Sve je počelo zbog gladne vojvotkinje! ZA OVAJ BRITANSKI RITUAL SVI ZNAJU, ALI MALO KO ZNA KAKO JE NASTAO
„Malo je trenutaka u životu ugodnijih od onog posvećenog ceremoniji poznatoj kao popodnevni čaj“, napisao je Henri Džejms u svom romanu „Portret dame“.
Zaista, „teatime“ je jedna od onih tipičnih engleskih fraza koja odmah priziva slike sjajnih srebrnih čajnika, prostranih travnjaka i likova kao iz serije „Downton Abbey“ koji učtivo ćaskaju uz etažere pune delikatnih kolača i sendviča bez korice.
No, priča o britanskom čaju puno je složenija od sendviča sa krastavcima i čajanki iz filma „Meri Popins“. To je kompleksan fenomen, prožet pedantnim ritualima, brojnim varijantama i promenljivom etimologijom. Vreme je da zakuvamo čaj i razjasnimo o čemu se zapravo radi.
Gladna vojvotkinja koja je pokrenula trend
Sve je počelo, kako kaže priča, krčanjem u stomaku. Jednog popodneva 1840. godine, oko 16 sati, Ana Rasel, vojvotkinja od Bedforda, požalila se na „osećaj slabosti“. Bila je gladna, a do večere su bila još četiri duga sata. Nestrpljiva aristokratkinja zatražila je od svoje služavke da joj uz uobičajeni čaj donese i nekoliko zalogaja. Iako nije zabeleženo šta je tačno jela, verovatno se radilo o malo hleba, maslaca i džema. Tako je rođen popodnevni čaj.
Ovaj ritual započeo je kao zabava više klase, a prihvatila ga je čak i kraljica Viktorija, po kojoj je nazvan njen omiljeni kolač – biskvit Viktorija. Uskoro su se jednostavni zalogaji pretvorili u raskošan izbor slanih i slatkih jela. Sendviči, pedantno isečeni na prutiće, punili su se paradajzom, šparglama, škampima, pa čak i kamenicama. Ponuda kolača uključivala je sve od biskvita sa semenkama i švajcarskih rolata do Batenberga i makaronsa.
Spisateljica Dafne di Morije u svom romanu „Rebeka“ iz 1938. slikovito opisuje bogatstvo popodnevnog čaja: „Oni sočni uštipci, sad ih vidim. Sitni hrskavi komadići tosta i vrući, brašnasti pogačići. Sendviči nepoznate prirode, tajanstveno začinjeni i prilično ukusni, i onaj vrlo poseban medenjak. Anđeoski kolač, koji se topio u ustima, i njegov teži pratilac, pun kandiranog voća i suvog grožđa. Bilo je tamo dovoljno hrane da se gladna porodica hrani nedelju dana.“
Među svim delikatesima, sendvič sa krastavcem postao je statusni simbol. Iako ne zvuči uzbudljivo, uzgoj krastavca zahtevao je skupi staklenik, što je bio znak bogatstva. S druge strane, biskvit Viktorija svoju popularnost duguje novom izumu – prašku za pecivo, koji je 1843. godine predstavio hemičar Alfred Bird. Prašak za pecivo, zajedno sa još jednim revolucionarnim izumom, parnim vozom, popularizovao je još jedan stub popodnevnog čaja: pogačice poznate kao „scones“.
Priča o „čaju sa pavlakom“ (cream tea) seže još dalje u prošlost, navodno do opatije Tavistok u Devonu. Radnici koji su 997. godine obnavljali opatiju nakon napada Vikinga bili su nagrađeni hlebom, gustom pavlakom (clotted cream) i džemom od jagoda. S vremenom je hleb zamenjen pogačicama, a zahvaljujući železnici, turisti su pohrlili na jugozapad Engleske, gde su im meštani sa veseljem prodavali svoje čajeve sa pavlakom.
Ritual čaja izlazi na ulice
Popodnevni čaj bio je više od obroka; bio je to društveni događaj, prilika za razmenu tračeva i učvršćivanje statusa. Ubrzo su se razvila stroga pravila. Autorke poput gospođe Biton pisale su detaljna uputstva o pravilnoj pripremi čaja, a knjige o bontonu savetovale su da „dame koje nameravaju da jedu sladoled ili kolač treba da skinu rukavice“. Nabavljalo se posebno posuđe, slale su se pozivnice, a muškarci su pili iz posebnih šolja sa „štitnikom“ za brkove kako bi ih održali suvim.
Uskoro se ceremonija preselila iz aristokratskih salona na otmene londonske ulice. Hotel Langham tvrdi da je prvi počeo da nudi popodnevni čaj javnosti 1865. godine. Sledili su ga i drugi, poput hotela Ric, gde se čaj posluživao u glamuroznom okruženju. Postalo je popularno i organizovanje čajanki sa plesom, takozvanih „thé dansants“.
Šta je zapravo „high tea“?
Dok su se više klase prepuštale popodnevnom čaju, radnička klasa razvila je sopstvenu, znatno drugačiju verziju. Zahvaljujući smanjenju poreza na uvoz 1784. godine, čaj je postao dostupan svima. Industrijska revolucija donela je duge i naporne radne dane, a vlasnici su shvatili da pauza za čaj sa slatkim zalogajima može povećati produktivnost radnika.
No, glavna radnička varijacija postala je „high tea“ – obilan obrok koji se jeo nakon napornog dana. Naziv „high“ (visoki) dobio je jer se posluživao za visokim stolom za večeru, za razliku od niskih stočića za čaj u salonima. Uz čaj su se posluživala robusna jela: od hleba i sira do mesnih pita i šunke. Za radničku klasu, „high tea“ nije bio međuobrok, već glavna večera. Zbog toga mnogi Englezi, naročito na severu, i danas svoj večernji obrok nazivaju „čaj“ (tea).
Zlatno doba popodnevnog čaja
Danas je popodnevni čaj možda popularniji nego ikad. Iako su klasne razlike izbledele, i dalje se smatra posebnom prilikom za proslavu rođendana ili godišnjica. S usponom društvenih mreža, vizuelna prezentacija postala je izuzetno važna. Danas postoje tematski čajevi inspirisani Šerlokom Holmsom, Harijem Poterom ili Šekspirom. Kod mnogih današnjih „čajanki“, sam čaj je postao potpuno neobavezan, često zamenjen koktelima ili šampanjcem.
Mali rečnik britanskog čaja
Čaj (Tea): Vrući napitak koji danas pije gotovo tri četvrtine Britanaca svakog dana.
Popodnevni čaj (Afternoon Tea): Lagani obrok između ručka i večere (sendviči, pogačice, kolači).
Čaj sa pavlakom (Cream Tea): Specifična vrsta koja se sastoji samo od pogačica, džema i guste pavlake (clotted cream).
High Tea: Izvorno obilan večernji obrok radničke klase. Danas se izraz ponekad pogrešno koristi za otmeni čaj.
Low Tea: Drugi naziv za popodnevni čaj, jer se služio na niskim stočićima.
Pauza za čaj (Tea Break): Kratka pauza (do 15 minuta) tokom radnog dana.
Teatime: Višeznačan pojam; može značiti pauzu za čaj, ali često označava i vreme za večeru.
