УРЕЂУЈЕ И ВОДИ „ПРЕСЕК” НА NEWSMAX BALKANS ТВ
БИО ЈЕ ЈЕДАН ОД НАЈМЛАЂИХ ПРЕЗЕНТЕРА, А ДАНАС ОСВАЈА МАЛЕ ЕКРАНЕ! МИХАЈЛО ПАВИЋ открива коме је морао да се доказује на почетку каријере: „Публика ме је лакше прихватала него старије колеге”
Телевизијски студио је место у којем се свакодневно сусрећу брзина, одговорност и јасна мисао.
За новинара и водитеља Михајла Павића то је простор у којем се, годинама уназад, осећа најсигурније – између вести које не трпе одлагање и потребе да се свака информација саопшти тачно, смирено и са мером. Управо та равнотежа између убрзаног ритма информација и промишљености обележила је његов професионални пут. Од првих медијских корака на Радио Београду, преко репортерског и уредничког искуства, до позиције једног од препознатљивих лица информативног програма, Павић је градио каријеру ослањајући се на знање, припрему и лични став, без потребе да га намеће. Радио је на телевизијама Метрополис и Студио Б, као и на порталу „Телеграф”, док га шира публика највише памти са Пинк телевизије, где је био део информативне редакције и водио више емисија.
Од прошле године је на новој медијској адреси – телевизији Newsmax Balkans, где са колегиницом Иваном Мајсторовић започиње дан у програму „Отвори очи”. На овој телевизији вратио се и презентерском послу, па га тако одскора сваког петка од 22 часа гледаоци канала Newsmax Balkans гледају и у емисији „Пресек”. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Михајло је открио колико му је недостајала ова врста „комуникације” са гледаоцима и колико је одговорност сада већа, тиме што је први пут добио прилику да уређује вести на телевизији.
– Дневнички формат је простор у којем се осећам најприродније и по којем сам, верујем, и препознатљив. То је смер у којем сам одувек желео да градим каријеру – динамичан, брз, на самом извору информација које морате одмах да разумете, обрадите и одговорно пренесете гледаоцима. У том ритму се најбоље сналазим. Занимљиво је да сам пре више од годину дана, када сам дошао на разговор на Newsmax Balkans, управо себе видео у „Пресеку”. Међутим, челни људи телевизије су тада имали другачију идеју и понуђено ми је да радим јутарњи програм. Иако ми је рано устајање увек представљало изазов, то искуство ми је много значило. На крају се, ипак, увек вратите ономе што вас највише инспирише и што вам најбоље лежи. Данас балансирам између јутарњег програма којим започињемо телевизијски дан и вечерњег „Пресека” од 22 сата којим заокружујемо дан за нама, и трудим се да те две крајности некако повежем. Посебно ми је важно што сам, уз вођење, укључен и у уређивачки процес дневничког формата, што доживљавам као озбиљан и важан корак ка свом даљем професионалном развоју – прича за наш лист Михајло Павић.
Врло млади сте почели да радите у медијима. Колико је било изазовно, посебно у презентерском послу, са двадесет и кусур година изградити ауторитет не само пред публиком, већ и међу старијим колегама?
– Било је изузетно изазовно, јер се у водитељском послу, посебно у дневничким форматима, ауторитет и сугестивност често везују за појаву, године и животно искуство. Испоставило се да то искуство не морате увек имати записано у годинама, већ у раду и одговорности коју носите.
Иако сам имао адекватну дикцију захваљујући раду на Радио Београду и јасну жељу да се бавим информативним програмом, морао сам знатно више да се доказујем. Изгледам млађе него што јесам – тај фамозни „baby face“ често је био препрека да ме колеге, а посебно уредници, озбиљно схвате на самом почетку. Подршка старијих колега била је ретка, али управо зато драгоцена
Сећам се прве информативне емисије коју сам радио на телевизији Пинк – „Инфотоп”. Када ми је први пут поверено вођење, готово сви уредници су, из неверице, отишли код главног уредника да виде како ћу ја то изнети. Коментара готово да није било, али је до мене стигао један од ретких – да имам потенцијал и да само треба да останем посвећен, јер време ради за мене. Публика ме је, парадоксално, далеко лакше прихватила него многе старије колеге. Данас, када иза себе имам пуних десет година читања вести, те дилеме су остале далеко иза мене. На Newsmax Balkans сам формиран телевизијски човек који ужива поштовање својих колега, без оних препрека које су постојале када сам са 20 година тек улазио у овај посао.
Упоредо са презентерским послом настављате да „отварате очи” са гледаоцима у јутарњем програму. Колико је компликовано балансирати између ова два, тек наизглед слична, позива?
– Јутарњи и вечерњи формат немају исти темпо ни исту емоцију. Ујутру се обраћате људима који тек улазе у дан – тад су важни енергија, једноставност и осећај да нисте сами уз прву кафу. Увече, у „Пресеку”, гледаоци већ носе терет информација и очекују да им неко помогне да дан разумеју и сложе. Између та два формата балансирам тако што сваком прилазим искрено, без преливања енергије из једног у други.
Сећам се савета једног колеге са самог почетка каријере – да је у овом послу најважнија искреност и аутентичност, јер камера не прашта ништа. Оно што сте пред камерама, то морате бити и ван ње, без обзира на то који формат радили и о каквим темама говорили. Предност тог баланса је што нема рутине и нема глуме. Мана је умор, али и он је занемарљив када знате да сте посао добро обавили
Почетком децембра прошло је тачно десет година од вашег првог „додира” са студијским послом на телевизији. Шта бисте рекли - да ли вам је телевизија чешће градила или рушила его?
– Постоји она стара шала: „Боже, дај ми неограничену количину новца, да видиш да се нећу покварити.” У стварности, и новац и телевизија раде исто – врло брзо покажу ко сте заправо. Не кваре вас, само вас оголе. Телевизијска експонираност уме да опчини, нарочито на почетку каријере, али она не ствара нову личност – само појачава постојећу.
Мене кућно васпитање никада није учило да ме препознатљивост дефинише или да због ње мењам слику о себи или наступ према људима. Напротив, често сам имао осећај да баш због те видљивости морам да будем још одговорнији и бољи у ономе што радим
Зато сам према себи умео да будем строжи него што би ико други био. Сваку грешку сам дуго памтио, али ме је управо то терало да растем.
Медији неретко извештавају о вама кроз једноличну призму, не дајући вам, притом, прилику да искочите из медијских оквира „забавног за читање”? Да ли вам се чини да због тога Људи о вама имају погрешне претпоставке и да вас суштински не познају? Шта то остаје неиспричано?
– Само зато што вас људи знају са малог екрана или су о вама прочитали неколико текстова, често мисле да вас и лично познају – што је апсурдно. Посебно је фрустрирајуће када медији који су вам на почетку каријере били важни за изградњу препознатљивости и имиџа, временом почну да вас своде на прозаичне и неретко дезинформишуће наслове. У мом случају, фокус се често задржавао на околностима мог одрастања или на појединим каријерним потезима, док је оно суштинско – ко сам, како радим и чиме се данас заиста бавим – остајало у другом плану. Парадокс је да сам десет година интензивно присутан у јавности, а да се прича о мени често сводила на две или три исте теме које би се циклично рециклирале.
Оно што најчешће остаје неиспричано јесу свакодневни рад, лични печат и анегдоте које чине овај посао живим. А то је, на крају, део који ми је и најважнији – и који, нажалост, ретко стаје у сензационалистички наслов.
Аутор сте различитих друштвено-одговорних пројеката, који су били намењени деци без родитељског старатељства. Колико су вам ти пројекти важни као некоме ко је и сам одрастао и сазревао без родитеља и шта сте све кроз њих успели да постигнете?
– Моје одрастање није имало много јасних примера да из неке тешке ситуације може да се изађе на прави пут, и управо ми је зато било важно да гласно проговорим о свом искуству, да данас будем тај пример некоме другом. Не као неко ко држи лекције, већ као неко ко разуме. Рад са младима без родитељског старања ми је дао много више него што сам могао да очекујем. Дао ми је подсећање колико су мали помаци важни – једна реченица, једно питање, један разговор могу некоме да промене поглед на себе, па и околности. Трудим се да кроз личну причу, искуство и разговор створимо безбедан простор у којем постоји размена, а не страх, и едукација која је стварна и применљива. Ако сам некоме помогао да бар на тренутак поверује у себе, сматрам да сам успео.
Имајући у виду да је медијски посао на свакодневном нивоу врло стресан, како се пуните позитивном енергијом и „лечите” од претеране количине информација које кроз вас пролазе?
– Када се дан заврши и информације утихну, највише ми помажу дуге шетње са слушалицама у ушима. Музика ми тада служи као филтер – начин да мисли успорим и одвојим се од буке која прати овај посао. То је мој мали ритуал у којем се ресетујем. Волим и да се бавим уређењем животног простора. Тај процес ми прија јер је опипљив, миран и потпуно супротан брзини медија – ту све зависи од стрпљења и осећаја. У тим тренуцима схватим колико ми прија да се вратим једноставним стварима. То ме пуни енергијом и помаже ми да пред камере увек дођем сабран и свој.
Будући да је мода ваша велика страст, да ли бисте волели да телевизији понудите неку своју ауторску емисију која би се фокусирала управо на ту врсту уметности?
– Мода је одувек била моја велика страст, али и нешто кроз шта сам природно почео да размишљам шире – о уметности, култури и идентитету. Она ме је, сасвим спонтано, одвела и ка интересовању за филм и друге форме израза које снажно утичу на то како доживљавамо свет око себе. Ако бих радио ауторски формат, волео бих да се бавим суштином, а не само трендовима. Више ме занима прича која стоји иза неке појаве – ко су људи, одакле долази инспирација и зашто је нешто важно баш у овом тренутку. То је садржај који бих волео и сам да гледам, и за који верујем да публика уме да препозна и цени.
Празници без „горућих” вести
Како ћете провести предстојеће новогодишње празнике и са каквим жељама улазите у 2026. годину?
– У телевизијском послу празници и викенди често постоје само на папиру – радите када се дешавају приче, без много гледања у календар. Ове године ћу, по први пут откако сам на телевизији, себи дозволити неколико слободних дана и празнике провести са најближим људима, без журбе и без „горућих” вести. То ми тренутно делује као најлепши могући план. У нову годину улазим растерећен, са једном једноставном жељом – да у наредном кругу око Сунца сви будемо нека боља верзија себе. Жеље за здрављем, љубављу и успехом се подразумевају.
Када се осврнете на своје новогодишње резолуције за 2025. годину, постоји ли нешто у чему са те листе нисте успели, а ком искуству сте најзахвалнији?
– Морам да признам да је 2025. година била дубоко трансформативна – понекад изазовна и тешка, али истовремено изузетно богата лепим стварима. Донела ми је љубав, повратак у дневнички формат и много личног и професионалног раста. Било је и пројеката у којима сам искрено уживао, а можда најважније од свега – научила ме је стрпљењу, нечему што раније нисам имао. Ако нешто нисам успео, онда је то да себи дам мало више одмора и да чешће путујем. Али не доживљавам то као неуспех – неке жеље је лепо оставити и за наредни круг око Сунца. У 2026. улазим захвалан, мирнији и са осећајем да сам тачно тамо где треба да будем.
Владимир Бијелић
