(FOTO, VIDEO) RODE IH NE ZAOBILAZE: U ovom banatskom selu godišnje se rodi 60 dece VREDI SE BORITI ZA BOLJU BUDUĆNOST
Maglovito jutro dočekalo nas je za sam početak kraja radne nedelje, prateći nas sve do Melenaca, gde smo ovog puta „uboli” prst na mapi Vojvodine.
Siva atmosfera ubrzo je prošarana onom koju smo zatekli po dolasku u selo od oko 5.000 stanovnika, premda videvši svega desetak njih. Neki su išli da natoče vodu na eko-česmi, neki su krenuli u radnju ili na kafu, možda do apoteke ili u školu.
Ali svi u se nekud ciljano zaputili, bez namere da zastanu, oslušnu i udahnu skoro klasičan kasnojesenji dan. Šmekajući Melence i građevine od kojih su satkani, stekli smo utisak da se u ovom mestu ima šta čuti i kasnije prepričati.
– Najlepši deo sela su lekovito jezero i banja, a sebi sam zacrtala zadatak da se izborimo da se vratimo na turističku mapu Vojvodine – ističe predsednica Saveta Mesne zajednice Melenci Ivana Stojkov.
Kako kaže, s druge strane, najbolnija tačka nam je dotrajala vodovodna mreža i plan nam je da uradimo projektno-tehničku dokumentaciju, što će biti veća investicija.
- Mislim da smo sanaciju propustili još dok smo imali samodoprinos i naftnu rentu koja je godišnje iznosila 5 miliona dinara. Sad nemamo ništa od toga. Bunari su nam dobri, ali zbog loših cevi, često dolazi do havarija – kaže Stojkov.
I pitanje kanalizacije je nešto što Melenčane mori, pa tako postoje ideje da nastave sa izgradnjom preko srpsko-norveškog prijateljstva i grada Fauske s kojim su pobratimi od 1977. godine. Ako uspeju, možda bi i adaptirali unutrašnjost kuće porodice Bibić i tako napravili muzej.
– Pre dvadesetak godina preko donacije Norvežani su nam uradili put do Zrenjanina a tek pre dve-tri godine počele su da se pojavljuju rupe, eto koliko je kvalitetno urađen – naglašava Stojkov. – Jedan do najvećih problema su nam i divlje deponije koje se stalno pojavljuju, ma koliko ih mi uklanjali.
Zanimljivo je da su Melenci do sedamdesetih godina bili sedište opštine.
– To znači da su naši preci bili mnogo bolji vizionari. Tada se sve radilo na tome da poljoprivreda bude što jača. Tako smo imali i seoski mlin, a kad je Plazma počela da se proizvodi, tražili su isključivo brašno sa našeg mlina – kaže Stojkov.
Takođe, dodaje, nekad su imali i ribnjak, pa samim tim i prodavnicu sveže ribe.
- Danas u selu imamo oko 80 porodica koje se bave stočarstvom, ali se inače ljudi u našem mestu uglavnom zapošljavaju u većim sredinama, a poljoprivredom se bave više porodično, radi tradicije. Imamo decu koja su ostala na zemlji, ali su uložila u stručno znanje i pozavršavala fakultet kako bi pratili sve trendove u poljoprivredi. Međutim, zbog velikih suša imamo problem. Zato sam dala sebi i zadatak da obnovimo i kanalsku mrežu za odvodnnjavanje i navodnjavanje kako bi proizvodnja bila još bolja – najavljuje naša sagovornica.
Melenci su poznati i po guskama. Čak su, kako meštani tvrde, prvi počeli da prave „fazon” s njima, dakle pre Mokrinčana, ali su ovi „severnjaci” odradili bolji marketing... Ipak, Udruženje „Belo jato” planira da brendira guščju mast i sve što ima veze s ovim dugovratim perutninama. A osim guščara, u Melencima ima i vinogradara i vinara, fokloraša u KUD-u „Kolo” koje je 2022. obeležilo 150 godina postojanja, a ne smemo zaboraviti da spomenemo i DVD koji ima podjednako dugu tradiciju, kao i FK „Rusanda” koja obeležava vek postojanja.
– U selu nam još nedostaju jaslice, za decu do tri godine, ali i na tome radimo. Mi imamo tu sreću da nam se godišnje rodi i više od 60 dece – priča predsednica Saveta. – Takođe, trebao bi nam i pedijatar, jer decu nam u ambulanti pregleda lekar opšte prakse. Ali svugde fale stručni kadrovi, a mi bar možemo da budemo srećni što svakog dana imamo lekara, čak u dve smene.
I dok nekretnine u Melencima dostižu i cifru od 140.000 evra, može se naći i pokoja za stotinak hiljada manje.
Ko zna, možda se upornost, strpljenje i debeo novčanik isplate...
Građevine kao najverniji svedoci istorije
Osnivanje naselja Melenci vezuje se za 1751. godinu kada je, po ukidanju Potisko-pomoriške vojne krajine, Marija Terezija naselila taj deo Banata, odnosno već poznatu pustaru Melence.
Selo je nastalo uz samo jezero Rusanda, a žitelji su bili Srbi iz zapadnog dela Rumunije. Današnji meštani slušali su predanja kako je njihovo mesto dobilo ime po melemu, odnosno leku, iliti lekovitom blatu iz jezera.
O istoriji Melenaca svedoče i pojedini objekti u i oko sela, kao što su pravoslavna crkva Prenosa moštiju svetog Nikole iz 1790. godine, zgrada nekadašnje „Melenačke štedionice” iz 1890, kuća plemićke porodice Bibić iz 1896. godine, mauzolej na groblju velikoposedničke porodice Dimitrijević (1895), kao i Bošnjakova vetrenjača iz 1899, inače jedina preostala od šest, koliko ih je nekad bilo.
Takođe, treba spomenuti i kompleks Specijalne bolnice za rehabilitaciju „Rusanda” koja se nalazi na posedu koji je 1869. godine zaveštala veleposednica Ana Kljajić. I spomen-krst u centru sela star je skoro dva veka, budući da je podignut 1855. godine na mestu prvobitnog hrama u selu.
Med je najbolji poklon
Budući da trećinu melenačkog atara zauzimaju pašnjaci, što je vredno svake hvale, logično je da ovo selo mora da ima i pčelare! Međutim, livadski med nije jedini koji se može izvrcati u ovom delu srednjeg Banata...
Udruženje pčelara „Rusanda” osnovano je 2012. godine i trenutno broji dvadesetak stalnih članova plus nekoliko sezonskih, odnosno onih koji u periodu kad ugošćavaju goste iz ostalih delova Srbije. Osim livade, Melenci nude i pašu uljane repice i suncokreta.
– Mi naše košnice nosimo na bagrem u Deliblatsku peščaru, dok na lipu idemo kod manastira Beočin – dodaje predsednik pomenutog udruženja Saša Stanković, koji je ušao u svet pčelarstva pre pet-šest godina, a od aprila je dospeo na čelo mesne organizacije. – Već tri godine učestvujem na međunarodnom ocenjivanju meda u Vukovaru i svake godine osvajam zlato za uljanu repicu i livadski med. Ja svoje pčele ne hranim šećerom, već medom koji iz košnice izvrcam. Uljana repica je najbolja za to. A što se tiče livadskog, mi imamo pašnjake bogate biljkama, naročito semenskom detelinom koju poljorpivrednici ostave da cveta, što medu daje poseban ukus i boju. Kad idem na slavlja, ja nosim med, on je najbolji poklon.
Bagremov med je pak najtraženiji jer se najlakše vari, ali livadski i lipin su najbolji. Međutim, ove godine slabo kog i ima...
– Prošle godine smo imali velika stradanja, kad sam od 80 košnica ostao na dve. Stariji pčelari kažu da ne pamte tako lošu godinu, a stručnjaci tvrde da su velike suše glavni razlog, pa nije bilo polena – veli naš sagovornik, napominjući da su im planovi da se ne predaju, već da će raditi na tome da poboljšaju uslove.
A kad se već dotičemo te teme...
– Bili smo u pregovorima sa Banjom Rusandom da napravimo api komoru, ali je sve ostalo na rečima. Cilj mi je da konkurišemo za taj projekat – kaže Stanković.
Ali, dok ne dođe do konkretnih koraka u realizaciji, Udruženju pčelara „Rusanda” ne preostaje ništa drugo nego da se trude da sledeće godine, poslednje nedelje u martu, održe jubilarni „Pčela fest” koji se do sada samo dvaput nije realizovao – jednom tokom korone i drugi put ove godine, budući da od Grada Zrenjanina nisu dobili finansijsku podršku.
– I prošle godine su nas „izradili” pa smo ostali dužni za prostor koji smo iznajmili, ali smo nekako uspeli da rešimo sami i uz pomoć podrške drugih ljudi. Ova naša manifestacija nije skupa, treba nam svega 200.000 dinara, a možemo da kažemo da je međunarodnog karaktera jer nam dolaze i gosti iz Rumunije, Bosne, Hrvatske... Imamo izlagače koji donose pčelinje proizvode, kao i sve rekvizite koji se koriste u pčelarstvu. U osnovnu školu nosimo pčele u staklenoj košnici, a sa đacima pravimo medni doručak – priča Saša Stanković, napominjuči da su sada na pola puta da organizuju jubilarni „Pčela fest” i to zahvaljujući podršci oca Jovana i pravoslavne crkve.
