(FOTO, VIDEO) DVORAC SOKOLAC SVEDOČI O BOGATSTVU LAZARA DUNĐERSKOG Oronula lepotica krije mnoge tajne ZAVIRITE U NJENE VRTOVE
Dvorac Sokolac, nadomak ulaza u Novi Bečej iz pravca Bečeja, za mnoge je tek zaboravljena kapija u ravnici.
Za neke je, međutim, bajka iz detinjstva, prostor u komvelikom, zapuštenom vrtu, kroz koji možete da se probijate samo dobro opremljeni čizmama i planinarskom opremom, jer je grmlje i šiblje potpuno prekrilo nekada predivne kamene staze.
Ceo dvorac danas deluje kao scenografija za neku tihu, sporu propast: visoka kapija je zaključana, park je zarastao, a od cele nekadašnje firme na koju su se ljudi oslanjali, ostao je jedan čuvar. Ipak, ograda je delimično srušena, pa nije teško vikendom ući na posed da biste ga izbliza pogledali.
Prema podacima Turističke organizacije Novog Bečeja i lokalnim istorijskim prikazima, dvorac je u poslednjim decenijama 19. veka podigao Lazar Dunđerski. Imanje je bilo poznato kao Veliki salaš i obuhvatalo je oko 3.997 jutara zemlje, a dvorac je kao miraz pripao Emiliji Ivanović, rođenoj Dunđerski, Lazarevoj ćerki. Zgrada je prizemna, slobodnostojeća, u stilu klasicizma, sa naglašenim ulaznim tremom koji nose četiri stuba, dok je kompleks nekada bio jasno podeljen na rezidencijalni deo u parku i ekonomiju odvojenu ogradom i dekorativnom kapijom od kovanog gvožđa.
Danas je zarasla u šiblje i gotovo progutana lišćem, ali i dalje pleni oronulom lepotom. Poseban raritet je dvorana za kuglanje, koja je smeštena u suteren. Da li je Lazar voleo da se kugla, ne zna se.
Za Dunđerske smo svi čuli, naročito za njihov dvorac Fantast, ali Sokolac je poseban banatski biser.
Lazar Dunđerski (1833–1917) bio je jedan od najbogatijih i najpreduzimljivijih srpskih veleposednika u tadašnjoj Ugarskoj, trgovac i industrijalac, koji je tokom života sistematski uvećavao zemljišni fond kupovinama velikih poseda. Zamislio je dvorac kao letnjikovac na veleposedu, mesto boravka i predstavljanja u okviru imanja (uz ekonomske objekte, upravnu zgradu, štalu i ostalo što čini kompleks).
Da li postoji Lenkina soba?
Lazar je, kažu lokalne priče, želeo da letnjikovac bude namenjen unuci, sinovljevoj ćerki Lenki Dunđerski, ali „nije dočekao“ da joj pripadne.
Kaže se i da je u dvorcu postojala „Lenkina soba“, kao i da jedan od zidova krasi sačuvana slika Lenke Dunđerski, u koju je smrtno i nesrećno bio zaljubljen naš pesnik Laza Kostić, posvetivši joj pesmu „Santa Maria della Salute“. Da li je to istina, ne znamo, pošto su teška ulazna vrata zaključana, i čekaju da ih država konačno otvori.
Posle Drugog svetskog rata, kao i mnoga slična imanja u Vojvodini, posed je nacionalizovan i vremenom je ušao u sistem poljoprivrednog dobra koje je u javnosti bilo prepoznatljivo upravo pod imenom „Sokolac“. U kasnijim decenijama sledile su promene statusa i vlasništva, a danas je, po navodima putopisnih izveštaja koji prate stanje na terenu, dvorac u okviru imovine kojom upravlja stečajni upravnik, što se poklapa i sa utiskom na licu mesta da je sve svedeno na minimalno obezbeđenje i golo održavanje reda.
Prema nezvaničnim informacijama, postoji mogućnost da se posed od Nove godine nađe na tenderu. Za sada, međutim, ne postoje zvanične potvrde o raspisivanju prodaje. Dok se to ne desi, dvorac Dunđerskih ostaje da čeka neke bolje, svetle dane.
Sa druge strane Novog Bečeja, prema Bečeju, nalazi se Biserno ostrvo, takođe u vlasništvu porodice Dunđerski. Dok je dvorac Sokolac služio kao rezidencijalni i upravni prostor imanja, Biserno ostrvo bilo je mesto rada – vinograda, plantaža i eksperimenta sa sortama koje su u drugoj polovini 19. veka menjale evropsko vinogradarstvo. U tom kontekstu, loza krokan, koju su Dunđerski doneli iz Alžira posle epidemije filoksere, nije bila slučajnost, već deo modernizacije i obnove vinograda, kakvu su u to vreme sprovodili veliki zemljoposednici.
Krokan je vremenom postao zaštitni znak Bisernog ostrva, baš kao što je Sokolac ostao simbol jednog načina života i privređivanja. Do dana današnjeg gotovo celokupna količina ovog vrhunskog belog vina cvetnog mirisa i voćnog ukusa, odlazila je u inostranstvo. Na domaćem tržištu krokan se teško nalazio, a flaše su se čuvale i nosile kao poklon u posebnim prilikama.
Danas, kada je dvorac u stečaju, a proizvodnja vina rasuta između više privatnih firmi, ta veza je gotovo nevidljiva. Ipak, ona postoji u slojevima zemlje, u starim zasadima i u sećanju meštana, kao tihi podsetnik da su nekada i dvorac i vinograd bili deo iste priče – priče o sistemu koji je znao šta radi, šta čuva i za koga stvara.
Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
