MATIJI BEĆKOVIĆU POVELJA SRPSKOG NACIONALNOG SAVJETA CRNE GORE: Misionar u svom stradalnom narodu

Kako je navedeno u obrazloženju, glavni junak svekolikog stvaralaštva Matije Bećkovića je srpski narod, njegov jezik i sudbina. „U svom neponovljivom i obimnom delu, koje se neprekidno dopunjava i bogati. Matija Bećković je nacionalni pesnik, u najuzvišenijem značenju te reči. Naročito je udes srpskog naroda, u strašnoj eri HH veka, u žiži pesnikovog interesovanja. 

Univerzalne poruke, u stihovima, pesnik saopštava često arhaičnim, lokalnim i zaboravljenim, rovačko-moračkim dijalektom srpskog jezika. U tim poemama on gorko-humorno pripoveda o istoriji, ličnoj i kolektivnoj, što nas goni na suze, od bola i od smeha”, ocena je Srpski nacionalni savjet Crne Gore.

U slovu, koje je pročitao predsednik Savjeta dr Momčilo Vuksanović, ističe se da je narodni jezik moćno progovorio iz poezije Matije Bećkovića, „Njegoševog i Vukovog sledbenika i nastavljača. „Pevajući, kao i Njegoš, o jednom plemenu srpskog naroda, Bećković peva celini tog naroda. Peva o univerzalnoj sudbini čovekovoj, na Zemlji. To je poezija koju naročito razumeju oni, kojima je istorija bila, ne dobra učiteljica, već zla mahexa”, istakao je dr Vuksanović dodavši da je Povelja „malo uzdarje Srpskog nacionalnog savjeta Crne Gore za sve što je Matija Bećković učinio i čini kao najveći, svetosavski, živi srpski pesnik i misionar u svom stradalnom srpskom narodu”. Povelja za očuvanje svetosavskog identiteta srpskog naroda u Crnoj Gori ustanovljena je povodom Dana ujedinjenja Crne Gore i Srbije 1. decembra 1918. godine a prethodni dobitnici su prof. dr Darko Tanasković, akademik Kosta Čavoški i predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić.
 

Svečanost u Matici srpskoj bila je prilika i za predstavljanje nove knjige akademika Bećkovića – „Nigde nikog nemamo kud”, u izdanju Vukotić media. Po rečima pesnika Selimira Radulovića, i danas se, u Bećkovićevoj pesničkoj ličnosti, vrtlože novi krugovi iskustva, svedočeći o pesnikovoj večitoj mladosti.. „Kad se Matija smeje i sunce se, smeje, i sav rod, srpski. Kad Matija peva o prolaznom, a ushodi k večnom, hraneć se hranom, Očevom, i mi pevamo, sve rastuć i cvetajuć pred vratima Carstva Njegova. Kao što se ni suva zemlja, žudeć za vodom, ne natapa, bez volje, Očeve, tako se i Matijina pesma, njene toplo-opore suze-misli, razigrane kao blagovest, u noći, pre svanuća, kao sveća, koja svetli, greje i pruža se, kao cveće, prema suncu, ka svim krajolicima srpskog roda, rađa voljom Njegovom”, ocena je Selimira Radulovića.
M. Stajić