(ФОТО, ВИДЕО) ДВОРАЦ СОКОЛАЦ СВЕДОЧИ О БОГАТСТВУ ЛАЗАРА ДУНЂЕРСКОГ Оронула лепотица крије многе тајне ЗАВИРИТЕ У ЊЕНЕ ВРТОВЕ
Дворац Соколац, надомак улаза у Нови Бечеј из правца Бечеја, за многе је тек заборављена капија у равници.
За неке је, међутим, бајка из детињства, простор у комвеликом, запуштеном врту, кроз који можете да се пробијате само добро опремљени чизмама и планинарском опремом, јер је грмље и шибље потпуно прекрило некада предивне камене стазе.
Цео дворац данас делује као сценографија за неку тиху, спору пропаст: висока капија је закључана, парк је зарастао, а од целе некадашње фирме на коју су се људи ослањали, остао је један чувар. Ипак, ограда је делимично срушена, па није тешко викендом ући на посед да бисте га изблиза погледали.
Према подацима Туристичке организације Новог Бечеја и локалним историјским приказима, дворац је у последњим деценијама 19. века подигао Лазар Дунђерски. Имање је било познато као Велики салаш и обухватало је око 3.997 јутара земље, а дворац је као мираз припao Емилији Ивановић, рођеној Дунђерски, Лазаревој ћерки. Зграда је приземна, слободностојећа, у стилу класицизма, са наглашеним улазним тремом који носе четири стуба, док је комплекс некада био јасно подељен на резиденцијални део у парку и економију одвојену оградом и декоративном капијом од кованог гвожђа.
Данас је зарасла у шибље и готово прогутана лишћем, али и даље плени оронулом лепотом. Посебан раритет је дворана за куглање, која је смештена у сутерен. Да ли је Лазар волео да се кугла, не зна се.
За Дунђерске смо сви чули, нарочито за њихов дворац Фантаст, али Соколац је посебан банатски бисер.
Лазар Дунђерски (1833–1917) био је један од најбогатијих и најпредузимљивијих српских велепоседника у тадашњој Угарској, трговац и индустријалац, који је током живота систематски увећавао земљишни фонд куповинама великих поседа. Замислио је дворац као летњиковац на велепоседу, место боравка и представљања у оквиру имања (уз економске објекте, управну зграду, шталу и остало што чини комплекс).
Да ли постоји Ленкина соба?
Лазар је, кажу локалне приче, желео да летњиковац буде намењен унуци, синовљевој ћерки Ленки Дунђерски, али „није дочекао“ да јој припадне.
Каже се и да је у дворцу постојала „Ленкина соба“, као и да један од зидова краси сачувана слика Ленке Дунђерски, у коју је смртно и несрећно био заљубљен наш песник Лаза Костић, посветивши јој песму „Santa Maria della Salute“. Да ли је то истина, не знамо, пошто су тешка улазна врата закључана, и чекају да их држава коначно отвори.
После Другог светског рата, као и многа слична имања у Војводини, посед је национализован и временом је ушао у систем пољопривредног добра које је у јавности било препознатљиво управо под именом „Соколац“. У каснијим деценијама следиле су промене статуса и власништва, а данас је, по наводима путописних извештаја који прате стање на терену, дворац у оквиру имовине којом управља стечајни управник, што се поклапа и са утиском на лицу места да је све сведено на минимално обезбеђење и голо одржавање реда.
Према незваничним информацијама, постоји могућност да се посед од Нове године нађе на тендеру. За сада, међутим, не постоје званичне потврде о расписивању продаје. Док се то не деси, дворац Дунђерских остаје да чека неке боље, светле дане.
Са друге стране Новог Бечеја, према Бечеју, налази се Бисерно острво, такође у власништву породице Дунђерски. Док је дворац Соколац служио као резиденцијални и управни простор имања, Бисерно острво било је место рада – винограда, плантажа и експеримента са сортама које су у другој половини 19. века мењале европско виноградарство. У том контексту, лоза крокан, коју су Дунђерски донели из Алжира после епидемије филоксере, није била случајност, већ део модернизације и обнове винограда, какву су у то време спроводили велики земљопоседници.
Крокан је временом постао заштитни знак Бисерног острва, баш као што је Соколац остао симбол једног начина живота и привређивања. До дана данашњег готово целокупна количина овог врхунског белог вина цветног мириса и воћног укуса, одлазила је у иностранство. На домаћем тржишту крокан се тешко налазио, а флаше су се чувале и носиле као поклон у посебним приликама.
Данас, када је дворац у стечају, а производња вина расута између више приватних фирми, та веза је готово невидљива. Ипак, она постоји у слојевима земље, у старим засадима и у сећању мештана, као тихи подсетник да су некада и дворац и виноград били део исте приче – приче о систему који је знао шта ради, шта чува и за кога ствара.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
