Intervju
INFLUENSER LUKA ALERIĆ o lepoj strani DRUŠTVENIH MREŽA i VREDNOSTIMA koje ne traju samo tokom prazika: „Male stvari menjaju svet”
U vreme kada se pažnja na društvenim mrežama meri sekundama, a viralnost često potiskuje suštinu, sadržaj Luke Alerića izdvaja se po nečemu što se ne može lako izračunati brojkama.
Njegovi snimci sa ulice, jednostavni razgovori i mali humanitarni gestovi poslednjih godina privukli su veliku publiku, ali su istovremeno otvorili i važna pitanja o odgovornosti, empatiji i stvarnom uticaju koji jedan kreator može da ima. Praznici su period kada se o zajedništvu i solidarnosti govori glasnije nego inače, ali Luka podseća da te vrednosti ne bi trebalo da budu vezane samo za kalendar. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin otkriva šta ga pokreće kada se kamera na mobilnom telefonu ugasi, kao i koji su mu susreti sa potpunim neznancima zauvek promenili pogled na sopstveni rad. Takođe, Alerić ističe i da su upravo mali gestovi oni koji imaju najveću snagu, kao i da današnjoj omladini nisu potrebni savršeni uzori, već hrabrost da ostanu dosledni sebi i vrednostima koje ih čine ljudima. Kako kaže, uspeh nema smisla ako iza njega ne stoje empatija, odgovornost i spremnost da budemo barem malo bolji nego juče.
Kada se kamera ugasi, a pažnja javnosti nestane, šta vas lično najviše motiviše da nastavite da se bavite sadržajem koji nosi humanitarnu poruku? Da li je taj unutrašnji motiv danas isti kao na samom početku ili se vremenom menjao zajedno sa vašim iskustvom i odgovornošću koju nosi veća publika?
- Kada se kamera ugasi i pažnja javnosti nestane, ono što me najviše pokreće je osećaj da sam uradio nešto što stvarno ima smisla. Na početku je to bila čista moja reakcija na ono što vidim oko sebe, bez mnogo razmišljanja. Danas, sa većom publikom, motiv je isti, ali je odgovornost veća. Više razmišljam o poruci koju šaljem ljudima koji gledaju moj sadržaj i o tome da li nešto zaista pomaže. Dosta dece gleda moj sadržaj, zato osećam neku vrstu odgovornosti da im pokažem da se na internetu mogu videti i lepe stvari. Naravno, možda nešto i lepo nauče. Iskrenost je ostala ista, ali se svest o uticaju vremenom promenila.
Humanitarni gestovi na mrežama često balansiraju između iskrene potrebe da se pomogne i rizika da budu shvaćeni kao performans. Kako vi lično određujete tu granicu i da li ste se ikada našli u dilemi da li neku situaciju treba snimiti i podeliti ili je bolje da ostane potpuno privatna?
- Ta granica je veoma tanka i mislim da svako ko se bavi ovakvim sadržajem mora stalno da je preispituje. Uvek sebi postavljam jedno pitanje: ,,Da li bih isto uradio i da kamera ne postoji?” Ako je odgovor „ne”, onda to verovatno nije priča koju treba snimiti i deliti. Bilo je situacija koje nisam snimio upravo zato što sam osetio da bi prisustvo kamere oduzelo taj neki trenutak. Postoje momenti čija je vrednost veća upravo zato što nisu podeljeni sa drugima. Snimanje ovakvog sadržaja vidim kao podsetnik za druge ljude. Makar i jednoj osobi da nabacim osmeh ili da se seti mog videa i kupi nešto od bake ili deke koji se smrzavaju i prodaju na ulici, to je za mene veliki uspeh.
Da li postoji neki susret sa ulice ili razgovor sa potpunim neznancem koji vam je ostao urezan jače od bilo kog viralnog videa ili brojki i koji vam je možda prvi put jasno pokazao koliki stvarni uticaj vaš rad može da ima na nečiji život?
- Postoji baš puno takvih situacija. Voleo bih da izdvojim jednu sa majkom i detetom koje sam slučajno sreo na ulici. Majka mi je rekla da dopušta detetu da gleda samo moj sadržaj na društvenim mrežama i da su jednom prilikom kupili sir od deke koji je prodavao na ulici, jer je ona videla da i ja to radim, pa je predložila da pomognu deki. Takođe, desilo mi se i da samo vodim običan razgovor sa čovekom kog sam sreo na ulici sasvim slučajno, bez ikakvog plana ili snimanja, koji mi je kasnije rekao da mu je samo taj kratki razgovor vratio osećaj da je opet nekome stalo do njega. To je trenutak koji nema broj pregleda, ali za mene ima najveću vrednost i ostavlja dublji trag od bilo kog viralnog videa. Tada sam prvi put zaista shvatio da uticaj ne mora uvek da bude glasan niti viralan da bi bio stvaran.
Najiskreniji gestovi su oni nevidljivi
Kako vi lično doživljavate period praznika, kada se najviše govori o zajedništvu, solidarnosti i pažnji prema drugima i postoji li neki mali, ali važan praznični gest koji smatrate istinski vrednim, a o kojem se retko govori?
- Praznike vidim kao priliku da se podsetimo vrednosti koje bi trebalo da živimo tokom cele godine, a ne samo tih nekoliko dana. Najiskreniji gestovi su često oni nevidljivi - poruka u pravom trenutku, malo strpljenja ili vreme koje nekome posvetimo bez ikakvog očekivanja. Verujem da te male stvari menjaju svet i da upravo one ostavljaju najveći utisak.
Koliko su, po vašem mišljenju, današnjoj omladini potrebni uzori koji se bave društveno-odgovornim temama i promovišu vrednosti poput solidarnosti, empatije i lične odgovornosti i koju biste poruku ili savet, u tom smislu, za 2026. godinu dali mladima, koji traže sopstveni pravac između ličnih ambicija i potrebe da ostanu ljudi sa jasnim vrednostima?
- Iz svog iskustva znam da je u redu ne znati odmah tačno kuda ideš. Mladima su nekada i potrebni uzori, ali još više hrabrost da slušaju sebe. Ljudi iz okoline ih uvek mogu sputavati, ali bitno je da stvarno veruju u sebe i svoj potencijal. Ambicija i društvena odgovornost nisu suprotne stvari - one se, po mom mišljenju, nadopunjuju. Voleo bih da mladi u 2026. godini ne izgube sebe u jurnjavi za rezultatima, već da uspeh grade na vrednostima koje ih čine ljudima. Ne morate da budete savršeni, samo budite za mrvicu bolji nego juče.
Ivana Japundža
