МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ ПОВЕЉА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ: Мисионар у свом страдалном народу

Како је наведено у образложењу, главни јунак свеколиког стваралаштва Матије Бећковића је српски народ, његов језик и судбина. „У свом непоновљивом и обимном делу, које се непрекидно допуњава и богати. Матија Бећковић је национални песник, у најузвишенијем значењу те речи. Нарочито је удес српског народа, у страшној ери ХХ века, у жижи песниковог интересовања. 

Универзалне поруке, у стиховима, песник саопштава често архаичним, локалним и заборављеним, ровачко-морачким дијалектом српског језика. У тим поемама он горко-хуморно приповеда о историји, личној и колективној, што нас гони на сузе, од бола и од смеха”, оцена је Српски национални савјет Црне Горе.

У слову, које је прочитао председник Савјета др Момчило Вуксановић, истиче се да је народни језик моћно проговорио из поезије Матије Бећковића, „Његошевог и Вуковог следбеника и настављача. „Певајући, као и Његош, о једном племену српског народа, Бећковић пева целини тог народа. Пева о универзалној судбини човековој, на Земљи. То је поезија коју нарочито разумеју они, којима је историја била, не добра учитељица, већ зла мahexa”, истакао је др Вуксановић додавши да је Повеља „мало уздарје Српског националног савјета Црне Горе за све што је Матија Бећковић учинио и чини као највећи, светосавски, живи српски песник и мисионар у свом страдалном српском народу”. Повељa за очување светосавског идентитета српског народа у Црној Гори установљена је поводом Дана уједињења Црне Горе и Србије 1. децембра 1918. године а претходни добитници су проф. др Дарко Танасковић, академик Коста Чавошки и председник Матице српске проф. др Драган Станић.
 

Свечаност у Матици српској била је прилика и за представљање нове књиге академика Бећковића – „Нигде никог немамо куд”, у издању Вукотић медиа. По речима песника Селимира Радуловића, и данас се, у Бећковићевој песничкој личности, вртложе нови кругови искуства, сведочећи о песниковој вечитој младости.. „Кад се Матија смеје и сунце се, смеје, и сав род, српски. Кад Матија пева о пролазном, а усходи к вечном, хранећ се храном, Очевом, и ми певамо, све растућ и цветајућ пред вратима Царства Његова. Као што се ни сува земља, жудећ за водом, не натапа, без воље, Очеве, тако се и Матијина песма, њене топло-опоре сузе-мисли, разигране као благовест, у ноћи, пре сванућа, као свећа, која светли, греје и пружа се, као цвеће, према сунцу, ка свим крајолицима српског рода, рађа вољом Његовом”, оцена је Селимира Радуловића.
М. Стајић