POZORIŠTE KAO PROSTOR POLITIČKE FILOZOFIJE, A NA MUZIČKI NAČIN Utopija, nekad i sad

Isus je, po svemu sudeći, imao svoju, u kojoj je crkva u srcima ljudi, a nema kraljeva i drugih velikodostojnika, kao što ni on, po cenu života, nije želeo tako da se predstavi. Utopiju Tomasa Mora karakteriše dalje produbljivanje razmišljanja kako bi to izgledalo idealno društvo, ali sada na realnim osnovama prava, ekonomije i politike. Kampanela krajem srednjeg veka nastavlja ovaj utopijski niz predstavom o “Gradu Sunca”, gde vlada teokratija, a nema ličnih interesa, sva dobra, žene i deca, predmet su zajedničke brige. Novo doba donosi i “Novu Atlantidu” Frensisa Bejkona, obećanu zemlju u kojoj naučna otkrića i znanje oblikuju zemlju izobilja, velikodušnosti, dostojanstva... 

Četiristo, petsto godina kasnije, u modu su ušle distopije. Za razliku od izmišljenih mesta idealnih karakteristika (utopija), distopije su bile izrazito suprotno njima, pa i po tome da su se pokazale kao vrlo ostvarljive. Tako danas Orvelova “1984”, na primer, može da bude i “2025”. 

Međutim, izuzetno važan, takoreći dramski obrt, dogodio se ovih dana, kada je Andraš Urban na pozorišnu scenu krenuo da postavlja svoju “Utopiju”. Prvo prikazana na Festivalu savremenog pozorišta “Dezire” u Subotici, a početkom nedelje i u matičnom, Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz, predstava se pokazala kao umetničko, pa i filozofsko delo vredno velike pažnje. 

Šta danas reditelj Urban vidi kao utopiju? 

- Sva ljudska bića se danas rađaju slobodna i jednaka.

Kad je ženska figura u vatreno uobličenoj pripijenoj haljini izgovorila ove reči, a zatim nastavila da u ritmu muzike recituje, pa i peva Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, delovalo je pomalo blesavo. U prvi mah, čak i smešno. 

- Niko ne smije biti podvrgnut mučenju ili okrutnom, nečovečnom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju.

Aha, posle ovog više baš i nije bilo smešno (dramaturgija Vedrana Božinović). 

- Niko se ne sme izložiti proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu pred zakonom protiv ovakvog mešanja ili napada. Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine države. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, uključujući svoju vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju... 

Ama, šta je ovo!!! Verovali ili ne, gotovo da nije bilo člana Univerzalne deklaracije za koji se nije mogao naći primer u glavi ili aktuelnim vestima da se ne poštuje ili čak da je eklatantno prekršen. Podsećanja radi, ova Deklaracija je doneta 1948. godine, dakle, tik posle Drugog svetskog rata, sa obavezom država članica (pa i zemalja takozvanih sukcesora, tj. Srbije, da ne idemo dalje) da obezbede opšte poštovanje i primenu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

- Pošto je nepoštovanje i preziranje ljudskih prava vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva, i pošto je stvaranje sveta u kojem će ljudska bića uživati slobodu govora i uverenja i slobodu od straha i želje proglašeno kao najviša težnja - kaže se u obrazloženju Deklaracije, a onda i, pazi ovo: “kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja”.

O čemu mi onda pričamo kada pričamo o “pravnoj državi”? Andraš Urban sa pravom odgovara - o utopiji!

Tan, tan, tan, tana, na, na, na. Ritam melje (kompozitorka Irena Popović Dragović). Devojka za bubnjevima ne staje. Kao ritam mašina je. Bas gitara joj daje na temelju. Bu, bu, bu. bambam, bam, bam, bam. Ritam je poput koračnice. Njiše udove, ruši mostove. 

Kramer devojke svira i režeće rifove, ali i reske visoke tonove u jednostavnim frazama, koji lede krv i podstiču adrenalin, kao i noge da lupkaju o pod. U sali se sve elektriše. Glumica u vatrenom (Gabriela Crnković) s vremena na vreme deluje ljuto, na momente postojano, odlučno, kao da deklamuje. Kada su delovi rezervisani samo za tonove i suptilno, ali čvrsto izrežiranu scensku pojavu benda (Mina Stojanović, Biljana Šunjka Crnojević, Aljoša Tasovac), kojima kao da je dozvoljen tek po koji pokret, glumica u vatrenom krene da se pokreće, talasa i okreće, vrteći u glavi ono malo razuma što može da ostane kad se čovek jednom suoči sa istinom da čovečanstvo nema odgovore ni na spostvene vapaje. 

Glumičina pojava u crvenom se pojavljuje sa ski-maskom, takozvanom fantomkom. Poput lopova, ili ubice. A zapravo, ona je neostvarena želja. Delovi u kojima umiva ruke, pere lice, deo u kojem izvodi lutku na naduvavanje i zatim nežno sa njom leže na pod pozornice, veoma su potentni kontrapunktovi onome što melje sa scene, ritmu i rečima nade. Rečima propale nade.   

- Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj familiji obezbeđuje egzistenciju... Svako ima pravo na standard života koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje... Obrazovanje treba da bude usmereno ka punom razvitku ljudske ličnosti i učvršćivanju poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda... Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe... Nijedna odredba ove Deklaracije ne može se tumačiti kao pravo za ma koju državu, grupu ili lice da obavlja bilo koju delatnost ili da vrši bilo kakvu radnju usmerenu na rušenje prava i sloboda koji su u njoj sadržani.

Ili možda zvuči ostvarivo?