(FOTO, VIDEO) UKLETI ZAMAK U BANATU PRIVLAČI SAMO NAJHRABRIJE Duh poslednje vlasnice šeta dvorcem Bisingen u Vlajkovcu ALI PRIČA SE NE ZAVRŠAVA TU...
Postoji nešto u tim starim, polumračnim zdanjima što nas vuče kao magnet, pa rado obilazimo dvorce u Rumuniji, od Branskog do Peleša, očekujući da iza svakog ugla iskoči duh Vlada Cepeša Drakule.
U Nemačkoj strpljivo čekamo red da vidimo Nojšvanštajn, kao da će se negde u prolazu na vas strovaliti kakav duh Ludviga Drugog. Holivud nam je decenijama prodavao sliku ukletih hodnika: Frankenštajn u zamku punom munja i mašina, porodica Adams u kući koja živi svojim životom, čitava gotička linija bez koje američka kinematografija ne bi ni postojala.
I tako, dok gledamo preko graničnog plota, ne vidimo blago koje imamo u drvorištu. Jedan od njih tu je, u južnom Banatu, na sat i po od Beograda i isto toliko od Novog Sada. U ravnici koja se pruža ka Vršcu stoji jedan od najlepših i najzapuštenijih zdanja ovog kraja, dvorac Bisingen, kuća u kojoj je tišina glasnija od svakog šapata, a zidovi i dalje drže uspomene na plemićku porodicu koja je davno nestala s ovih prostora.
Prekriven prašinom, obrastao korovom, otvoren je samo za one koji su dovoljno hrabri da kroče među polusrušene zidove, da se provuku između propalih greda i stanu na stepenice koje vode na prvi sprat koji gleda ka zvezdama – jer krova gotovo i nema. Vlajkovački zamak, kako ga još zovu, jer se nalazi u selu Vlajkovac, naša je privatna, domaća verzija „ukletog dvorca“ – ne samo zbog tragične lepote arhitekture u raspadu, već i zbog brojnih priča o duhovima koji čuvaju ovaj zamak. Zato oni koji se usude da kroče kroz velika vrata od kovanog gvožđa pravo u hol iz kojeg filigranski izvajane stepenišne grane, ograđene masivnom, ornamentalnom ogradom od kovanog gvožđa, vode na prvi sprat i nekadašnji salon za balove i prijeme, imaju osećaj da u toj šetnji po horor-prošlosti - nisu sami.
Dvorac Bisingen (Bisingen–Nipenburg) nalazi se u selu Vlajkovac, uz međunarodni put Pančevo–Vršac–Temišvar, na samom ulasku u Vlajkovac kad se dolazi iz pravca Pančeva, u opštini Vršac. Podignut je 1859. godine i formalno je proglašen spomenikom kulture od velikog značaja, dok je park oko njega od 1973. zaštićen kao spomenik prirode od velikog značaja.
Ovo nekada prelepo zdanje na svom imanju podigao je grof Đerđ Močonji, banatski plemić i krupni zemljoposednik. Njegova ćerka Georgina Močonji godine 1888. udala se za grofa Rudolfa Gabora Bisingena–Nipenburga, pripadnika stare austrougarske (po poreklu virtemberške) plemićke porodice. Tim brakom dvorac i veliko imanje u Vlajkovcu ušli su kao miraz u porodicu Bisingen–Nipenburg. Tokom Drugog svetskog rata u dvorcu je bila smeštena nemačka vojna komanda. Po završetku rata, kao i većina nemačkih porodica u južnom Banatu, Bisingenovi su napustili Jugoslaviju, a njihova imovina je nacionalizovana. Neposredno posle rata u ovom dvorcu bilo je organizovano sedište vojnog vazduhoplovstva, a potom je sve do do 1953. Vlajkovački dvorac bio Dom za ratnu siročad. Nakon toga, do raspada države, tu su bile prostorije poljoprivrednog preduzeća „Ogled“, s kancelarijama i stanovima radnika u okviru dvorca, u kojima i danas žive neki Vlajkovčani.
Dvorac nije bio sam: iza njega, prema železničkoj pruzi, prostirao se veliki park, procenjen na oko pet hektara. Park je nastao isušivanjem velike bare; uređivan je u dve faze, oko 1890. i oko 1903. godine. Oko parka i jezerske površine iskopani su drenažni kanali, a u sredini je ostavljeno jezerce s fontanom i skulpturom, kao i dva ostrva, povezana mostom. U okviru kompleksa nalazi se i porodična grobnica i kapela Močonjija/Bisingen–Nipenburga, a kasnije su dodati i teniski tereni i negovani travnjaci sa stazama. To je bilo nekad, a danas je tu divlji put kroz park, kojim meštani prolaze, krateći sebi put ka ostatku sela, što brže, jer nije svejedno.
Poslednja vlasnica koja se u dokumentima pominje je Rozelina Bisingen. Njen potomak, grof Franc fon Bisingen, danas živi u okolini Frankfurta; on je pre više od decenije podneo zahtev za restituciju, uz izričitu konstataciju da sam ne može da obnovi i održava tako veliko zdanje. Zbog toga svi radovi na obnovi ovog prelepog zdanja stoje, a dvorac, kao i okolina, propadaju, sve više ličeći na scene iz holivudskih horor-filmova.
Soba koja vas prati pogledom
Na prvom spratu Vlajkovačkog dvorca nekada se nalazila prostorija u kojoj su visili portreti članova porodice Močonji i Bisinger-Nipenburg.
U vreme kada je dvorac služio kao Dom za siročad, deca su izbegavala da u njoj borave, jer su ih „ljudi sa slika netremice gledali“. Zato su vaspitači tu sobu koristili samo kao prolaznu. Ova soba s portretima zato je postala poznata kao „soba koja je plašila svakog ko uđe“.
Dvorcu su, po procenama, potrebne ozbiljne konstruktivne intervencije (nov krov, ojačavanje međuspratnih konstrukcija, sanacija fasada i ornamenata), što su višemilionski iznosi u evrima. Ipak, postojale su i konkretne inicijative: oko 2010–2011. grad Vršac je, uz saglasnost naslednika, potpisao predugovor s italijanskim konzorcijumom „Vega International“ o četrdesetogodišnjem zakupu, sa planom da se dvorac pretvori u luksuzni hotel. Italijani su se, međutim, u međuvremenu povukli, pa ideja nije realizovana.
Poslednjih nekoliko godina država i Pokrajina su napravile neke konkretne korake: u okviru projekta „Dvorci Srbije“ urađeno je snimanje stanja i procena statike dvoraca Bisingen u Vlajkovcu i Lazarević u Velikom Središtu, uz sredstva Ministarstva kulture (oko 2,8 miliona dinara za tu fazu). Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu je 2021–2022. radio je na istraživačko-konzervatorskim radovima i izradi idejnog projekta obnove dvorca i buduće namene, a 2024. godine objavljeno je da je za dvorac u Vlajkovcu izdvojeno 5,5 miliona dinara za projekat istraživačkih i konzervatorskih radova i projektnu dokumentaciju za sanaciju, s tim da na samom objektu radovi tek treba da počnu, prvo kroz „preventivnu zaštitu“ (uklanjanje postojećeg krova, nova međuspratna konstrukcija, obezbeđivanje zidova od daljeg urušavanja).
U parku je danas restoran na mestu nekadašnjeg drvenog objekta kod jezera, pa dvorac i dalje ima „okolinu“ koja živi, a dvorac posećuju i mladi, i to noću, svedoče tome natpisi na originalnim vratima nekih od prostorija, ispisani sprejevima u boji.
„Satana“ je jedno od njih jer, ova kuća je, kažu, ukleta. U lokalnim pričama pojavljuje se lik udovice jednog od Bisingena – povučena, usamljena, navodno psihički nestabilna žena, koja je ostala da živi u dvorcu posle muževljeve smrti. Priče kažu da je godinama živela zatvorena u jednom krilu, da je retko izlazila, da je razgovarala sama sa sobom i da je „nije bilo lako sresti“. Odatle potiče narodno verovanje da je „kuća povukla tugu“ – meštani su govorili da je dvorac „hladan“, „težak“, „kao da ne dȃ da mu se priđe“. I pogled na jezerce vam diže kosu na glavi: stari meštani pričaju da se noću iz pravca nekadašnjeg jezera ponekad čuje kratka pesma. Vlajkovčani su govorili da je to „glas neveste“ koja je, prema priči, navodno stradala u jezeru u vreme Močonjija.
U zemlji u kojoj se plemićke kuće uglavnom pominju samo na razglednicama, Bisingen je jedan od onih koji još mogu da se dodirnu. I upravo zato vredi krenuti put Banata – da bismo na licu mesta videli kako izgledaju dvorci koji nisu ostali u filmovima, nego su, nekom čudnom igrom sudbine, preživeli i sada strpljivo čekaju da ih neko ponovo upiše na mapu.
Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
