(ФОТО, ВИДЕО) РОДЕ ИХ НЕ ЗАОБИЛАЗЕ: У овом банатском селу годишње се роди 60 деце ВРЕДИ СЕ БОРИТИ ЗА БОЉУ БУДУЋНОСТ
Магловито јутро дочекало нас је за сам почетак краја радне недеље, пратећи нас све до Меленаца, где смо овог пута „уболи” прст на мапи Војводине.
Сива атмосфера убрзо је прошарана оном коју смо затекли по доласку у село од око 5.000 становника, премда видевши свега десетак њих. Неки су ишли да наточе воду на еко-чесми, неки су кренули у радњу или на кафу, можда до апотеке или у школу.
Али сви у се некуд циљано запутили, без намере да застану, ослушну и удахну скоро класичан каснојесењи дан. Шмекајући Меленце и грађевине од којих су саткани, стекли смо утисак да се у овом месту има шта чути и касније препричати.
– Најлепши део села су лековито језеро и бања, а себи сам зацртала задатак да се изборимо да се вратимо на туристичку мапу Војводине – истиче председница Савета Месне заједнице Меленци Ивана Стојков.
Како каже, с друге стране, најболнија тачка нам је дотрајала водоводна мрежа и план нам је да урадимо пројектно-техничку документацију, што ће бити већа инвестиција.
- Мислим да смо санацију пропустили још док смо имали самодопринос и нафтну ренту која је годишње износила 5 милиона динара. Сад немамо ништа од тога. Бунари су нам добри, али због лоших цеви, често долази до хаварија – каже Стојков.
И питање канализације је нешто што Меленчане мори, па тако постоје идеје да наставе са изградњом преко српско-норвешког пријатељства и града Фауске с којим су побратими од 1977. године. Ако успеју, можда би и адаптирали унутрашњост куће породице Бибић и тако направили музеј.
– Пре двадесетак година преко донације Норвежани су нам урадили пут до Зрењанина а тек пре две-три године почеле су да се појављују рупе, ето колико је квалитетно урађен – наглашава Стојков. – Један до највећих проблема су нам и дивље депоније које се стално појављују, ма колико их ми уклањали.
Занимљиво је да су Меленци до седамдесетих година били седиште општине.
– То значи да су наши преци били много бољи визионари. Тада се све радило на томе да пољопривреда буде што јача. Тако смо имали и сеоски млин, а кад је Плазма почела да се производи, тражили су искључиво брашно са нашег млина – каже Стојков.
Такође, додаје, некад су имали и рибњак, па самим тим и продавницу свеже рибе.
- Данас у селу имамо око 80 породица које се баве сточарством, али се иначе људи у нашем месту углавном запошљавају у већим срединама, а пољопривредом се баве више породично, ради традиције. Имамо децу која су остала на земљи, али су уложила у стручно знање и позавршавала факултет како би пратили све трендове у пољопривреди. Међутим, због великих суша имамо проблем. Зато сам дала себи и задатак да обновимо и каналску мрежу за одводнњавање и наводњавање како би производња била још боља – најављује наша саговорница.
Меленци су познати и по гускама. Чак су, како мештани тврде, први почели да праве „фазон” с њима, дакле пре Мокринчана, али су ови „северњаци” одрадили бољи маркетинг... Ипак, Удружење „Бело јато” планира да брендира гушчју маст и све што има везе с овим дуговратим перутнинама. А осим гушчара, у Меленцима има и виноградара и винара, фоклораша у КУД-у „Коло” које је 2022. обележило 150 година постојања, а не смемо заборавити да споменемо и ДВД који има подједнако дугу традицију, као и ФК „Русанда” која обележава век постојања.
– У селу нам још недостају јаслице, за децу до три године, али и на томе радимо. Ми имамо ту срећу да нам се годишње роди и више од 60 деце – прича председница Савета. – Такође, требао би нам и педијатар, јер децу нам у амбуланти прегледа лекар опште праксе. Али свугде фале стручни кадрови, а ми бар можемо да будемо срећни што сваког дана имамо лекара, чак у две смене.
И док некретнине у Меленцима достижу и цифру од 140.000 евра, може се наћи и покоја за стотинак хиљада мање.
Ко зна, можда се упорност, стрпљење и дебео новчаник исплате...
Грађевине као највернији сведоци историје
Оснивање насеља Меленци везује се за 1751. годину када је, по укидању Потиско-поморишке војне крајине, Марија Терезија населила тај део Баната, односно већ познату пустару Меленце.
Село је настало уз само језеро Русанда, а житељи су били Срби из западног дела Румуније. Данашњи мештани слушали су предања како је њихово место добило име по мелему, односно леку, илити лековитом блату из језера.
О историји Меленаца сведоче и поједини објекти у и око села, као што су православна црква Преноса моштију светог Николе из 1790. године, зграда некадашње „Меленачке штедионице” из 1890, кућа племићке породице Бибић из 1896. године, маузолеј на гробљу великопоседничке породице Димитријевић (1895), као и Бошњакова ветрењача из 1899, иначе једина преостала од шест, колико их је некад било.
Такође, треба споменути и комплекс Специјалне болнице за рехабилитацију „Русанда” која се налази на поседу који је 1869. године завештала велепоседница Ана Кљајић. И спомен-крст у центру села стар је скоро два века, будући да је подигнут 1855. године на месту првобитног храма у селу.
Мед је најбољи поклон
Будући да трећину меленачког атара заузимају пашњаци, што је вредно сваке хвале, логично је да ово село мора да има и пчеларе! Међутим, ливадски мед није једини који се може изврцати у овом делу средњег Баната...
Удружење пчелара „Русанда” основано је 2012. године и тренутно броји двадесетак сталних чланова плус неколико сезонских, односно оних који у периоду кад угошћавају госте из осталих делова Србије. Осим ливаде, Меленци нуде и пашу уљане репице и сунцокрета.
– Ми наше кошнице носимо на багрем у Делиблатску пешчару, док на липу идемо код манастира Беочин – додаје председник поменутог удружења Саша Станковић, који је ушао у свет пчеларства пре пет-шест година, а од априла је доспео на чело месне организације. – Већ три године учествујем на међународном оцењивању меда у Вуковару и сваке године освајам злато за уљану репицу и ливадски мед. Ја своје пчеле не храним шећером, већ медом који из кошнице изврцам. Уљана репица је најбоља за то. А што се тиче ливадског, ми имамо пашњаке богате биљкама, нарочито семенском детелином коју пољорпивредници оставе да цвета, што меду даје посебан укус и боју. Кад идем на славља, ја носим мед, он је најбољи поклон.
Багремов мед је пак најтраженији јер се најлакше вари, али ливадски и липин су најбољи. Међутим, ове године слабо ког и има...
– Прошле године смо имали велика страдања, кад сам од 80 кошница остао на две. Старији пчелари кажу да не памте тако лошу годину, а стручњаци тврде да су велике суше главни разлог, па није било полена – вели наш саговорник, напомињући да су им планови да се не предају, већ да ће радити на томе да побољшају услове.
А кад се већ дотичемо те теме...
– Били смо у преговорима са Бањом Русандом да направимо апи комору, али је све остало на речима. Циљ ми је да конкуришемо за тај пројекат – каже Станковић.
Али, док не дође до конкретних корака у реализацији, Удружењу пчелара „Русанда” не преостаје ништа друго него да се труде да следеће године, последње недеље у марту, одрже јубиларни „Пчела фест” који се до сада само двапут није реализовао – једном током короне и други пут ове године, будући да од Града Зрењанина нису добили финансијску подршку.
– И прошле године су нас „израдили” па смо остали дужни за простор који смо изнајмили, али смо некако успели да решимо сами и уз помоћ подршке других људи. Ова наша манифестација није скупа, треба нам свега 200.000 динара, а можемо да кажемо да је међународног карактера јер нам долазе и гости из Румуније, Босне, Хрватске... Имамо излагаче који доносе пчелиње производе, као и све реквизите који се користе у пчеларству. У основну школу носимо пчеле у стакленој кошници, а са ђацима правимо медни доручак – прича Саша Станковић, напомињучи да су сада на пола пута да организују јубиларни „Пчела фест” и то захваљујући подршци оца Јована и православне цркве.
