BIO JE JEDAN OD NAJMLAĐIH PREZENTERA, A DANAS OSVAJA MALE EKRANE! MIHAJLO PAVIĆ otkriva kome je morao da se dokazuje na početku karijere: „Publika me je lakše prihvatala nego starije kolege”

Za novinara i voditelja Mihajla Pavića to je prostor u kojem se, godinama unazad, oseća najsigurnije – između vesti koje ne trpe odlaganje i potrebe da se svaka informacija saopšti tačno, smireno i sa merom. Upravo ta ravnoteža između ubrzanog ritma informacija i promišljenosti obeležila je njegov profesionalni put. Od prvih medijskih koraka na Radio Beogradu, preko reporterskog i uredničkog iskustva, do pozicije jednog od prepoznatljivih lica informativnog programa, Pavić je gradio karijeru oslanjajući se na znanje, pripremu i lični stav, bez potrebe da ga nameće. Radio je na televizijama Metropolis i Studio B, kao i na portalu „Telegraf”, dok ga šira publika najviše pamti sa Pink televizije, gde je bio deo informativne redakcije i vodio više emisija. 

Od prošle godine je na novoj medijskoj adresi – televiziji Newsmax Balkans, gde sa koleginicom Ivanom Majstorović započinje dan u programu „Otvori oči”. Na ovoj televiziji vratio se i prezenterskom poslu, pa ga tako odskora svakog petka od 22 časa gledaoci kanala Newsmax Balkans gledaju i u emisiji „Presek”. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Mihajlo je otkrio koliko mu je nedostajala ova vrsta „komunikacije” sa gledaocima i koliko je odgovornost sada veća, time što je prvi put dobio priliku da uređuje vesti na televiziji.

– Dnevnički format je prostor u kojem se osećam najprirodnije i po kojem sam, verujem, i prepoznatljiv. To je smer u kojem sam oduvek želeo da gradim karijeru – dinamičan, brz, na samom izvoru informacija koje morate odmah da razumete, obradite i odgovorno prenesete gledaocima. U tom ritmu se najbolje snalazim. Zanimljivo je da sam pre više od godinu dana, kada sam došao na razgovor na Newsmax Balkans, upravo sebe video u „Preseku”. Međutim, čelni ljudi televizije su tada imali drugačiju ideju i ponuđeno mi je da radim jutarnji program. Iako mi je rano ustajanje uvek predstavljalo izazov, to iskustvo mi je mnogo značilo. Na kraju se, ipak, uvek vratite onome što vas najviše inspiriše i što vam najbolje leži. Danas balansiram između jutarnjeg programa kojim započinjemo televizijski dan i večernjeg „Preseka” od 22 sata kojim zaokružujemo dan za nama, i trudim se da te dve krajnosti nekako povežem. Posebno mi je važno što sam, uz vođenje, uključen i u uređivački proces dnevničkog formata, što doživljavam kao ozbiljan i važan korak ka svom daljem profesionalnom razvoju – priča za naš list Mihajlo Pavić. 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Mihajlo Pavic (@mihajlopavic)

Vrlo mladi ste počeli da radite u medijima. Koliko je bilo izazovno, posebno u prezenterskom poslu, sa dvadeset i kusur godina izgraditi autoritet ne samo pred publikom, već i među starijim kolegama?

– Bilo je izuzetno izazovno, jer se u voditeljskom poslu, posebno u dnevničkim formatima, autoritet i sugestivnost često vezuju za pojavu, godine i životno iskustvo. Ispostavilo se da to iskustvo ne morate uvek imati zapisano u godinama, već u radu i odgovornosti koju nosite. 

Iako sam imao adekvatnu dikciju zahvaljujući radu na Radio Beogradu i jasnu želju da se bavim informativnim programom, morao sam znatno više da se dokazujem. Izgledam mlađe nego što jesam – taj famozni „baby face“ često je bio prepreka da me kolege, a posebno urednici, ozbiljno shvate na samom početku. Podrška starijih kolega bila je retka, ali upravo zato dragocena

 Sećam se prve informativne emisije koju sam radio na televiziji Pink – „Infotop”. Kada mi je prvi put povereno vođenje, gotovo svi urednici su, iz neverice, otišli kod glavnog urednika da vide kako ću ja to izneti. Komentara gotovo da nije bilo, ali je do mene stigao jedan od retkih – da imam potencijal i da samo treba da ostanem posvećen, jer vreme radi za mene. Publika me je, paradoksalno, daleko lakše prihvatila nego mnoge starije kolege. Danas, kada iza sebe imam punih deset godina čitanja vesti, te dileme su ostale daleko iza mene. Na Newsmax Balkans sam formiran televizijski čovek koji uživa poštovanje svojih kolega, bez onih prepreka koje su postojale kada sam sa 20 godina tek ulazio u ovaj posao.

Uporedo sa prezenterskim poslom nastavljate da „otvarate oči” sa gledaocima u jutarnjem programu. Koliko je komplikovano balansirati između ova dva, tek naizgled slična, poziva?

– Jutarnji i večernji format nemaju isti tempo ni istu emociju. Ujutru se obraćate ljudima koji tek ulaze u dan – tad su važni energija, jednostavnost i osećaj da niste sami uz prvu kafu. Uveče, u „Preseku”, gledaoci već nose teret informacija i očekuju da im neko pomogne da dan razumeju i slože. Između ta dva formata balansiram tako što svakom prilazim iskreno, bez prelivanja energije iz jednog u drugi. 

Sećam se saveta jednog kolege sa samog početka karijere – da je u ovom poslu najvažnija iskrenost i autentičnost, jer kamera ne prašta ništa. Ono što ste pred kamerama, to morate biti i van nje, bez obzira na to koji format radili i o kakvim temama govorili. Prednost tog balansa je što nema rutine i nema glume. Mana je umor, ali i on je zanemarljiv kada znate da ste posao dobro obavili

Početkom decembra prošlo je tačno deset godina od vašeg prvog „dodira” sa studijskim poslom na televiziji. Šta biste rekli - da li vam je televizija češće gradila ili rušila ego? 

– Postoji ona stara šala: „Bože, daj mi neograničenu količinu novca, da vidiš da se neću pokvariti.” U stvarnosti, i novac i televizija rade isto – vrlo brzo pokažu ko ste zapravo. Ne kvare vas, samo vas ogole. Televizijska eksponiranost ume da opčini, naročito na početku karijere, ali ona ne stvara novu ličnost – samo pojačava postojeću. 

Mene kućno vaspitanje nikada nije učilo da me prepoznatljivost definiše ili da zbog nje menjam sliku o sebi ili nastup prema ljudima. Naprotiv, često sam imao osećaj da baš zbog te vidljivosti moram da budem još odgovorniji i bolji u onome što radim

Zato sam prema sebi umeo da budem stroži nego što bi iko drugi bio. Svaku grešku sam dugo pamtio, ali me je upravo to teralo da rastem. 

Mediji neretko izveštavaju o vama kroz jednoličnu prizmu, ne dajući vam, pritom, priliku da iskočite iz medijskih okvira „zabavnog za čitanje”? Da li vam se čini da zbog toga Ljudi o vama imaju pogrešne pretpostavke i da vas suštinski ne poznaju? Šta to ostaje neispričano?

– Samo zato što vas ljudi znaju sa malog ekrana ili su o vama pročitali nekoliko tekstova, često misle da vas i lično poznaju – što je apsurdno. Posebno je frustrirajuće kada mediji koji su vam na početku karijere bili važni za izgradnju prepoznatljivosti i imidža, vremenom počnu da vas svode na prozaične i neretko dezinformišuće naslove. U mom slučaju, fokus se često zadržavao na okolnostima mog odrastanja ili na pojedinim karijernim potezima, dok je ono suštinsko – ko sam, kako radim i čime se danas zaista bavim – ostajalo u drugom planu. Paradoks je da sam deset godina intenzivno prisutan u javnosti, a da se priča o meni često svodila na dve ili tri iste teme koje bi se ciklično reciklirale. 

Ono što najčešće ostaje neispričano jesu svakodnevni rad, lični pečat i anegdote koje čine ovaj posao živim. A to je, na kraju, deo koji mi je i najvažniji – i koji, nažalost, retko staje u senzacionalistički naslov.

Autor ste različitih društveno-odgovornih projekata, koji su bili namenjeni deci bez roditeljskog starateljstva. Koliko su vam ti projekti važni kao nekome ko je i sam odrastao i sazrevao bez roditelja i šta ste sve kroz njih uspeli da postignete? 

– Moje odrastanje nije imalo mnogo jasnih primera da iz neke teške situacije može da se izađe na pravi put, i upravo mi je zato bilo važno da glasno progovorim o svom iskustvu, da danas budem taj primer nekome drugom. Ne kao neko ko drži lekcije, već kao neko ko razume. Rad sa mladima bez roditeljskog staranja mi je dao mnogo više nego što sam mogao da očekujem. Dao mi je podsećanje koliko su mali pomaci važni – jedna rečenica, jedno pitanje, jedan razgovor mogu nekome da promene pogled na sebe, pa i okolnosti. Trudim se da kroz ličnu priču, iskustvo i razgovor stvorimo bezbedan prostor u kojem postoji razmena, a ne strah, i edukacija koja je stvarna i primenljiva. Ako sam nekome pomogao da bar na trenutak poveruje u sebe, smatram da sam uspeo.

Imajući u vidu da je medijski posao na svakodnevnom nivou vrlo stresan, kako se punite pozitivnom energijom i „lečite” od preterane količine informacija koje kroz vas prolaze?

– Kada se dan završi i informacije utihnu, najviše mi pomažu duge šetnje sa slušalicama u ušima. Muzika mi tada služi kao filter – način da misli usporim i odvojim se od buke koja prati ovaj posao. To je moj mali ritual u kojem se resetujem. Volim i da se bavim uređenjem životnog prostora. Taj proces mi prija jer je opipljiv, miran i potpuno suprotan brzini medija – tu sve zavisi od strpljenja i osećaja. U tim trenucima shvatim koliko mi prija da se vratim jednostavnim stvarima. To me puni energijom i pomaže mi da pred kamere uvek dođem sabran i svoj.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Mihajlo Pavic (@mihajlopavic)

Budući da je moda vaša velika strast, da li biste voleli da televiziji ponudite neku svoju autorsku emisiju koja bi se fokusirala upravo na tu vrstu umetnosti? 

– Moda je oduvek bila moja velika strast, ali i nešto kroz šta sam prirodno počeo da razmišljam šire – o umetnosti, kulturi i identitetu. Ona me je, sasvim spontano, odvela i ka interesovanju za film i druge forme izraza koje snažno utiču na to kako doživljavamo svet oko sebe. Ako bih radio autorski format, voleo bih da se bavim suštinom, a ne samo trendovima. Više me zanima priča koja stoji iza neke pojave – ko su ljudi, odakle dolazi inspiracija i zašto je nešto važno baš u ovom trenutku. To je sadržaj koji bih voleo i sam da gledam, i za koji verujem da publika ume da prepozna i ceni.

Kada se osvrnete na svoje novogodišnje rezolucije za 2025. godinu, postoji li nešto u čemu sa te liste niste uspeli, a kom iskustvu ste najzahvalniji? 

– Moram da priznam da je 2025. godina bila duboko transformativna – ponekad izazovna i teška, ali istovremeno izuzetno bogata lepim stvarima. Donela mi je ljubav, povratak u dnevnički format i mnogo ličnog i profesionalnog rasta. Bilo je i projekata u kojima sam iskreno uživao, a možda najvažnije od svega – naučila me je strpljenju, nečemu što ranije nisam imao. Ako nešto nisam uspeo, onda je to da sebi dam malo više odmora i da češće putujem. Ali ne doživljavam to kao neuspeh – neke želje je lepo ostaviti i za naredni krug oko Sunca. U 2026. ulazim zahvalan, mirniji i sa osećajem da sam tačno tamo gde treba da budem.

Vladimir Bijelić