашим најбољим екипама.

И у тако жестокој конкуренцији, међутим, Никола Лазић био је проглашен за најбољег шестог играча лиге.

– У тој анкети, гласа̀ли су тренери наших суперлига̀ша и заиста су мене изабрали за најбољег шестог играча првенства. Пре Ивковићевог доласка, стално сам играо у стартној петорци, а када је он стигао, добио сам управо такву улогу. Сећам се да је говорио: „Није ми важно ко је у петорци, већ да ми они који накнадно уђу у игру, донесу нешто ново. Када мењам, чиним то да бих нешто поправио код нас, јер нам је потребан нови ритам“. Био сам подређен екипи и такав захтев сам прихватио. Било је јако тешко да верујем у то како бих поново могао да стигнем до репрезентације, када сам знао ко све за њу конкурише. Ипак, имао сам 1991. године позив и наступио за Б селекцију Југославије, на турнеји коју смо имали у Јапану. И, да, и тада сам био капитен, као да ми је та улога била суђена. Са мном су играли Копривица, Влада Драгутиновић, Трифуновић, Алиходжић, Мршић из Цибоне, Шарић, помоћник тренеру Рајку Торoману био је Јова Малешевић, а физиотерапеут Мика Марковић, такође из Војводине.
За све оно што је пружио Војводини, Никола Лазић добио је стан на Лиману, као својѐврсну „захвалницу“ за године верности и изгaрања на терену.

– Имао сам у уговору то да ћу да добијем стан, све је у кошарци било професионализовано. Добио сам га практично од града, а на предлог клуба. Били су тада у Војводини Драгoљуб Шокловацки и Светозар Гатарић, којима сам и дан-данас захвалан због тога. У то време сам се оженио супругом Љиљом и пуно ми је значио такав гест. После су на свет дошле ћерке Јована и Тамара, које воле спорт, али су изабрале неке друге животне путеве – закључио је Никола Лазић.

По истеку уговора с Новосађанима, Никола, иначе искрени и велики „војводинаш“, прешао је у Профиколор из Панчева, где је газда клуба био Живко Узелац, а тренер Јанко Луковски. Пут га је даље одвео у мађарски Залаегерсег, у којем је провео успешну сезону и стигао до финала плеј-офа, да би, пошто је још желео да игра, а имао је већ 34 године, носио дрес Беобанке. За крај, последњу сезону провео је као члан Боровице из Руме, у граду из којег је и кренуо у воде кошаркашког професионализма. Тренирао је, осим Војводине, више мађарских тимова, а данас је човек задужен за спортска питања у клубу из Сегедина.