Интервју
ИНФЛУЕНСЕР ЛУКА АЛЕРИЋ о лепој страни ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА и ВРЕДНОСТИМА које не трају само током празика: „Мале ствари мењају свет”
У време када се пажња на друштвеним мрежама мери секундама, а виралност често потискује суштину, садржај Луке Алерића издваја се по нечему што се не може лако израчунати бројкама.
Његови снимци са улице, једноставни разговори и мали хуманитарни гестови последњих година привукли су велику публику, али су истовремено отворили и важна питања о одговорности, емпатији и стварном утицају који један креатор може да има. Празници су период када се о заједништву и солидарности говори гласније него иначе, али Лука подсећа да те вредности не би требало да буду везане само за календар. У разговору за „Дневников” ТВ магазин открива шта га покреће када се камера на мобилном телефону угаси, као и који су му сусрети са потпуним незнанцима заувек променили поглед на сопствени рад. Такође, Алерић истиче и да су управо мали гестови они који имају највећу снагу, као и да данашњој омладини нису потребни савршени узори, већ храброст да остану доследни себи и вредностима које их чине људима. Како каже, успех нема смисла ако иза њега не стоје емпатија, одговорност и спремност да будемо барем мало бољи него јуче.
Када се камера угаси, а пажња јавности нестане, шта вас лично највише мотивише да наставите да се бавите садржајем који носи хуманитарну поруку? Да ли је тај унутрашњи мотив данас исти као на самом почетку или се временом мењао заједно са вашим искуством и одговорношћу коју носи већа публика?
- Када се камера угаси и пажња јавности нестане, оно што ме највише покреће је осећај да сам урадио нешто што стварно има смисла. На почетку је то била чиста моја реакција на оно што видим око себе, без много размишљања. Данас, са већом публиком, мотив је исти, али је одговорност већа. Више размишљам о поруци коју шаљем људима који гледају мој садржај и о томе да ли нешто заиста помаже. Доста деце гледа мој садржај, зато осећам неку врсту одговорности да им покажем да се на интернету могу видети и лепе ствари. Наравно, можда нешто и лепо науче. Искреност је остала иста, али се свест о утицају временом променила.
Хуманитарни гестови на мрежама често балансирају између искрене потребе да се помогне и ризика да буду схваћени као перформанс. Како ви лично одређујете ту границу и да ли сте се икада нашли у дилеми да ли неку ситуацију треба снимити и поделити или је боље да остане потпуно приватна?
- Та граница је веома танка и мислим да свако ко се бави оваквим садржајем мора стално да је преиспитује. Увек себи постављам једно питање: ,,Да ли бих исто урадио и да камера не постоји?” Ако је одговор „не”, онда то вероватно није прича коју треба снимити и делити. Било је ситуација које нисам снимио управо зато што сам осетио да би присуство камере одузело тај неки тренутак. Постоје моменти чија је вредност већа управо зато што нису подељени са другима. Снимање оваквог садржаја видим као подсетник за друге људе. Макар и једној особи да набацим осмех или да се сети мог видеа и купи нешто од баке или деке који се смрзавају и продају на улици, то је за мене велики успех.
Да ли постоји неки сусрет са улице или разговор са потпуним незнанцем који вам је остао урезан јаче од било ког виралног видеа или бројки и који вам је можда први пут јасно показао колики стварни утицај ваш рад може да има на нечији живот?
- Постоји баш пуно таквих ситуација. Волео бих да издвојим једну са мајком и дететом које сам случајно срео на улици. Мајка ми је рекла да допушта детету да гледа само мој садржај на друштвеним мрежама и да су једном приликом купили сир од деке који је продавао на улици, јер је она видела да и ја то радим, па је предложила да помогну деки. Такође, десило ми се и да само водим обичан разговор са човеком ког сам срео на улици сасвим случајно, без икаквог плана или снимања, који ми је касније рекао да му је само тај кратки разговор вратио осећај да је опет некоме стало до њега. То је тренутак који нема број прегледа, али за мене има највећу вредност и оставља дубљи траг од било ког виралног видеа. Тада сам први пут заиста схватио да утицај не мора увек да буде гласан нити виралан да би био стваран.
Најискренији гестови су они невидљиви
Како ви лично доживљавате период празника, када се највише говори о заједништву, солидарности и пажњи према другима и постоји ли неки мали, али важан празнични гест који сматрате истински вредним, а о којем се ретко говори?
- Празнике видим као прилику да се подсетимо вредности које би требало да живимо током целе године, а не само тих неколико дана. Најискренији гестови су често они невидљиви - порука у правом тренутку, мало стрпљења или време које некоме посветимо без икаквог очекивања. Верујем да те мале ствари мењају свет и да управо оне остављају највећи утисак.
Колико су, по вашем мишљењу, данашњој омладини потребни узори који се баве друштвено-одговорним темама и промовишу вредности попут солидарности, емпатије и личне одговорности и коју бисте поруку или савет, у том смислу, за 2026. годину дали младима, који траже сопствени правац између личних амбиција и потребе да остану људи са јасним вредностима?
- Из свог искуства знам да је у реду не знати одмах тачно куда идеш. Младима су некада и потребни узори, али још више храброст да слушају себе. Људи из околине их увек могу спутавати, али битно је да стварно верују у себе и свој потенцијал. Амбиција и друштвена одговорност нису супротне ствари - оне се, по мом мишљењу, надопуњују. Волео бих да млади у 2026. години не изгубе себе у јурњави за резултатима, већ да успех граде на вредностима које их чине људима. Не морате да будете савршени, само будите за мрвицу бољи него јуче.
Ивана Јапунџа
