(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЉУБОМИР ВОРКАПИЋ, ФУДБАЛЕР ДРУГЕ ШАМПИОНСКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ФК ВОЈВОДИНА ИЗ 1989. ГОДИНЕ Каква титула, циљ је био опстанак у лиги

Баш она која је, сад давне 1989, у Нови Сад донела другу шампионску титулу, никако очекивану, али тиме и знатно слађу. Тихо, не може да се каже чак ни из прикрајка, јер он (прикрајак) није ни постојао, ученици тренера Љупка Петровића, али и изабраници данас нажалост покојног спортског директора Милорада Мише Косановића, а све под капом тадашњег председника „старе даме“ Јована Смедеревца, имали су пред собом један, а остварили су на крају други, значајно већи и за историју битнији циљ – од „виђене“ борбе за опстанак, постали су прваци оне велике Југославије. Један од играча који су на прелепом путу црвено-белих оставили велики траг, био је нападач Љубомир Воркапић, рођен 1967. године у Осијеку, а одрастао у Белом Манастиру.

- Мој градић је неких 30-так километара удаљен од Осијека и у њему сам провео дечачке дане – приповеда Воркапић. – Као и сва деца у то време, волео сам да играм фудбал, што је некако било и очекивано, јер је и мој отац Здравко био фудбалер, играо је у Другој лиги, у Чепину, и познат је био по великој брзини. Неке гене, очигледно, наследио сам од њега. Елем, фудбал смо другари и ја научили да играмо у школи, онако – правећи голове између две торбе, или цигле – и по читав дан били смо на тим нашим теренима. Није у то време било компјутера, мобилних телефона или интернета, па смо упућени били на бављење спортом или да се играмо. Управо кроз игру, научили смо да користимо властито тело, али и да га употребљавамо у спортовима који су нас, на различите начине, привлачили.

Љубомир је у једном тренутку за школу играо и рукомет, кошарку и фудбал, а ни атлетика му није била страна.

- Тако је било све до оног тренутка у периоду одрастања, када сам морао да се определим. Мој избор, наравно, био је фудбал. Пресудило је, чини ми се, то што је моја кућа била непосредно уз игралиште локалне Шпарте, па сам већ с 12 година почео да тренирам у пионирима. Био сам редован, па сам, са 16, постао првотимац тог клуба који је наступао у трећој лиги, а неко време играо је чак и у другом рангу. Биле су то, квалитетом, неке много јаче лиге, које немају везе с овим данашњим... На одслужење војног рока отишао сам 1985, мој клуб се пласирао у квалификације за улазак у другу лигу, па сам добио позив од тренера Шпарте Браце Вуковића и чланова руководства Милета Лемића и Новака, чијег се презимена не сећам, да дођем и помогнем да остваре циљ. У питању је био летњи период, па сам узео редовно одсуство од 20 дана, како бих, колико сам могао, помогао екипи. Наравно, нисам био спреман да играм сво време, улазио сам на терен с клупе за резерве, али, нажалост, нисмо постали друголигаши, јер смо поражени од екипе Загреба.

Воркапић је, међутим, већ тада почео играма да најављује много веће домете, а на једну пријатељску утакмицу Шпарте, играну у једном од оближњих славоначких села, да га гледа, дошао је тадашњи тренер Војводине Тонко Вукушић.

- Одиграо сам јако добро и одмах после тог сусрета добио сам позив да пређем у Нови Сад. Било је то баш давно и, ево, не могу сада ни да се сетим против ког ривала смо играли, али није то толико ни важно. Како сам реаговао на Тонков позив? Нисам се ни за секунд двоумио, тим пре што сам, као син јединац у породици, имао велику подршку родитеља за бављење спортом. Све то дешавало се у јануару 1986. године, у време када је Војводина била друголигаш и тако је, ето, све кренуло. Код тренера Ивице Брзића сам почео редовно да играм, али нешто касније, када је екипу преузео Љупко Петровић, постао сам 30. играч у екипи. Довео је неке играче које је он желео, па ту места за мене није било. У тим данима, Војводина је хтела да ме позајми Кабелу или Новом Саду.

Није се популарни Воркапа мирио с таквим расплетом.

- Ишао сам да о свему разговарам са Браном Димитријевићем, чланом управе Воше, којем сам том приликом рекао да не желим никуд да идем на позајмицу, јер сам имао „готову ствар“ за повратак у Осијек. Тражио сам му само папире да то заиста реализујем... Није могао то да ми одради, али јесте могао да ми омогући останак у Војводини, а на мени је било да се борим, па шта ми Бог да. Био сам убеђен, ма знао сам, да ћу, када ми се прилика укаже, да је оберучке зграбим, јер сам по природи велики борац.

У шампионској сезони, 1988/1989, догодио се заиста преломни тренутак у Воркапићевој каријери.

- У, рецимо, четвртом или петом колу, повредио се капитен Милош Шестић... До тада нисам био позван ни на једну утакмицу прве екипе, значи, није ме било ни на клупи за резерве, већ сам наступао за други тим и то јако добро. Сећам се да су многи постављали питање „Шта тај мали ради у другом тиму?“, али нисам успевао да се пробијем даље од тога. Тада ми је помоћни тренер Јосип Сепика Пирмајер, пред сусрет са Вележом у Мостару, рекао да ћу да путујем и био сам срећен чак и тиме што ћу се наћи на клупи. Вележ је имао сјајну екипу, у нападу су играли Туце, Предраг Јурић и Кајтаз, а играчи Војводине су имали састанак на којем је Пирмајер предложио да почнем тај сусрет. Ја, којем је сан био да уђе у игру макар на пет минута! Одједном, био сам стартер, дочекао сам шансу о којој сам маштао и знао сам да не смем да је пропустим. Добили смо утакмицу с 1:0, постигао сам једини гол и никада ме више нико није избацио из поставе, нити сам сео на клупу. Љупко је признао да је то била прекретница на нашем путу ка титули, а ја сигурно знам да је то била прекретница у читавој мојој каријери. Ипак, чини ми се да прилику не бих добио чак ни тада, да за то нису ургирали сами играчи, који су стали уз мене. Показало се да су они имали бољу процену од тренера...(ха-ха-ха).

Ипак, маштање о другој титули Војводине и даље је било много више у домену научне фантастике, него ли у реалности.

- Пред почетак сезоне имали смо екипу састављену углавном од широј јавности непознатих фудбалера. Зато нам је основни и императивни циљ био, сећам се речи Јове Смедеревца, да сачувамо статус члана елитног југословенског такмичења. За мене нико никада није чудо, ни за Синишу Михајловића, Јокановића, Тањгу... Пролазиле су утакмице и ми постадосмо јесењи прваци. У онаквој лиги старе Југославије! Победили смо све најбоље тимове, схватили да нам иде јако добро и почели много смелије да сањамо. Били смо складна дружина, када смо излазили, чинили смо то заједно, када бисмо одлазили кућама у Борово, Старе Јанковце и Бели Манастир, ишли смо заједно Синиша, Тањга и ја, једним колима. После смо се купили и враћали, поново заједно, ма, били смо истинска клапа. Била је то важна ствар у слици за укупни успех који смо на крају направили освајањем титуле.

Утакмица коју посебно памти из те сезоне, била је она против Црвене звезде, у Новом Саду.

- У случају победе, постајали смо шампиони и тренер нам није ни био потребан. Да је био и сам Меноти на клупи, шта је могао да нам каже? Како да нас додатно мотивише? Све смо знали и сами! Прваци смо Југославије једино у случају победе и... Тачка! Љупко је пред почетак ушао у свлачионицу, питао нас да ли знамо бројеве дресова и додао: „Шта да вам кажем?“. „Погинули“ смо у том сусрету, победили 3:1 и постали прваци. Наредни сусрет са Слободом из Тузле, такође на нашем стадиону, био је формалне природе и прилика да с навијачима прославимо несхватљив и невероватан успех. У тој утакмици, био сам стрелац првог гола одмах у 2. минуту, а победили смо са 4:2... Реално је било и од нас је захтевано да не изгубимо статус прволигаша, а сада смо прослављали титулу. Хеј!

У наредној сезони очекивале су Новосађане обавезе друге врсте, јер бранили су трон.

- Нисмо више били, мање или више, анонимни играчи. Били смо тим који је морао да покаже да све што се збило, није било случајно. Међутим, то није могло да се деси. Екипу су напустили Буда (Вујачић, оп. А.П.), Синиша, Јокан и то више није био исти тим. Лично, одиграо сам јако добру сезону, био други стрелац лиге с 14 голова, одмах иза Дарка Панчева (20), а имао сам и 10 асистенција. Уговор ми је истицао и имао сам позиве од сва четири наша највећа клуба. Изабрао сам Партизан, после разговора с мојим оцем, бившим полицајцем, после којег сам схватио да је Југославија почела да се распада. Најбоље услове нудио ми је Динамом, али ми је он рекао да не би било паметно да одем у Загреб и додао да је у реду и да останем у Војводини. Између Звезде и Партизана, прихватио сам позив Партизана, после ситуације повуци-потегни: дао сам реч и повратка више није било.

Отишао је Љубомир, дакле, у Београд, а тамо га је чекала јака конкуренција у шпицу напада.

– У клубу су већ били Владислав Ђукић и Слађан Шћеповић, а првом тиму се полако прикључивао и Саво Милошевић. Дакле, нас четворица смо се борили за место у екипи, а тренер Ивица Осим био је тај који је доносио одлуку ко ће да заигра. Осим је, уопштено говорећи, био најбољи тренер с којим сам радио, унео је много новина у наш фудбал, узмео је да сложи екипу, мотивише играче, уради огроман посао на припремама и одреси најбољу тактику. Код њега су играли само најбољи, без обзира на то ко се како звао. У сваком случају, одиграо сам три године у црно-белом дресу. У сећању ми је из тог периода остала утакмица с Пролетером у Зрењанину, јер ме је пре ње Ненад Бјековић позвао да дођем код њега у канцеларију. Уз њега, тамо је био и Жарко Зечевић и рекли су ми да за мене имају озбиљно интересовање које је показао Бајерн из Минхена. Клубови су се све договорили да одем тамо у јануарском року и да само одиграм још утакмицу у Зрењанину и још једну. Ништа нисам реако, шта ћу... И, како то бива, на утакмици сам кренуо да обиђем штопера Лубурића, који је подигао ногу и ја сам пао на раме, не стигавши да подигнем леву руку... Попуцали су ми сви лигамнети рамена, носио сам лонгету три месеца и владала је неизвесност хоћу ли морати на операцију. А прелазак у Бајерн, треба ли то да истичем, остао је само део лепог сна. Остао сам у Партизану, почела је да ме боли пета с којом сам кубурио годину дана и играо под блокадама. Да скратим, прешао сам у Херкулес из Аликантеа, а после шест месеци из Шпаније отишао у португалску Виторију Гимараеш, да бих каријеру завршио у Грчкој – додао је Љубомир Воркапић, човек који никада није желео да се бави тренерским послом, јер, како истиче, за то није имао стрпљења. Зато је остао у фудбалу као менаџер.