Intervju
Mlada glumica NEVENA NERANDŽIĆ o filmu „SAUČESNICI”: „SVAKA ULOGA JE NOVI IZAZOV”
Mlada glumica Nevena Nerandžić publiku je osvojila brojnim ulogama na malom i velikom ekranu, ali i na pozorišnoj sceni. Na televiziji je stekla prepoznatljivost u serijama poput „Nečista krv”, „V(fau) efekat”, „Ringišpil”, „Krunska 11” i „Branilac”, dok su joj filmske uloge u „Manja” i „Đenga, čudna igra” donele priznanje i nagrade. Na pozorišnoj sceni igrala je i u mjuziklu „Flešdens”, gde je pokazala svoju svestranost.
Nevena je sada jedna od protagonistica filma „Saučesnici”, psihološke drame sa elementima trilera u režiji Marka Novakovića, u kojoj deli kadar sa Radovanom Vujovićem. Film prati Sofijin i Brankov naizgled savršen život koji se naglo menja nakon saobraćajne nesreće koju pokušavaju da zataškaju. Ispod površine, međutim, pojavljuju se griža savesti, sumnja i napetost, pokazujući kako bliskost i međusobna podrška ponekad mogu odvesti u neočekivanom pravcu, dok svaka odluka nosi svoje posledice.
- Kada govorimo konkretno o dvoje ljudi, prva pomisao je da bi oni trebalo da budu oslonac jedno drugom. Ipak, čini mi se da se u stvarnosti često dešava suprotno, te da saučesnici jedno drugo nesvesno guraju nadole, upravo u pokušaju da se međusobno podignu. Nikada se zapravo ne zna kako neko proživljava određene situacije, naročito kada je reč o ovako ozbiljnim stvarima. Kada dvoje ljudi istu stvar doživljava na potpuno različite načine, otvara se prostor za brojne scenarije i ishode koji mogu da uslede – govori Nevena na početku razgovora za „Dnevnikov” TV magazin.
Koliko su vam scene bez dijaloga važne za građenje Sofijinog unutrašnjeg sveta i šta vas kao glumicu najviše privlači u takvom načinu izražavanja?
- Generalno volim scene bez reči. Na akademiji u Novom Sadu, koju sam završila, već na samom početku studija, na prvoj ili drugoj godini, mnogo smo radili na tome da bez teksta prikažemo određeno stanje, emociju ili čak odnos između likova. Imali smo mnogo takvih vežbi, pa sam to još na fakultetu zavolela. Mislim da je poseban dar kada vam neko pruži mogućnost da se izrazite bez reči. Lako je izgovoriti ono što je već napisano, jer vi tačno znate šta stoji u dijalogu i možete to da reprodukujete. Ovako, međutim, morate sami da iskopate nešto iz sebe, a to je, po mom mišljenju, mnogo uzbudljivije za glumca.
Da li ste imali prostora za improvizaciju i koliko je važno da na snimanju postoji prostor za dijalog i kompromis sa rediteljem?
– Postoji određeni okvir u kojem se krećemo. Pre svega je važno da se ispuni zamisao reditelja, jer je to ipak njegov film. Ali sa Markom sam zaista imala prostor da zajedno dođemo do kompromisa, što mislim da je podjednako važno. Nekada se senzibiliteti jednostavno ne poklope u potpunosti.Možda sam ja nešto zamislila na jedan način, a on na drugi, i to uopšteno govorim o saradnji između reditelja i glumaca. U ovom slučaju saradnja mi je bila prilično jednostavna. Davao mi je prostor da „kopam” po sebi, u smislu traženja dubljih slojeva kroz ulogu.
Kako je izgledao proces ulaska u emotivno zahtevne slojeve lika i koliko je u tome značajan odnos koji gradite sa partnerom na sceni, ali i sa ljudima koji vas okružuju?
- Kopala sam po sebi, ali naravno, bez Radovana Vujovića ništa od toga ne bih mogla da uradim. Veoma sam zahvalna što sam ga imala za partnera, jer je taj odnos bio od velike važnosti za ceo proces. Pored toga, oslanjala sam se na scenario i na viziju reditelja, ali i na savete ljudi oko sebe. Ponekad je zaista lakše kada neko drugi primeti nešto što vi sami ne vidite. Priča je sama po sebi izuzetno teška i volela bih da se nikada ne nađem u sličnoj životnoj situaciji, ali mi je istovremeno drago što sam imala priliku da prodrem u te dublje slojeve emocija.
Nosim traumu iz detinjstva
S obzirom na to da je film „Saučesnici” pun traumatičnih scena, postoji li neka koja vam je bila posebno teška za snimanje, bilo u emotivnom, bilo u ličnom smislu, i zašto?
- Bilo je nekoliko scena koje su mi bile zahtevne. U emotivnom smislu, još pre početka snimanja, najveći izazov i brigu predstavljala mi je scena u kojoj kolima stižu ispred kuće i u kojoj Sofija Branku govori da moraju da se vrate. Dok sam čitala scenario, nisam mogla da zamislim u kakvom stanju ona tada treba da bude, da li konsternirana, histerična ili nešto treće. Zato sam odlučila da se za tu scenu uopšte ne pripremam. Pomislila sam: „Marko, molimo se Bogu da sve ispadne kako treba” (smeh). Snimljeno je kako je snimljeno i nadam se da je na kraju sve leglo na svoje mesto. Sa ličnog aspekta, najteža mi je, međutim, bila scena na bazenu. Nosim jednu traumu iz detinjstva, jer sam se kao mala prevrnula i pala u Ibar i to mi je ostalo duboko urezano. Kasnije sam uvek ljudima naglašavala da me nikada ne potapaju u vodu. A onda sam morala da snimam upravo potapanje u bazenu. Ipak, imala sam veliko poverenje u Radovana i znala sam da mi se, dok je on tu, ništa neće desiti, što me je umirilo. Ali na bazen od tada nisam išla (smeh).
Da li su neke emocije bile ključne u tom procesu?
- Ta anksioznost koju ona nosi u sebi je verovatno danas gotovo univerzalno iskustvo i ne verujem da postoji čovek koji nikada nije osetio neku dozu anksioznosti. Ta reč je vremenom postala pomalo „izvikana”, pa kada je pomenem, recimo, mami ili baki, one često kažu: „To u naše vreme nije postojalo, to je omladina izmislila.” Ipak, zaista mislim da svi na neki način prolazimo kroz to, samo je pitanje intenziteta. To je nešto što sam ponela sa sobom i unela u ulogu, jer sam i sama osećala anksioznost u vezi sa sopstvenom izvedbom. Verujem da sam taj osećaj uspela da implementiram u lik.
Postoje li uloge ili žanrovi koje doživljavate kao veći izazov i kako uopšte pristupate sa likovima koji na prvi pogled deluju „lako”?
- Za mene svaka uloga na neki način predstavlja izazov. Čak i one koje na prvi pogled deluju lako, ponekad zahtevaju mnogo veću koncentraciju, jer je vrlo lako skliznuti u nešto što deluje jednostavno, a zapravo nije. Na akademiji mi je, recimo, komedija uvek bila teža opcija. Doživljavala sam je kao jedan „zanatski” aspekt našeg posla, u kom je neophodno da zaista budete duhoviti, kako u izrazu i u govoru, tako i u svemu ostalom. Zato podjednako biram i dramu i komediju, ali su mi obe jednako izazovne. Nemam taj osećaj da mi je nešto suštinski lakše ili teže.
Da li se dešava da u nove uloge implementirate nešto iz prethodnih?
- Interesantno je to pitanje. Možda će zvučati pomalo smešno, ali o tome zaista ne razmišljam na taj način. Nemam vrstu pripreme u kojoj svesno „kopam” po sebi sa namerom da nešto prenosim. Dešava mi se da radim određenu vrstu istraživanja, ali to obično bude na drugom nivou. Na primer, bavila sam se pitanjem savesti ili pojavom anksioznosti, ali nikada nisam razmišljala o tome da nešto što sam već igrala direktno prenosim u nove uloge. Mislim da glumac, kao čovek, uvek može i treba da se trudi da likovi koje igra budu različiti. Ipak, ne možemo da promenimo svoje lice i uvek smo to mi, te će uvek postojati neka sličnost između uloga. Zato mi je bilo važno da kroz postupke koje smo uvodili tokom samog snimanja pravim jasnu distinkciju između likova.
Postoji li žanr u kom do sada niste imala priliku da se oprobate, a koji bi vam predstavljao poseban izazov?
- Horor kao gledalac ne podnosim jer posle toga ne mogu da spavam (smeh) Ipak, volela bih da se oprobam u tom žanru kao glumica i mislim da bi mi to bio veliki i zanimljiv izazov.
Mnogi glumci ne vole sebe da gledaju na ekranu, jer traže sebi greške. Da li se nekada dešava da se osvrnete na svoje prethodne uloge i šta vam danas, sa ove distance, one govore o vašoj glumi?
- Desi mi se ponekad da se osvrnem na stare uloge, najčešće ako neko blizak poželi nešto da pogleda, pa bacim okom. Nedavno sam na televiziji uhvatila deo „Nečiste krvi” i zaprepastila se kada sam shvatila da je od snimanja prošlo već pet godina i koliko se u međuvremenu toga dogodilo (smeh). Vidim koliko sam tada bila neiskusnija i prepoznajem to u svojoj igri, ali mi je istovremeno zanimljivo da napravim paralelu i vidim kako sam se menjala.
Ivana Japundža
