(ФОТО, ВИДЕО) УКЛЕТИ ЗАМАК У БАНАТУ ПРИВЛАЧИ САМО НАЈХРАБРИЈЕ Дух последње власнице шета дворцем Бисинген у Влајковцу АЛИ ПРИЧА СЕ НЕ ЗАВРШАВА ТУ...
Постоји нешто у тим старим, полумрачним здањима што нас вуче као магнет, па радо обилазимо дворце у Румунији, од Бранског до Пелеша, очекујући да иза сваког угла искочи дух Влада Цепеша Дракуле.
У Немачкој стрпљиво чекамо ред да видимо Нојшванштајн, као да ће се негде у пролазу на вас стровалити какав дух Лудвига Другог. Холивуд нам је деценијама продавао слику уклетих ходника: Франкенштајн у замку пуном муња и машина, породица Адамс у кући која живи својим животом, читава готичка линија без које америчка кинематографија не би ни постојала.
И тако, док гледамо преко граничног плота, не видимо благо које имамо у дрворишту. Један од њих ту је, у јужном Банату, на сат и по од Београда и исто толико од Новог Сада. У равници која се пружа ка Вршцу стоји један од најлепших и најзапуштенијих здања овог краја, дворац Бисинген, кућа у којој је тишина гласнија од сваког шапата, а зидови и даље држе успомене на племићку породицу која је давно нестала с ових простора.
Прекривен прашином, обрастао коровом, отворен је само за оне који су довољно храбри да кроче међу полусрушене зидове, да се провуку између пропалих греда и стану на степенице које воде на први спрат који гледа ка звездама – јер крова готово и нема. Влајковачки замак, како га још зову, јер се налази у селу Влајковац, наша је приватна, домаћа верзија „уклетог дворца“ – не само због трагичне лепоте архитектуре у распаду, већ и због бројних прича о духовима који чувају овај замак. Зато они који се усуде да кроче кроз велика врата од кованог гвожђа право у хол из којег филигрански извајане степенишне гране, ограђене масивном, орнаменталном оградом од кованог гвожђа, воде на први спрат и некадашњи салон за балове и пријеме, имају осећај да у тој шетњи по хорор-прошлости - нису сами.
Дворац Бисинген (Бисинген–Нипенбург) налази се у селу Влајковац, уз међународни пут Панчево–Вршац–Темишвар, на самом уласку у Влајковац кад се долази из правца Панчева, у општини Вршац. Подигнут је 1859. године и формално је проглашен спомеником културе од великог значаја, док је парк око њега од 1973. заштићен као споменик природе од великог значаја.
Ово некада прелепо здање на свом имању подигао је гроф Ђерђ Мочоњи, банатски племић и крупни земљопоседник. Његова ћерка Георгина Мочоњи године 1888. удала се за грофа Рудолфа Габора Бисингена–Нипенбурга, припадника старе аустроугарске (по пореклу виртембершке) племићке породице. Тим браком дворац и велико имање у Влајковцу ушли су као мираз у породицу Бисинген–Нипенбург. Током Другог светског рата у дворцу је била смештена немачка војна команда. По завршетку рата, као и већина немачких породица у јужном Банату, Бисингенови су напустили Југославију, а њихова имовина је национализована. Непосредно после рата у овом дворцу било је организовано седиште војног ваздухопловства, а потом је све до до 1953. Влајковачки дворац био Дом за ратну сирочад. Након тога, до распада државе, ту су биле просторије пољопривредног предузећа „Оглед“, с канцеларијама и становима радника у оквиру дворца, у којима и данас живе неки Влајковчани.
Дворац није био сам: иза њега, према железничкој прузи, простирао се велики парк, процењен на око пет хектара. Парк је настао исушивањем велике баре; уређиван је у две фазе, око 1890. и око 1903. године. Око парка и језерске површине ископани су дренажни канали, а у средини је остављено језерце с фонтаном и скулптуром, као и два острва, повезана мостом. У оквиру комплекса налази се и породична гробница и капела Мочоњија/Бисинген–Нипенбурга, а касније су додати и тениски терени и неговани травњаци са стазама. То је било некад, а данас је ту дивљи пут кроз парк, којим мештани пролазе, кратећи себи пут ка остатку села, што брже, јер није свеједно.
Последња власница која се у документима помиње је Розелина Бисинген. Њен потомак, гроф Франц фон Бисинген, данас живи у околини Франкфурта; он је пре више од деценије поднео захтев за реституцију, уз изричиту констатацију да сам не може да обнови и одржава тако велико здање. Због тога сви радови на обнови овог прелепог здања стоје, а дворац, као и околина, пропадају, све више личећи на сцене из холивудских хорор-филмова.
Соба која вас прати погледом
На првом спрату Влајковачког дворца некада се налазила просторија у којој су висили портрети чланова породице Мочоњи и Бисингер-Нипенбург.
У време када је дворац служио као Дом за сирочад, деца су избегавала да у њој бораве, јер су их „људи са слика нетремице гледали“. Зато су васпитачи ту собу користили само као пролазну. Ова соба с портретима зато је постала позната као „соба која је плашила сваког ко уђе“.
Дворцу су, по проценама, потребне озбиљне конструктивне интервенције (нов кров, ојачавање међуспратних конструкција, санација фасада и орнамената), што су вишемилионски износи у еврима. Ипак, постојале су и конкретне иницијативе: око 2010–2011. град Вршац је, уз сагласност наследника, потписао предуговор с италијанским конзорцијумом „Vega International“ о четрдесетогодишњем закупу, са планом да се дворац претвори у луксузни хотел. Италијани су се, међутим, у међувремену повукли, па идеја није реализована.
Последњих неколико година држава и Покрајина су направиле неке конкретне кораке: у оквиру пројекта „Дворци Србије“ урађено је снимање стања и процена статике двораца Бисинген у Влајковцу и Лазаревић у Великом Средишту, уз средства Министарства културе (око 2,8 милиона динара за ту фазу). Завод за заштиту споменика културе у Панчеву је 2021–2022. радио је на истраживачко-конзерваторским радовима и изради идејног пројекта обнове дворца и будуће намене, а 2024. године објављено је да је за дворац у Влајковцу издвојено 5,5 милиона динара за пројекат истраживачких и конзерваторских радова и пројектну документацију за санацију, с тим да на самом објекту радови тек треба да почну, прво кроз „превентивну заштиту“ (уклањање постојећег крова, нова међуспратна конструкција, обезбеђивање зидова од даљег урушавања).
У парку је данас ресторан на месту некадашњег дрвеног објекта код језера, па дворац и даље има „околину“ која живи, а дворац посећују и млади, и то ноћу, сведоче томе натписи на оригиналним вратима неких од просторија, исписани спрејевима у боји.
„Сатана“ је једно од њих јер, ова кућа је, кажу, уклета. У локалним причама појављује се лик удовице једног од Бисингена – повучена, усамљена, наводно психички нестабилна жена, која је остала да живи у дворцу после мужевљеве смрти. Приче кажу да је годинама живела затворена у једном крилу, да је ретко излазила, да је разговарала сама са собом и да је „није било лако срести“. Одатле потиче народно веровање да је „кућа повукла тугу“ – мештани су говорили да је дворац „хладан“, „тежак“, „као да не дȃ да му се приђе“. И поглед на језерце вам диже косу на глави: стари мештани причају да се ноћу из правца некадашњег језера понекад чује кратка песма. Влајковчани су говорили да је то „глас невесте“ која је, према причи, наводно страдала у језеру у време Мочоњија.
У земљи у којој се племићке куће углавном помињу само на разгледницама, Бисинген је један од оних који још могу да се додирну. И управо зато вреди кренути пут Баната – да бисмо на лицу места видели како изгледају дворци који нису остали у филмовима, него су, неком чудном игром судбине, преживели и сада стрпљиво чекају да их неко поново упише на мапу.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
