Пријатељство их и данас спаја!
(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ПИТОМЦИ ПРВЕ ОДБОЈКАШКЕ ШКОЛЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ! Четворица Новосађана чувају успомене на једно посебно време
До сада смо за саговорике у (Не)заборављенима имали углавном појединце који су, захваљујући резултатима или укупном деловању у спорту, заслужили да остану запамћени као легендарни асови или врхунски тренери, организатори и утемељивачи клубова.
Овога пута, међутим, мало ћемо да променимо такав обичај и да се осврнемо на почетке „изучавања“ одбојкашког спорта у Новом Саду, боље рећи да наше читаоце упознамо са првом школом одбојке на просторима некадашње СФР Југославије. Она није била организована при неком клубу, већ је реч о секцији у Основној школи „Ђура Даничић“, коју је оформио тадашњи наставник физичког васпитања у тој установи, Небојша Нинков. Догодило се то давне 1962, дакле, пре више од 64 године, али су ондашњи дечаци и после тога наставили са сусретима и, ево, друже се и данас. Неки од њих остварили су и лепе одбојкашке каријере и пожелели су да и наше читаоце упознају са једним давно прошлим временом, испуњеним дечачком разбибригом, темељом другарства које траје читавог живота, али и вољом и жељом да у одбојци, баш као и у спортским и професионалним каријерама, ураде пуно тога.
Није, дакле школа у коју су ишли била ни налик на ове данашње, у којима је, да се на лажемо, новац опредељујући фактор, понекад и важнији од нечијег природног талента и способности. Разговарали смо, дакле, с питомцима прве генерације школе наставника Нинкова – Југославом Спасићем, Мирославом Рајачићем, Јованом Протићем и Мирком Турком – који су радо евоцирали успомене, а приликом подесћања на разне згоде и незгоде из тог доба, код све четворице могла је да се осети само чиста - радост.
-Сви ми одрастали смо практично у истом дворишту, ту, на кеју у Новом Саду – почео је прчу Југослав Спасић. – Нас тројица били смо, чак, из исте зграде, док је Прота био од преко улице, једно 30 метара удаљен од нас. Наравно, ишли смо и у исту школу, „Ђура Даничић“, неки од нас и у исти разред, а занимљиво је то што се у школи одбојка није уопште играла. Међутим, наш наставник физичког Небојша Нинков био је у то време и тренер јуниорске репрезентације Југославије и покренуо је Школу одбојке, о којој причамо. Тек пар месеци касније, можда и читаву годину, ОК Партизан је у Београду покренуо своју школу, али, ето, ми смо били први у читавој ондашњој Југославији. Када смо почели с радом, било је ту доста дечака, али се, временом, та бројност осула, па је на крају остало нас двадесетак, који смо редовно тренирали.
У веселом тону и у смехом обојеној атмосфери, наставио је са казивањем сећања Мирослав Рајачић.
-Био сам међу првима који се пријавио за нашу одбојкашку школу. Она је интензивно радила све до 1967. године, а ми смо тада већ постали играчи. Пстао сам и члан омладинске репрезентације Југославије, а Прота је у њу доспео већ следећег лета. Били смо и чланови прве екипе новосадског Студента, клуба који је касније прерастао у Војводину. Сећам се да смо 1971. године ушли у Прву савезну лигу, а тај период памтим и по томе што сам за нашу А репрезентацију одиграо четири утакмице и то у Бечу. До тада сам већином наступао у Другој лиги, али сам се млад оженио и млад напустио играчку каријеру. Нисам, међутим, напустио спорт, већ сам отишао за тренера у ОК „Млади задругар“ из Нове Гајдобре. С њим сам, од Војвођанске лиге, стигао до првог места у другом рангу, али нас је на крају победила Црвена звезда и, уместо нас, отишла у Прву лигу, а ми смо били други. То се догодило 1986. и тек тада сам престао да будем толико активан.
„Сукоби” у проценама
У једном моменту, Југослав Спасић је рекао и следеће:
- Сви моји пријатељи били су прави одбојкаши, а ја сам тада био гимнастичар. Требао им је, међутим, неко јак и згодан, јер су, као деца, били ситни, па су ме звали да им поправим просек (хахахаха)... Мика Рајачић је био далеко најбољи играч у нашој генерацији, а Прота је касније направио највећу каријеру у одбојци...
У тренутку, ту се умешао и Јован Протић.
- Шта ти значи то “најбољи играч”, или “највећа каријера”? Имали смо сви различите улоге: Мика је био дизач, неко други био је смечер и било је тешко поредити то ко је и да ли је бољи – успротивио се изнетом мишљењу.
Спасић је, ипак, остао доследан.
- Да, али је Мика, ипак, одскакао у односу на нас, остале – није се дао. – Иако је мало и слабије скакао, што јесте – јесте.
Ред је дошао и на Јована Протића, за којег његови пријатељи кажу да је најпознатији у одбојкашким круговима.
- Не знам за то, али знам да ме сви зову Прота: не због неке везе са црквом, већ по презимену. У Школи одбојке, када је она основана, играли су дечаци рођени 1950. и 1951. године, а ја сам припадао том млађем нараштају. Тренирали смо заједно и јако лепо се дружили, пошто нам је школа спорта била веома занимљива. Нисмо баш ни имали неких посебних активности, а Небојша Нинков нас је анимирао, а нас тројица-четворица смо се на одбојку највише примили и најозбиљније је схватили. Наставили смо да се развијамо кроз неке летње кампове, који су обично били организовани у Сремским Карловцима, па смо лагано стасавали најпре у играчиће, касније и у праве играче. После сам из Студента прешао у Јединство из Старе Пазове, које је, уз Младост из Загреба, било најстарији прволигаш. Тамо сам провео три сезоне, вратио се касније у Војводину на две године, да бих опет отишао у Јединство, па у Борово... Играо сам и за младу репрезентацију Југославије, а иза мене остало је шест или седам сезона током којих сам наступао у Првој савезној лиги.
Ипак, постоје и неке важније ствари од саме одбојке, које је Прота посебно истакао:
-Лично, најважније ми је то што сам, одбојци захваљујући, стекао пуно познаника, добрих другара и лепих успомена. Недавно смо, Мирко и ја, били на сахрани Александра Боричића у Београду, обишли неке старе пријатеље и срели се са неким од сапатника из тог времена. То је за мене непроцењиво богатство. Имали смо тада прилику да се с њима испричамо о неким прошлим временима, која су нам свима остала толико драга и важна у памћењу и срцима.
Мирко Турк, не желећи да се понавља у односу на оно што су нам већ испричали његови пријатељи, подсетио се на једну анегдоту.
- Сећам се да смо на утакмицу у тадашњи Титов Велес у Македонији путовали црвеним „Ман“ аутобусом ГСП-а. Имао је дрвене столице, али смо били задовољни тим превозом, а посебно због чињенице да смо успут „налетели“ на неке сјајне лепиње с кајмаком у некада чувеном „Старом храсту“, на аутопуту. И то се, између осталог, налази у коренима данас великог клуба какав је сигурно Војводина. И још нешто: сви смо куповали своју опрему, осим дресова, а прве патике у „Борову“ могли смо да пазаримо само с цедуљицом из Савеза за спорт у Масариковој улици. Без тог парчета папира, не бисте имали прилику да дођете до тих белих патика.
„Ајде, директоре, да платиш”
Занимало нас је и то да ли су наши саговорници и касније имали нека задужења, односно улоге у ОК Војводина.
-Једном приликом, Рајко Кијац ми је рекао да сам постао технико екипе, човек који седи на клупи, уз тренера и играче – објаснио је Мика Рајачић. – У то време већ сам радио у НИС-у, а на путовањима, када бисмо стали успут на некој бензинској пумпи да се одморимо и освежимо,, играчи би ме прозивали речима: „Ајде, директоре, да платиш рачун!“. Био сам кратко на тој функцији, није се исплатило... Шалим се, наравно, нисам могао да пратим екипу због честих одсуствовања с посла. Сећам се и да је једне године тим 16 пута гостовао на западу и заиста ми је тешко било да испратим све то.
Југослав Спасић. иначе диломрани инжињер технологије, најдуже је остао у одбојкашком спорту.
-Рекох да сам био гимнастичар и приучени одбојкаш, али ми то није сметало да најдуже останем на теренима. Пуне 23 године сам, наиме, судио одбојкашке утакмице у Првој савезној лиги у старој Југославији. После тога, неких десетак година био сам и генерални секретар Одбојкашког савеза Војводине и испало је да сам, иако најслабији одбојкаш од мојих другара, провео у том спорту најдужи период.
А онда нас је упитао:
-Знате ли да је одбојка далеко најпопуларнији спорт у Војводини и да су најстарији клубови у СФРЈ били из наше Покрајине? Када смо ми почињали, у одбјци није било новца, па смо се ми, играчи, држали заједно и дружили. Када је мала породица, старо је правило, постајете ближи и повезанији једни с другима. И још нешто: нико од нас никада није пушио цигарете.Спорт је био позитиван у том смислу што смо се међусобно препознавали. Када је човек млад, жели да се по нечему издвоји из масе, а ми смо били спортисти, знали су људи за нас и ко смо и нисмо имали потребу да се „доказујемо“ на неке друге начине, рецисмо да смо, ето, одрасли и да то доказујемо тиме што пушимо.
Јован Протић је завршио економски факултет, и радио је с млађим категоријама у Војводини.
-Као тренер, извео сам две генерације младих момака, а у првој је, између осталих, био и каснији репрезентативац и наш златни олимпијац Слободан Бошкан...
Убацио се ту и Мика Рајачић у причу.
- Кажу ми деца пре неки дан да је Прота био тренер, а ја сам им тврдио да није. Они су, пак, били сигурни у то да јесте и да је тренирао и неке од њих. Онда сам се, ипак, сетио да смо, Прота као тренер, а ја као некакав вођа пута, водили наш тим на пионирско Првенство Југославије у Осијек. Ма, мучи ме шећер, па сам почео да заборављам... (хахаха)
Настао је смех за столом после тих Микиних речи, а Прота се први уозбиљио и додао:
- Прво ми је то била занимација, а после се човек научи и навикне, али и заволи, па сам постао скипер на једрилицама. Већ доста дуго бавим се тиме, гдегод и кадгод треба - ту сам и одем на море да помогнем нашим земљацима. Тај посао доживљавам као активни одмор, а уједно спајам лепо и корисно.
На крају, Мирко Турк је, говорећи о свом животном позиву, казао:
-По струци сам машински технчар и радио сам у Елетропривреди, на изградњи енергентских објеката. По завршетку активног бављења спортом, нисам био у клубу или у струци, иако сам и данас рекреативац, као кошаркаш, тенисер и стонотенисер. Сад се сетих: постојали су неки спортски сусрети између Осијека и Новог Сада, а у њима је била и атлетика. Наш, новосадски тим није имао бацача кугле, па су одредили да ја то будем. На стадиону Осијека други атлетичари су се загревали, а ја нисам ни знао шта је то кугла. И почео сам да се загревам правећи одбојкашке „упијаче“, што је изазвало неверицу код конкуренције. Замолио сам једног пријатеља из Атлетског клуба Војводина да ми објасни како се кугла баца, а он је почео да ми објашњава ротациону технику. „Немој, молим те. Дај нешто простије“ – рекао сам му. Уз све то, играо сам и као средњошколац кошарку и били смо прваци Новог Сада, али све то остало је далеко иза свих нас...
И тако, причи никад краја. Сећања су сустизала једно друго, али је, ипак, најјачи утисак на нас оставила радост с којом причају о догађајима од пре више од шест десенија, стални осмеси, међусобна задиркивања, типични за, како ова четворица људи кажу, пријатеље за сва времена. Спојила их је, између осталог, и Школа одбојке Небојше Нинкова, некадашњег наставника физичког васпитања у Основној школи „Ђура Даничић“ у Новом Саду. Баш пуно воде је протекло Дунавом од тог доба, али су драге успомене наставиле да живе у срцима и сећањима наших саговорника, који, по нама, с пуним правом имају своје веома специфично место међу (Не)заборављенима.
Александар Предојевић