(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: НИКОЛА МАРИЋ, ЧОВЕК УТКАН У НАЈВЕЋЕ УСПЕХЕ ОДБОЈКАША ВОЈВОДИНЕ Уместо играчких трофеја о делу сведоче успеси клуба

Међутим, оно што му је измакло као актеру на терену, обилато је надокнадио као спортски директор Новосађана, о чему довољно говоре бројни трофеји, које су одбојкаши Војводине освајали док је он био задужен за функционисање и састављање екипе. Освојили су „црвено-бели“ 16 титула шампиона, 13 трофеја у Купу, три Суперкупа, европски Челенџ куп и треће место у Лиги шампиона, као и 22 јуниорска трофеја. И не само то: с Марићем на челу, новосадски „црвено-бели“ су изнед- рили чак 28 репрезентативаца наше земље, од којих је већина учествовала у освајању свих највреднијих трофеја у овом спорту. А кад то кажемо, мислимо на олимпијске светске и европске медаље... За све те резултате, 2001. добио је и Спартакову награду.

- Родио сам се 2. новембра 1954. године у Горњој Рогатици, 17 км удаљеној од Бачке Тополе – почео је свој животопис Никола Марић. – С очеве стране, потичем из породице солунаца и, приликом прве колонизације Срба коју је спорвео краљ, Марићи су се прво преселили из Требиња у Банатско Карађорђево. Тамо су, међутим, имали проблем с поплавама, па су се пребацили у Горњу Рогатицу, која је налази на висоравни и није, као остали део Војводине, типична по равничарском терену. С мајчине стране, породица је корене имала у Лици, па је касније и она стигла у Горњу Рогатицу и то село је познато што су половину његових становника чинили солунци пореклом из Лике, уз само две хервцеговачке породице – Мариће и Мастиловиће, а другу половину чинили су „Американци“, који су такође добили земљу, поженили се и ту остали.  

Никола је детињство провео у родном селу, у којем је кренуо и у основну школу.

- Мој отац био је амбициозан млади човек, који је завршио средњу школу и кренуо и на вишу у Београд. Постао је директор једног трговачког предузећа у Старој Моравици, док је мама била домаћица и била је с нама, троје деце, две старије сестре и са мном. Тата је касније био први председник Месне канцеларије у Горњој Рогатици, која је тада била веома напредна средина. Имала је земљорадничку задругу, 1968. године био је уведен водовод, 1974. су асфалтиране све улице у селу, а, уз то, било је пуно образованих и успешних људи. Елем, прва четири разреда основне школе сам завршио у Горњој Рогатици, а преостале у Криваји, где је била отворена нова огледна школа. 

Никола није одмах показао велики интерес за одбојку, већ је играо, и то веома добро, фудбал.

- У мом селу је био Фудбалски клуб Младост, али је постојао и допунски спорт, а то је била одбојка. Одбојка се играла по читав дан и у Горњој Рогатици било је доста добрих одбојкаша, попут Мирка Ћушића. Наравно, мој први избор код спорта био је фудбал, мада сам у школи играо и рукомет. Нисам тада био претерано висок. Тада је у школу у Криваји дошао професор физичког Стеван Илибашић, који је скупио фудбалску екипу, а тада је уведено и правило да се игра првенство основних школа. Конкуренција су нам биле две школе из Бачке Тополе, али смо се нашли и на финалном турниру основношколског  првенства Покрајине, где смо савладали и школу из Бачког Доброг Поља, апсолутног фаворита, после извођења пенала. Једна мала школа из Криваје, ето, била је најбоља у Војводини. 

Све је, дакле, водило Марића ка фудбалској каријери, али...

-Наставник физичког у средњој школи, Карло Звеканов, који је био и кондициони тренер одбојкаша Спартака из Суботице, у трећем разреду дошао је на један наш час, јер је чуо да играм добро одбојку. Био сам танак и прилично висок, али не нешто посебно, па сам му рекао да хоћу, ако дође са мном и мој брат од стрица, који је рођен истог дана и исте године када и ја. Прихватио је и, гле чуда, одмах смо у постави били обојица, уз фудбалере Спартака Шујицу и Азуцког. После школског првенства града, касније, професор ми је обезбедио да одем на пробу у суботички прволигашки клуб. Истовремено, играо сам и кошарку, па сам и од јуниора кошаркаша Спартака добио понуду, а и даље сам највише волео да играм фудбал у мојој Горњој Рогатици. Било је већ извесно да се селим за Нови Сад и одлучио сам да тамо донесем одлуку по питању спорта којим ћу да се бавим.

По доласку у највећи војвођански град, ипак, Николи није било лако да пресече.

- Зет ми је обезбедио број Мике Рајачића, који је био дизач у ОК Војводина, чуо сам се с њим и он ми је препоручио да назовем Банета Отића. Када се екипа вратила с припрема на мору, отишао сам на тренинг, тада је један од тренера био Дарко Калајџић, којем сам испричао моју одбојкашку историју. Тада сам био још јуниор, а они су у клубу већ имали Потрана, Бјелића и Терзина, као и пар добрих момака из Милиције у Сремској Каменици, па су видели добар јуниорски погон у свима нама. 

Војводина је 1979. године испала из Прве савезне лиге.

- То је био пример како један лош резултат може клубу да помогне. ОК Војводина се реорганзивао, дошао је легендарни Рајко Кијац који је отпустио неке играче, сачувао поставу и довео 15 најбољих младих играча из Новог Сада и Покрајине. У наредној сезони смо добили све утакмице и изгубили тек два сета и вратили се у најјаче друштво. Имали смо феноменалног Терзина, играча репрезентативног калибра на дизачу, али и игру, примаче Богдана и Свирчева, а Потран и ја смо на средини доминирали. Већ у следећој години вратили су нам се Нишић и Вујасиновић и били смо вицешампиони државе. Од тада је Војводина ишла само узлазном линијом.

Занимљиво је то што је, 1984. године, Никола Марић постао и председник СОФК Новог Сада.

– Те године Војводина је била тим године, а њен капитен, односно ја, изабран сам за председника градске СОФК-е. Била је то политичка функције, али радио сам озбиљан и захтеван посао и у „Електропорценалу“. 

По повратку у Војводину из печалбе у Белгији, Марић је и даље био у конкуренцији за тим, али је повреда утицала на то да више није могао да пружа очекиване партије.

– Сећам се, 1987. године, тадашњи тренер Пољак Дорош Лешек, после једног тренинга рекао је да се, заједно са Нишићем и Терзићем, јавим у клуб. Имао сам већ 33 године и Кијац нам је тада рекао да смо слободни, а Лешек је у наредној сезони освојио и Куп и првенство, без пораза. Ушао сам тада више у поље рада, када сам срео Мишу Потрана који ми је рекао да Војводину треба неко ко би водио клуб и питао ме да ли ја то желим. Сутрадан смо разговарали Кијац он и ја, рекао сам људима из „Електропорцелана“ да прелазим у ОК Војводина, па је 3. маја 1990. године почело ново поглавље у мојој каријери. Пуних 29 и по година, плус 10 играчких, дакле, провео сам у клубу.

Новосадски клуб је кренуо с прихватањем захтева савремене одбојке.

– Када смо улазили у тај период, идеја је била да тренер буде Перо Божић, који је живео у Ријеци, а пре тога радио је у Палма де Мајорци. Међутим, наилазила су турбулентна, ратна времена у Југославији, па смо пријатељски закључили да је боље да се не улазимо у договор. Војводина је имала сјајне јуниоре, које је, у репрезентацији, водио Зоран Гајић. Предложили смо Рајку Кијцу да тренер буде управо он, а помоћник Милорад Кијац. Створили смо јако добар тим, појачан с двојицом странаца из Литваније, а дизачи су били Страхиња Козић и Никола Грбић. У оба финала, у Купу и првенству, изгубили смо од „црно-белих“, али смо напредовали.

Наредног лета стигли су Ђула Мештер и Вања Грбић, нови уговор је потписао и његов брат Никола.

- Рајко Кијац доказао је да је био истински визионар. Јер, добили смо ускоро најбољи тим у историји ОК Војводина – дизачи су били Страхиња Козић и Никола Грбић, на пријему Вања Грбић, Боба Ковач, Синиша Рељић, Миодраг Марић и Васа Мијић, као пети, на центрима су играли Никола Салатић, Ђула Мештер и Дарко Танкосић, а на позицији корекора Ђорђе Ђурић, Екрем Лагумџија и Чапља Светозаревић – био је то тим репрезенативаца. Нисмо одмах постигли очекивани резултат, јер смо у Купу купова за два поена били елиминсани од Белгијанаца. У нашем Купу нисмо успели да стигнемо трофеја, али смо освојили титулу првака и у наредних девет година нико нам у домаћој конкуренцији није могао ништа.

Интересантно је то што све највеће звезде српске одбојке нису одлазиле, као у другим спортовима, у Партизан и Звезду, већ им је циљ био дрес Војводине.

-Имали смо огромну амбицију. Уз мене, у клуб је дошао и Мирослав Виславски, који је био истинска локомотива и изузетно амбициозан човек. Имали смо и спонзоре... Када је НИС дошао за генералног спонзора, председник Управног одбора постао је Недељко Шиповац, а генерални директор клуба Ђорђе Михајловић, имали смо пријем код тадашњег председника државе Слободана Милошевића, који је том приликом рекао: „Њима мора да се да, јер су урадили више за државу, него сви моји министри заједно“. НИС је у клубу био 13 година, а с њим смо, уз резултате, добили и жељу спонзора да се кроз наш клуб експонирају. Тада смо потписали и нестварни уговор с „Најком“, који је био феноменалан чак и за данашње прилике. Играње у великој сали Спенса такође је допринело томе, попут оне утакмице са Сислијем... У Новом Саду је тих година владала истинска одбојкашка еуфорија, која је трајала пуну деценију. Колика је она била, могло је да се закључи и по оним велелепним дочецима репрезентативаца, већином из нашег града, на тргу испред Градске куће у Новом Саду – закључио је своју одбојкашку причу Никола Марић.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.