(NE)ZABORAVLJENI: PITOMCI PRVE ODBOJKAŠKE ŠKOLE U JUGOSLAVIJI! Četvorica Novosađana čuvaju uspomene na jedno posebno vreme

 Ovoga puta, međutim, malo ćemo da promenimo takav običaj i da se osvrnemo na početke „izučavanja“ odbojkaškog sporta u Novom Sadu, bolje reći da naše čitaoce upoznamo sa prvom školom odbojke na prostorima nekadašnje SFR Jugoslavije. Ona nije bila organizovana pri nekom klubu, već je reč o sekciji u Osnovnoj školi „Đura Daničić“, koju je oformio tadašnji nastavnik fizičkog vaspitanja u toj ustanovi, Nebojša Ninkov. Dogodilo se to davne 1962, dakle, pre više od 64 godine, ali su ondašnji dečaci i posle toga nastavili sa susretima i, evo, druže se i danas. Neki od njih ostvarili su i lepe odbojkaške karijere i poželeli su da i naše čitaoce upoznaju sa jednim davno prošlim vremenom, ispunjenim dečačkom razbibrigom, temeljom drugarstva koje traje čitavog života, ali i voljom i željom da u odbojci, baš kao i u sportskim i profesionalnim karijerama, urade puno toga.

Nije, dakle škola u koju su išli bila ni nalik na ove današnje, u kojima je, da se na lažemo, novac opredeljujući faktor, ponekad i važniji od nečijeg prirodnog talenta i sposobnosti. Razgovarali smo, dakle, s pitomcima prve generacije škole nastavnika Ninkova  – Jugoslavom Spasićem, Miroslavom Rajačićem, Jovanom Protićem i Mirkom Turkom – koji su rado evocirali uspomene, a prilikom podesćanja na razne zgode i nezgode iz tog doba, kod sve četvorice mogla je da se oseti samo čista - radost.

-Svi mi odrastali smo praktično u istom dvorištu, tu, na keju u Novom Sadu – počeo je prču Jugoslav Spasić. – Nas trojica bili smo, čak, iz iste zgrade, dok je Prota bio od preko ulice, jedno 30 metara udaljen od nas. Naravno, išli smo i u istu školu, „Đura Daničić“, neki od nas i u isti razred, a zanimljivo je to što se u školi odbojka nije uopšte igrala. Međutim, naš nastavnik fizičkog Nebojša Ninkov bio je u to vreme i trener juniorske reprezentacije Jugoslavije i pokrenuo je Školu odbojke, o kojoj pričamo. Tek par meseci kasnije, možda i čitavu godinu, OK Partizan je u Beogradu pokrenuo svoju školu, ali, eto, mi smo bili prvi u čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji. Kada smo počeli s radom, bilo je tu dosta dečaka, ali se, vremenom, ta brojnost osula, pa je na kraju ostalo nas dvadesetak, koji smo redovno trenirali.

U veselom tonu i u smehom obojenoj atmosferi, nastavio je sa kazivanjem sećanja Miroslav Rajačić.

-Bio sam među prvima koji se prijavio za našu odbojkašku školu. Ona je intenzivno radila sve do 1967. godine, a mi smo tada već postali igrači. Pstao sam i član omladinske reprezentacije Jugoslavije, a Prota je u nju dospeo već sledećeg leta. Bili smo i članovi prve ekipe novosadskog Studenta, kluba koji je kasnije prerastao u Vojvodinu. Sećam se da smo 1971. godine ušli u Prvu saveznu ligu, a taj period pamtim i po tome što sam za našu A reprezentaciju odigrao četiri utakmice i to u Beču. Do tada sam većinom nastupao u Drugoj ligi, ali sam se mlad oženio i mlad napustio igračku karijeru. Nisam, međutim, napustio sport, već sam otišao za trenera u OK „Mladi zadrugar“ iz Nove Gajdobre. S njim sam, od Vojvođanske lige, stigao do prvog mesta u drugom rangu, ali nas je na kraju pobedila Crvena zvezda i, umesto nas, otišla u Prvu ligu, a mi smo bili drugi. To se dogodilo 1986. i tek tada sam prestao da budem toliko aktivan.

Red je došao i na Jovana Protića, za kojeg njegovi prijatelji kažu da je najpoznatiji u odbojkaškim krugovima.

- Ne znam za to, ali znam da me svi zovu Prota: ne zbog neke veze sa crkvom, već po prezimenu. U Školi odbojke, kada je ona osnovana, igrali su dečaci rođeni 1950. i 1951. godine, a ja sam pripadao tom mlađem naraštaju. Trenirali smo zajedno i jako lepo se družili, pošto nam je škola sporta bila veoma zanimljiva. Nismo baš ni imali nekih posebnih aktivnosti, a Nebojša Ninkov nas je animirao, a nas trojica-četvorica smo se na odbojku najviše primili i najozbiljnije je shvatili. Nastavili smo da se razvijamo kroz neke letnje kampove, koji su obično bili organizovani u Sremskim Karlovcima, pa smo lagano stasavali najpre u igračiće, kasnije i u prave igrače. Posle sam iz Studenta prešao u Jedinstvo iz Stare Pazove, koje je, uz Mladost iz Zagreba, bilo najstariji prvoligaš. Tamo sam proveo tri sezone, vratio se kasnije u Vojvodinu na dve godine, da bih opet otišao u Jedinstvo, pa u Borovo... Igrao sam i za mladu reprezentaciju Jugoslavije, a iza mene ostalo je šest ili sedam sezona tokom kojih sam nastupao u Prvoj saveznoj ligi. 

Ipak, postoje i neke važnije stvari od same odbojke, koje je Prota posebno istakao:

-Lično, najvažnije mi je to što sam, odbojci zahvaljujući, stekao puno poznanika, dobrih drugara i lepih uspomena. Nedavno smo, Mirko i ja, bili na sahrani Aleksandra Boričića u Beogradu, obišli neke stare prijatelje i sreli se sa nekim od sapatnika iz tog vremena. To je za mene neprocenjivo bogatstvo. Imali smo tada priliku da se s njima ispričamo o nekim prošlim vremenima, koja su nam svima ostala toliko draga i važna u pamćenju i srcima.

Mirko Turk, ne želeći da se ponavlja u odnosu na ono što su nam već ispričali njegovi prijatelji, podsetio se na jednu anegdotu.

- Sećam se da smo na utakmicu u tadašnji Titov Veles u Makedoniji putovali crvenim „Man“ autobusom GSP-a. Imao je drvene stolice, ali smo bili zadovoljni tim prevozom, a posebno zbog činjenice da smo usput „naleteli“ na neke sjajne lepinje s kajmakom u nekada čuvenom „Starom hrastu“, na autoputu. I to se, između ostalog, nalazi u korenima danas velikog kluba kakav je sigurno Vojvodina. I još nešto: svi smo kupovali svoju opremu, osim dresova, a prve patike u „Borovu“ mogli smo da pazarimo samo s ceduljicom iz Saveza za sport u Masarikovoj ulici. Bez tog parčeta papira, ne biste imali priliku da dođete do tih belih patika.

Jugoslav Spasić. inače dilomrani inžinjer tehnologije, najduže je ostao u odbojkaškom sportu.

-Rekoh da sam bio gimnastičar i priučeni odbojkaš, ali mi to nije smetalo da najduže ostanem na terenima. Pune 23 godine sam, naime, sudio odbojkaške utakmice u Prvoj saveznoj ligi u staroj Jugoslaviji. Posle toga, nekih desetak godina bio sam i generalni sekretar Odbojkaškog saveza Vojvodine i ispalo je da sam, iako najslabiji odbojkaš od mojih drugara, proveo u tom sportu najduži period. 

A onda nas je upitao:

-Znate li da je odbojka daleko najpopularniji sport u Vojvodini i da su najstariji klubovi u SFRJ bili iz naše Pokrajine? Kada smo mi počinjali, u odbjci nije bilo novca, pa smo se mi, igrači, držali zajedno i družili. Kada je mala porodica, staro je pravilo, postajete bliži i povezaniji jedni s drugima. I još nešto: niko od nas nikada nije pušio cigarete.Sport je bio pozitivan u tom smislu što smo se međusobno prepoznavali. Kada je čovek mlad, želi da se po nečemu izdvoji iz mase, a mi smo bili sportisti, znali su ljudi za nas i ko smo i nismo imali potrebu da se „dokazujemo“ na neke druge načine, recismo da smo, eto, odrasli i da to dokazujemo time što pušimo.

Jovan Protić je završio ekonomski fakultet, i radio je s mlađim kategorijama u Vojvodini.

-Kao trener, izveo sam dve generacije mladih momaka, a u prvoj je, između ostalih, bio i kasniji reprezentativac i naš zlatni olimpijac Slobodan Boškan... 

Ubacio se tu i Mika Rajačić u priču.

- Kažu mi deca pre neki dan da je Prota bio trener, a ja sam im tvrdio da nije. Oni su, pak, bili sigurni u to da jeste i da je trenirao i neke od njih. Onda sam se, ipak, setio da smo, Prota kao trener, a ja kao nekakav vođa puta, vodili naš tim na pionirsko Prvenstvo Jugoslavije u Osijek. Ma, muči me šećer, pa sam počeo da zaboravljam... (hahaha)

Nastao je smeh za stolom posle tih Mikinih reči, a Prota se prvi uozbiljio i dodao:

- Prvo mi je to bila zanimacija, a posle se čovek nauči i navikne, ali i zavoli, pa sam postao skiper na jedrilicama. Već dosta dugo bavim se time, gdegod i kadgod treba - tu sam i odem na more da pomognem našim zemljacima. Taj posao doživljavam kao aktivni odmor, a ujedno spajam lepo i korisno. 

Na kraju, Mirko Turk je, govoreći o svom životnom pozivu, kazao: 

-Po struci sam mašinski tehnčar i radio sam u Eletroprivredi, na izgradnji energentskih objekata. Po završetku aktivnog bavljenja sportom, nisam bio u klubu ili u struci, iako sam i danas rekreativac, kao košarkaš, teniser i stonoteniser. Sad se setih: postojali su neki sportski susreti između Osijeka i Novog Sada, a u njima je bila i atletika. Naš, novosadski tim nije imao bacača kugle, pa su odredili da ja to budem. Na stadionu Osijeka drugi atletičari su se zagrevali, a ja nisam ni znao šta je to kugla. I počeo sam da se zagrevam praveći odbojkaške „upijače“, što je izazvalo nevericu kod konkurencije. Zamolio sam jednog prijatelja iz Atletskog kluba Vojvodina da mi objasni kako se kugla baca, a on je počeo da mi objašnjava rotacionu tehniku. „Nemoj, molim te. Daj nešto prostije“ – rekao sam mu. Uz sve to, igrao sam i kao srednjoškolac košarku i bili smo prvaci Novog Sada, ali sve to ostalo je daleko iza svih nas...

I tako, priči nikad kraja. Sećanja su sustizala jedno drugo, ali je, ipak, najjači utisak na nas ostavila radost s kojom pričaju o događajima od pre više od šest desenija, stalni osmesi, međusobna zadirkivanja, tipični za, kako ova četvorica ljudi kažu, prijatelje za sva vremena. Spojila ih je, između ostalog, i Škola odbojke Nebojše Ninkova, nekadašnjeg nastavnika fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi „Đura Daničić“ u Novom Sadu. Baš puno vode je proteklo Dunavom od tog doba, ali su drage uspomene nastavile da žive u srcima i sećanjima naših sagovornika, koji, po nama, s punim pravom imaju svoje veoma specifično mesto među (Ne)zaboravljenima.

Aleksandar Predojević