(NE)ZABORAVLJENI: LJUBOMIR VORKAPIĆ, FUDBALER DRUGE ŠAMPIONSKE GENERACIJE FK VOJVODINA IZ 1989. GODINE Kakva titula, cilj je bio opstanak u ligi
U prikrivenim tunelima uspomena, značajno mesto, iz ugla sećanja navijača fudbalera Vojvodine, svakako zauzima druga šampionska generacija ovog kluba.
Baš ona koja je, sad davne 1989, u Novi Sad donela drugu šampionsku titulu, nikako očekivanu, ali time i znatno slađu. Tiho, ne može da se kaže čak ni iz prikrajka, jer on (prikrajak) nije ni postojao, učenici trenera Ljupka Petrovića, ali i izabranici danas nažalost pokojnog sportskog direktora Milorada Miše Kosanovića, a sve pod kapom tadašnjeg predsednika „stare dame“ Jovana Smederevca, imali su pred sobom jedan, a ostvarili su na kraju drugi, značajno veći i za istoriju bitniji cilj – od „viđene“ borbe za opstanak, postali su prvaci one velike Jugoslavije. Jedan od igrača koji su na prelepom putu crveno-belih ostavili veliki trag, bio je napadač Ljubomir Vorkapić, rođen 1967. godine u Osijeku, a odrastao u Belom Manastiru.
Sin u Madridu, kćerka u Majamiju
Veoma mlad, sa samo 20 godina, Ljubomir se oženio Sonjom iz Belog Manastira. „S njom sam dobio sina Dejana (38), koji danas živi u Madridu i nije u fudbalu, a mogao je. Posle razvoda, s drugom suprugom, Natašom iz Novog Sada, imam ćerku Laru (22) i njih dve danas žive u Majamiju. Sin ima ćerku, moju unuku Anastasiju (12), a dobio je još jednu naslednicu, Tiru. Ćerka je muzički producent u SAD, a radi i kao di-džej. Inače, Anastasija je moja ljubimica, koja često dolazi kod mene. Roditelji su mi i dalje živi, u porodičnoj kući su u Futogu, u kojoj i ja provodim najviše vremena”.
- Moj gradić je nekih 30-tak kilometara udaljen od Osijeka i u njemu sam proveo dečačke dane – pripoveda Vorkapić. – Kao i sva deca u to vreme, voleo sam da igram fudbal, što je nekako bilo i očekivano, jer je i moj otac Zdravko bio fudbaler, igrao je u Drugoj ligi, u Čepinu, i poznat je bio po velikoj brzini. Neke gene, očigledno, nasledio sam od njega. Elem, fudbal smo drugari i ja naučili da igramo u školi, onako – praveći golove između dve torbe, ili cigle – i po čitav dan bili smo na tim našim terenima. Nije u to vreme bilo kompjutera, mobilnih telefona ili interneta, pa smo upućeni bili na bavljenje sportom ili da se igramo. Upravo kroz igru, naučili smo da koristimo vlastito telo, ali i da ga upotrebljavamo u sportovima koji su nas, na različite načine, privlačili.
Ljubomir je u jednom trenutku za školu igrao i rukomet, košarku i fudbal, a ni atletika mu nije bila strana.
- Tako je bilo sve do onog trenutka u periodu odrastanja, kada sam morao da se opredelim. Moj izbor, naravno, bio je fudbal. Presudilo je, čini mi se, to što je moja kuća bila neposredno uz igralište lokalne Šparte, pa sam već s 12 godina počeo da treniram u pionirima. Bio sam redovan, pa sam, sa 16, postao prvotimac tog kluba koji je nastupao u trećoj ligi, a neko vreme igrao je čak i u drugom rangu. Bile su to, kvalitetom, neke mnogo jače lige, koje nemaju veze s ovim današnjim... Na odsluženje vojnog roka otišao sam 1985, moj klub se plasirao u kvalifikacije za ulazak u drugu ligu, pa sam dobio poziv od trenera Šparte Brace Vukovića i članova rukovodstva Mileta Lemića i Novaka, čijeg se prezimena ne sećam, da dođem i pomognem da ostvare cilj. U pitanju je bio letnji period, pa sam uzeo redovno odsustvo od 20 dana, kako bih, koliko sam mogao, pomogao ekipi. Naravno, nisam bio spreman da igram svo vreme, ulazio sam na teren s klupe za rezerve, ali, nažalost, nismo postali drugoligaši, jer smo poraženi od ekipe Zagreba.
Vorkapić je, međutim, već tada počeo igrama da najavljuje mnogo veće domete, a na jednu prijateljsku utakmicu Šparte, igranu u jednom od obližnjih slavonačkih sela, da ga gleda, došao je tadašnji trener Vojvodine Tonko Vukušić.
- Odigrao sam jako dobro i odmah posle tog susreta dobio sam poziv da pređem u Novi Sad. Bilo je to baš davno i, evo, ne mogu sada ni da se setim protiv kog rivala smo igrali, ali nije to toliko ni važno. Kako sam reagovao na Tonkov poziv? Nisam se ni za sekund dvoumio, tim pre što sam, kao sin jedinac u porodici, imao veliku podršku roditelja za bavljenje sportom. Sve to dešavalo se u januaru 1986. godine, u vreme kada je Vojvodina bila drugoligaš i tako je, eto, sve krenulo. Kod trenera Ivice Brzića sam počeo redovno da igram, ali nešto kasnije, kada je ekipu preuzeo Ljupko Petrović, postao sam 30. igrač u ekipi. Doveo je neke igrače koje je on želeo, pa tu mesta za mene nije bilo. U tim danima, Vojvodina je htela da me pozajmi Kabelu ili Novom Sadu.
Prepune tribine „Karađorđa”
Vojvodina je te 1988. samu sebe „projektovala“ da sačuva prvoligaški status, a na kraju je proslavila osvajanje titule prvaka. Logično, tribine „Karađorđa“ su, sa svakim novim susretom, bile sve ispunjenije, na kraju i krcate gledaocima. „To nije moglo da se sakrije – igrali smo dobar fudbal. Novi Sad voli pobednike, a Vojvodina je počela da pobeđuje sve rivale. Nije se postavljalo pitanje, kada dođe Hajduk, recimo, koliko ćemo golova da primimo, već koliko će puta njegov golman da kapitulira. Splićanima smo dali četiri komada, u pobedi od 4:2. Čitav grad bio je na nogama i ljudi su želeli da budu na stadionu i to pozdrave”.
Nije se popularni Vorkapa mirio s takvim raspletom.
- Išao sam da o svemu razgovaram sa Branom Dimitrijevićem, članom uprave Voše, kojem sam tom prilikom rekao da ne želim nikud da idem na pozajmicu, jer sam imao „gotovu stvar“ za povratak u Osijek. Tražio sam mu samo papire da to zaista realizujem... Nije mogao to da mi odradi, ali jeste mogao da mi omogući ostanak u Vojvodini, a na meni je bilo da se borim, pa šta mi Bog da. Bio sam ubeđen, ma znao sam, da ću, kada mi se prilika ukaže, da je oberučke zgrabim, jer sam po prirodi veliki borac.
U šampionskoj sezoni, 1988/1989, dogodio se zaista prelomni trenutak u Vorkapićevoj karijeri.
- U, recimo, četvrtom ili petom kolu, povredio se kapiten Miloš Šestić... Do tada nisam bio pozvan ni na jednu utakmicu prve ekipe, znači, nije me bilo ni na klupi za rezerve, već sam nastupao za drugi tim i to jako dobro. Sećam se da su mnogi postavljali pitanje „Šta taj mali radi u drugom timu?“, ali nisam uspevao da se probijem dalje od toga. Tada mi je pomoćni trener Josip Sepika Pirmajer, pred susret sa Veležom u Mostaru, rekao da ću da putujem i bio sam srećen čak i time što ću se naći na klupi. Velež je imao sjajnu ekipu, u napadu su igrali Tuce, Predrag Jurić i Kajtaz, a igrači Vojvodine su imali sastanak na kojem je Pirmajer predložio da počnem taj susret. Ja, kojem je san bio da uđe u igru makar na pet minuta! Odjednom, bio sam starter, dočekao sam šansu o kojoj sam maštao i znao sam da ne smem da je propustim. Dobili smo utakmicu s 1:0, postigao sam jedini gol i nikada me više niko nije izbacio iz postave, niti sam seo na klupu. Ljupko je priznao da je to bila prekretnica na našem putu ka tituli, a ja sigurno znam da je to bila prekretnica u čitavoj mojoj karijeri. Ipak, čini mi se da priliku ne bih dobio čak ni tada, da za to nisu urgirali sami igrači, koji su stali uz mene. Pokazalo se da su oni imali bolju procenu od trenera...(ha-ha-ha).
Ipak, maštanje o drugoj tituli Vojvodine i dalje je bilo mnogo više u domenu naučne fantastike, nego li u realnosti.
- Pred početak sezone imali smo ekipu sastavljenu uglavnom od široj javnosti nepoznatih fudbalera. Zato nam je osnovni i imperativni cilj bio, sećam se reči Jove Smederevca, da sačuvamo status člana elitnog jugoslovenskog takmičenja. Za mene niko nikada nije čudo, ni za Sinišu Mihajlovića, Jokanovića, Tanjgu... Prolazile su utakmice i mi postadosmo jesenji prvaci. U onakvoj ligi stare Jugoslavije! Pobedili smo sve najbolje timove, shvatili da nam ide jako dobro i počeli mnogo smelije da sanjamo. Bili smo skladna družina, kada smo izlazili, činili smo to zajedno, kada bismo odlazili kućama u Borovo, Stare Jankovce i Beli Manastir, išli smo zajedno Siniša, Tanjga i ja, jednim kolima. Posle smo se kupili i vraćali, ponovo zajedno, ma, bili smo istinska klapa. Bila je to važna stvar u slici za ukupni uspeh koji smo na kraju napravili osvajanjem titule.
Utakmica koju posebno pamti iz te sezone, bila je ona protiv Crvene zvezde, u Novom Sadu.
- U slučaju pobede, postajali smo šampioni i trener nam nije ni bio potreban. Da je bio i sam Menoti na klupi, šta je mogao da nam kaže? Kako da nas dodatno motiviše? Sve smo znali i sami! Prvaci smo Jugoslavije jedino u slučaju pobede i... Tačka! Ljupko je pred početak ušao u svlačionicu, pitao nas da li znamo brojeve dresova i dodao: „Šta da vam kažem?“. „Poginuli“ smo u tom susretu, pobedili 3:1 i postali prvaci. Naredni susret sa Slobodom iz Tuzle, takođe na našem stadionu, bio je formalne prirode i prilika da s navijačima proslavimo neshvatljiv i neverovatan uspeh. U toj utakmici, bio sam strelac prvog gola odmah u 2. minutu, a pobedili smo sa 4:2... Realno je bilo i od nas je zahtevano da ne izgubimo status prvoligaša, a sada smo proslavljali titulu. Hej!
Otvorene kapije za slavlje
Posle utakmice sa Slobodom, publika se sa tribina preselila na travnjak novosadskog stadiona, kako bi, zajedno s igračima Vojvodine, proslavila osvajanje šampionskog pehara, prvo posle legendarne 1966. godine. „Kada je duel s Tuzlacima bio završen, otvorene su kapije koje vode na teren i gledaoci su nam se pridružili na terenu, da zajedno slavimo. Bili smo tada prilično mladi da bismo shvatili kakav smo podvig napravili. To znamo danas, ali onda smo bili euforični i srećni. Podelili smo dresove navijačima, pevali s njima i radovali se. Mi sami, govorim o igračima, taj uspeh smo proslavili na jednom salašu u okolini grada, a onda su počela razmišljanja šta nam dalje valja činiti”.
U narednoj sezoni očekivale su Novosađane obaveze druge vrste, jer branili su tron.
- Nismo više bili, manje ili više, anonimni igrači. Bili smo tim koji je morao da pokaže da sve što se zbilo, nije bilo slučajno. Međutim, to nije moglo da se desi. Ekipu su napustili Buda (Vujačić, op. A.P.), Siniša, Jokan i to više nije bio isti tim. Lično, odigrao sam jako dobru sezonu, bio drugi strelac lige s 14 golova, odmah iza Darka Pančeva (20), a imao sam i 10 asistencija. Ugovor mi je isticao i imao sam pozive od sva četiri naša najveća kluba. Izabrao sam Partizan, posle razgovora s mojim ocem, bivšim policajcem, posle kojeg sam shvatio da je Jugoslavija počela da se raspada. Najbolje uslove nudio mi je Dinamom, ali mi je on rekao da ne bi bilo pametno da odem u Zagreb i dodao da je u redu i da ostanem u Vojvodini. Između Zvezde i Partizana, prihvatio sam poziv Partizana, posle situacije povuci-potegni: dao sam reč i povratka više nije bilo.
Otišao je Ljubomir, dakle, u Beograd, a tamo ga je čekala jaka konkurencija u špicu napada.
– U klubu su već bili Vladislav Đukić i Slađan Šćepović, a prvom timu se polako priključivao i Savo Milošević. Dakle, nas četvorica smo se borili za mesto u ekipi, a trener Ivica Osim bio je taj koji je donosio odluku ko će da zaigra. Osim je, uopšteno govoreći, bio najbolji trener s kojim sam radio, uneo je mnogo novina u naš fudbal, uzmeo je da složi ekipu, motiviše igrače, uradi ogroman posao na pripremama i odresi najbolju taktiku. Kod njega su igrali samo najbolji, bez obzira na to ko se kako zvao. U svakom slučaju, odigrao sam tri godine u crno-belom dresu. U sećanju mi je iz tog perioda ostala utakmica s Proleterom u Zrenjaninu, jer me je pre nje Nenad Bjeković pozvao da dođem kod njega u kancelariju. Uz njega, tamo je bio i Žarko Zečević i rekli su mi da za mene imaju ozbiljno interesovanje koje je pokazao Bajern iz Minhena. Klubovi su se sve dogovorili da odem tamo u januarskom roku i da samo odigram još utakmicu u Zrenjaninu i još jednu. Ništa nisam reako, šta ću... I, kako to biva, na utakmici sam krenuo da obiđem štopera Luburića, koji je podigao nogu i ja sam pao na rame, ne stigavši da podignem levu ruku... Popucali su mi svi ligamneti ramena, nosio sam longetu tri meseca i vladala je neizvesnost hoću li morati na operaciju. A prelazak u Bajern, treba li to da ističem, ostao je samo deo lepog sna. Ostao sam u Partizanu, počela je da me boli peta s kojom sam kuburio godinu dana i igrao pod blokadama. Da skratim, prešao sam u Herkules iz Alikantea, a posle šest meseci iz Španije otišao u portugalsku Vitoriju Gimaraeš, da bih karijeru završio u Grčkoj – dodao je Ljubomir Vorkapić, čovek koji nikada nije želeo da se bavi trenerskim poslom, jer, kako ističe, za to nije imao strpljenja. Zato je ostao u fudbalu kao menadžer.
