(NE)ZABORAVLJENI: NIKOLA MARIĆ, ČOVEK UTKAN U NAJVEĆE USPEHE ODBOJKAŠA VOJVODINE Umesto igračkih trofeja o delu svedoče uspesi kluba

Međutim, ono što mu je izmaklo kao akteru na terenu, obilato je nadoknadio kao sportski direktor Novosađana, o čemu dovoljno govore brojni trofeji, koje su odbojkaši Vojvodine osvajali dok je on bio zadužen za funkcionisanje i sastavljanje ekipe. Osvojili su „crveno-beli“ 16 titula šampiona, 13 trofeja u Kupu, tri Superkupa, evropski Čelendž kup i treće mesto u Ligi šampiona, kao i 22 juniorska trofeja. I ne samo to: s Marićem na čelu, novosadski „crveno-beli“ su izned- rili čak 28 reprezentativaca naše zemlje, od kojih je većina učestvovala u osvajanju svih najvrednijih trofeja u ovom sportu. A kad to kažemo, mislimo na olimpijske svetske i evropske medalje... Za sve te rezultate, 2001. dobio je i Spartakovu nagradu.

- Rodio sam se 2. novembra 1954. godine u Gornjoj Rogatici, 17 km udaljenoj od Bačke Topole – počeo je svoj životopis Nikola Marić. – S očeve strane, potičem iz porodice solunaca i, prilikom prve kolonizacije Srba koju je sporveo kralj, Marići su se prvo preselili iz Trebinja u Banatsko Karađorđevo. Tamo su, međutim, imali problem s poplavama, pa su se prebacili u Gornju Rogaticu, koja je nalazi na visoravni i nije, kao ostali deo Vojvodine, tipična po ravničarskom terenu. S majčine strane, porodica je korene imala u Lici, pa je kasnije i ona stigla u Gornju Rogaticu i to selo je poznato što su polovinu njegovih stanovnika činili solunci poreklom iz Like, uz samo dve hervcegovačke porodice – Mariće i Mastiloviće, a drugu polovinu činili su „Amerikanci“, koji su takođe dobili zemlju, poženili se i tu ostali.  

Nikola je detinjstvo proveo u rodnom selu, u kojem je krenuo i u osnovnu školu.

- Moj otac bio je ambiciozan mladi čovek, koji je završio srednju školu i krenuo i na višu u Beograd. Postao je direktor jednog trgovačkog preduzeća u Staroj Moravici, dok je mama bila domaćica i bila je s nama, troje dece, dve starije sestre i sa mnom. Tata je kasnije bio prvi predsednik Mesne kancelarije u Gornjoj Rogatici, koja je tada bila veoma napredna sredina. Imala je zemljoradničku zadrugu, 1968. godine bio je uveden vodovod, 1974. su asfaltirane sve ulice u selu, a, uz to, bilo je puno obrazovanih i uspešnih ljudi. Elem, prva četiri razreda osnovne škole sam završio u Gornjoj Rogatici, a preostale u Krivaji, gde je bila otvorena nova ogledna škola. 

Nikola nije odmah pokazao veliki interes za odbojku, već je igrao, i to veoma dobro, fudbal.

- U mom selu je bio Fudbalski klub Mladost, ali je postojao i dopunski sport, a to je bila odbojka. Odbojka se igrala po čitav dan i u Gornjoj Rogatici bilo je dosta dobrih odbojkaša, poput Mirka Ćušića. Naravno, moj prvi izbor kod sporta bio je fudbal, mada sam u školi igrao i rukomet. Nisam tada bio preterano visok. Tada je u školu u Krivaji došao profesor fizičkog Stevan Ilibašić, koji je skupio fudbalsku ekipu, a tada je uvedeno i pravilo da se igra prvenstvo osnovnih škola. Konkurencija su nam bile dve škole iz Bačke Topole, ali smo se našli i na finalnom turniru osnovnoškolskog  prvenstva Pokrajine, gde smo savladali i školu iz Bačkog Dobrog Polja, apsolutnog favorita, posle izvođenja penala. Jedna mala škola iz Krivaje, eto, bila je najbolja u Vojvodini. 

Sve je, dakle, vodilo Marića ka fudbalskoj karijeri, ali...

-Nastavnik fizičkog u srednjoj školi, Karlo Zvekanov, koji je bio i kondicioni trener odbojkaša Spartaka iz Subotice, u trećem razredu došao je na jedan naš čas, jer je čuo da igram dobro odbojku. Bio sam tanak i prilično visok, ali ne nešto posebno, pa sam mu rekao da hoću, ako dođe sa mnom i moj brat od strica, koji je rođen istog dana i iste godine kada i ja. Prihvatio je i, gle čuda, odmah smo u postavi bili obojica, uz fudbalere Spartaka Šujicu i Azuckog. Posle školskog prvenstva grada, kasnije, profesor mi je obezbedio da odem na probu u subotički prvoligaški klub. Istovremeno, igrao sam i košarku, pa sam i od juniora košarkaša Spartaka dobio ponudu, a i dalje sam najviše voleo da igram fudbal u mojoj Gornjoj Rogatici. Bilo je već izvesno da se selim za Novi Sad i odlučio sam da tamo donesem odluku po pitanju sporta kojim ću da se bavim.

Po dolasku u najveći vojvođanski grad, ipak, Nikoli nije bilo lako da preseče.

- Zet mi je obezbedio broj Mike Rajačića, koji je bio dizač u OK Vojvodina, čuo sam se s njim i on mi je preporučio da nazovem Baneta Otića. Kada se ekipa vratila s priprema na moru, otišao sam na trening, tada je jedan od trenera bio Darko Kalajdžić, kojem sam ispričao moju odbojkašku istoriju. Tada sam bio još junior, a oni su u klubu već imali Potrana, Bjelića i Terzina, kao i par dobrih momaka iz Milicije u Sremskoj Kamenici, pa su videli dobar juniorski pogon u svima nama. 

Vojvodina je 1979. godine ispala iz Prve savezne lige.

- To je bio primer kako jedan loš rezultat može klubu da pomogne. OK Vojvodina se reorganzivao, došao je legendarni Rajko Kijac koji je otpustio neke igrače, sačuvao postavu i doveo 15 najboljih mladih igrača iz Novog Sada i Pokrajine. U narednoj sezoni smo dobili sve utakmice i izgubili tek dva seta i vratili se u najjače društvo. Imali smo fenomenalnog Terzina, igrača reprezentativnog kalibra na dizaču, ali i igru, primače Bogdana i Svirčeva, a Potran i ja smo na sredini dominirali. Već u sledećoj godini vratili su nam se Nišić i Vujasinović i bili smo vicešampioni države. Od tada je Vojvodina išla samo uzlaznom linijom.

Zanimljivo je to što je, 1984. godine, Nikola Marić postao i predsednik SOFK Novog Sada.

– Te godine Vojvodina je bila tim godine, a njen kapiten, odnosno ja, izabran sam za predsednika gradske SOFK-e. Bila je to politička funkcije, ali radio sam ozbiljan i zahtevan posao i u „Elektroporcenalu“. 

Po povratku u Vojvodinu iz pečalbe u Belgiji, Marić je i dalje bio u konkurenciji za tim, ali je povreda uticala na to da više nije mogao da pruža očekivane partije.

– Sećam se, 1987. godine, tadašnji trener Poljak Doroš Lešek, posle jednog treninga rekao je da se, zajedno sa Nišićem i Terzićem, javim u klub. Imao sam već 33 godine i Kijac nam je tada rekao da smo slobodni, a Lešek je u narednoj sezoni osvojio i Kup i prvenstvo, bez poraza. Ušao sam tada više u polje rada, kada sam sreo Mišu Potrana koji mi je rekao da Vojvodinu treba neko ko bi vodio klub i pitao me da li ja to želim. Sutradan smo razgovarali Kijac on i ja, rekao sam ljudima iz „Elektroporcelana“ da prelazim u OK Vojvodina, pa je 3. maja 1990. godine počelo novo poglavlje u mojoj karijeri. Punih 29 i po godina, plus 10 igračkih, dakle, proveo sam u klubu.

Novosadski klub je krenuo s prihvatanjem zahteva savremene odbojke.

– Kada smo ulazili u taj period, ideja je bila da trener bude Pero Božić, koji je živeo u Rijeci, a pre toga radio je u Palma de Majorci. Međutim, nailazila su turbulentna, ratna vremena u Jugoslaviji, pa smo prijateljski zaključili da je bolje da se ne ulazimo u dogovor. Vojvodina je imala sjajne juniore, koje je, u reprezentaciji, vodio Zoran Gajić. Predložili smo Rajku Kijcu da trener bude upravo on, a pomoćnik Milorad Kijac. Stvorili smo jako dobar tim, pojačan s dvojicom stranaca iz Litvanije, a dizači su bili Strahinja Kozić i Nikola Grbić. U oba finala, u Kupu i prvenstvu, izgubili smo od „crno-belih“, ali smo napredovali.

Narednog leta stigli su Đula Mešter i Vanja Grbić, novi ugovor je potpisao i njegov brat Nikola.

- Rajko Kijac dokazao je da je bio istinski vizionar. Jer, dobili smo uskoro najbolji tim u istoriji OK Vojvodina – dizači su bili Strahinja Kozić i Nikola Grbić, na prijemu Vanja Grbić, Boba Kovač, Siniša Reljić, Miodrag Marić i Vasa Mijić, kao peti, na centrima su igrali Nikola Salatić, Đula Mešter i Darko Tankosić, a na poziciji korekora Đorđe Đurić, Ekrem Lagumdžija i Čaplja Svetozarević – bio je to tim reprezenativaca. Nismo odmah postigli očekivani rezultat, jer smo u Kupu kupova za dva poena bili eliminsani od Belgijanaca. U našem Kupu nismo uspeli da stignemo trofeja, ali smo osvojili titulu prvaka i u narednih devet godina niko nam u domaćoj konkurenciji nije mogao ništa.

Interesantno je to što sve najveće zvezde srpske odbojke nisu odlazile, kao u drugim sportovima, u Partizan i Zvezdu, već im je cilj bio dres Vojvodine.

-Imali smo ogromnu ambiciju. Uz mene, u klub je došao i Miroslav Vislavski, koji je bio istinska lokomotiva i izuzetno ambiciozan čovek. Imali smo i sponzore... Kada je NIS došao za generalnog sponzora, predsednik Upravnog odbora postao je Nedeljko Šipovac, a generalni direktor kluba Đorđe Mihajlović, imali smo prijem kod tadašnjeg predsednika države Slobodana Miloševića, koji je tom prilikom rekao: „Njima mora da se da, jer su uradili više za državu, nego svi moji ministri zajedno“. NIS je u klubu bio 13 godina, a s njim smo, uz rezultate, dobili i želju sponzora da se kroz naš klub eksponiraju. Tada smo potpisali i nestvarni ugovor s „Najkom“, koji je bio fenomenalan čak i za današnje prilike. Igranje u velikoj sali Spensa takođe je doprinelo tome, poput one utakmice sa Sislijem... U Novom Sadu je tih godina vladala istinska odbojkaška euforija, koja je trajala punu deceniju. Kolika je ona bila, moglo je da se zaključi i po onim velelepnim dočecima reprezentativaca, većinom iz našeg grada, na trgu ispred Gradske kuće u Novom Sadu – zaključio je svoju odbojkašku priču Nikola Marić.

Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.