ПОЗОРИШТЕ КАО ПРОСТОР ПОЛИТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ, А НА МУЗИЧКИ НАЧИН Утопија, некад и сад

Исус је, по свему судећи, имао своју, у којој је црква у срцима људи, а нема краљева и других великодостојника, као што ни он, по цену живота, није желео тако да се представи. Утопију Томаса Мора карактерише даље продубљивање размишљања како би то изгледало идеално друштво, али сада на реалним основама права, економије и политике. Кампанела крајем средњег века наставља овај утопијски низ представом о “Граду Сунца”, где влада теократија, а нема личних интереса, сва добра, жене и деца, предмет су заједничке бриге. Ново доба доноси и “Нову Атлантиду” Френсиса Бејкона, обећану земљу у којој научна открића и знање обликују земљу изобиља, великодушности, достојанства... 

Четиристо, петсто година касније, у моду су ушле дистопије. За разлику од измишљених места идеалних карактеристика (утопија), дистопије су биле изразито супротно њима, па и по томе да су се показале као врло остварљиве. Тако данас Орвелова “1984”, на пример, може да буде и “2025”. 

Међутим, изузетно важан, такорећи драмски обрт, догодио се ових дана, када је Андраш Урбан на позоришну сцену кренуо да поставља своју “Утопију”. Прво приказана на Фестивалу савременог позоришта “Дезире” у Суботици, а почетком недеље и у матичном, Новосадском позоришту/Ујвидеки синхаз, представа се показала као уметничко, па и филозофско дело вредно велике пажње. 

Шта данас редитељ Урбан види као утопију? 

- Сва људска бића се данас рађају слободна и једнака.

Кад је женска фигура у ватрено уобличеној припијеној хаљини изговорила ове речи, а затим наставила да у ритму музике рецитује, па и пева Универзалну декларацију о људским правима Уједињених нација, деловало је помало блесаво. У први мах, чак и смешно. 

- Нико не смије бити подвргнут мучењу или окрутном, нечовечном или понижавајућем поступку или кажњавању.

Аха, после овог више баш и није било смешно (драматургија Ведрана Божиновић). 

- Нико се не сме изложити произвољном мешању у приватни живот, породицу, стан или преписку, нити нападима на част и углед. Свако има право на заштиту пред законом против оваквог мешања или напада. Свако има право на слободу кретања и избора становања у границама поједине државе. Свако има право да напусти сваку земљу, укључујући своју властиту, и да се врати у своју земљу... 

Ама, шта је ово!!! Веровали или не, готово да није било члана Универзалне декларације за који се није могао наћи пример у глави или актуелним вестима да се не поштује или чак да је еклатантно прекршен. Подсећања ради, ова Декларација је донета 1948. године, дакле, тик после Другог светског рата, са обавезом држава чланица (па и земаља такозваних сукцесора, тј. Србије, да не идемо даље) да обезбеде опште поштовање и примену људских права и основних слобода .

- Пошто је непоштовање и презирање људских права водило варварским поступцима, који су вређали савест човечанства, и пошто је стварање света у којем ће људска бића уживати слободу говора и уверења и слободу од страха и жеље проглашено као највиша тежња - каже се у образложењу Декларације, а онда и, пази ово: “како човек не би био приморан да као крајњем излазу прибегне побуни против тираније и угњетавања”.

О чему ми онда причамо када причамо о “правној држави”? Андраш Урбан са правом одговара - о утопији!

Тан, тан, тан, тана, на, на, на. Ритам меље (композиторка Ирена Поповић Драговић). Девојка за бубњевима не стаје. Као ритам машина је. Бас гитара јој даје на темељу. Бу, бу, бу. бамбам, бам, бам, бам. Ритам је попут корачнице. Њише удове, руши мостове. 

Крамер девојке свира и режеће рифове, али и реске високе тонове у једноставним фразама, који леде крв и подстичу адреналин, као и ноге да лупкају о под. У сали се све електрише. Глумица у ватреном (Габриела Црнковић) с времена на време делује љуто, на моменте постојано, одлучно, као да декламује. Када су делови резервисани само за тонове и суптилно, али чврсто изрежирану сценску појаву бенда (Мина Стојановић, Биљана Шуњка Црнојевић, Аљоша Тасовац), којима као да је дозвољен тек по који покрет, глумица у ватреном крене да се покреће, таласа и окреће, вртећи у глави оно мало разума што може да остане кад се човек једном суочи са истином да човечанство нема одговоре ни на споствене вапаје. 

Глумичина појава у црвеном се појављује са ски-маском, такозваном фантомком. Попут лопова, или убице. А заправо, она је неостварена жеља. Делови у којима умива руке, пере лице, део у којем изводи лутку на надувавање и затим нежно са њом леже на под позорнице, веома су потентни контрапунктови ономе што меље са сцене, ритму и речима наде. Речима пропале наде.   

- Свако ко ради има право на праведну и задовољавајућу накнаду која њему и његовој фамилији обезбеђује егзистенцију... Свако има право на стандард живота који обезбеђује здравље и благостање... Образовање треба да буде усмерено ка пуном развитку људске личности и учвршћивању поштовања људских права и основних слобода... Свако има право да слободно учествује у културном животу заједнице, да ужива у уметности и да учествује у научном напретку и у добробити која отуда проистиче... Ниједна одредба ове Декларације не може се тумачити као право за ма коју државу, групу или лице да обавља било коју делатност или да врши било какву радњу усмерену на рушење права и слобода који су у њој садржани.

Или можда звучи оствариво?