Интервју
Млада глумица НЕВЕНА НЕРАНЏИЋ о филму „САУЧЕСНИЦИ”: „СВАКА УЛОГА ЈЕ НОВИ ИЗАЗОВ”
Млада глумица Невена Неранџић публику је освојила бројним улогама на малом и великом екрану, али и на позоришној сцени. На телевизији је стекла препознатљивост у серијама попут „Нечиста крв”, „В(фау) ефекат”, „Рингишпил”, „Крунска 11” и „Бранилац”, док су јој филмске улоге у „Мања” и „Ђенга, чудна игра” донеле признање и награде. На позоришној сцени играла је и у мјузиклу „Флешденс”, где је показала своју свестраност.
Невена је сада једна од протагонистица филма „Саучесници”, психолошке драме са елементима трилера у режији Марка Новаковића, у којој дели кадар са Радованом Вујовићем. Филм прати Софијин и Бранков наизглед савршен живот који се нагло мења након саобраћајне несреће коју покушавају да заташкају. Испод површине, међутим, појављују се грижа савести, сумња и напетост, показујући како блискост и међусобна подршка понекад могу одвести у неочекиваном правцу, док свака одлука носи своје последице.
- Када говоримо конкретно о двоје људи, прва помисао је да би они требало да буду ослонац једно другом. Ипак, чини ми се да се у стварности често дешава супротно, те да саучесници једно друго несвесно гурају надоле, управо у покушају да се међусобно подигну. Никада се заправо не зна како неко проживљава одређене ситуације, нарочито када је реч о овако озбиљним стварима. Када двоје људи исту ствар доживљава на потпуно различите начине, отвара се простор за бројне сценарије и исходе који могу да уследе – говори Невена на почетку разговора за „Дневников” ТВ магазин.
Колико су вам сцене без дијалога важне за грађење Софијиног унутрашњег света и шта вас као глумицу највише привлачи у таквом начину изражавања?
- Генерално волим сцене без речи. На академији у Новом Саду, коју сам завршила, већ на самом почетку студија, на првој или другој години, много смо радили на томе да без текста прикажемо одређено стање, емоцију или чак однос између ликова. Имали смо много таквих вежби, па сам то још на факултету заволела. Мислим да је посебан дар када вам неко пружи могућност да се изразите без речи. Лако је изговорити оно што је већ написано, јер ви тачно знате шта стоји у дијалогу и можете то да репродукујете. Овако, међутим, морате сами да ископате нешто из себе, а то је, по мом мишљењу, много узбудљивије за глумца.
Да ли сте имали простора за импровизацију и колико је важно да на снимању постоји простор за дијалог и компромис са редитељем?
– Постоји одређени оквир у којем се крећемо. Пре свега је важно да се испуни замисао редитеља, јер је то ипак његов филм. Али са Марком сам заиста имала простор да заједно дођемо до компромиса, што мислим да је подједнако важно. Некада се сензибилитети једноставно не поклопе у потпуности.Можда сам ја нешто замислила на један начин, а он на други, и то уопштено говорим о сарадњи између редитеља и глумаца. У овом случају сарадња ми је била прилично једноставна. Давао ми је простор да „копам” по себи, у смислу тражења дубљих слојева кроз улогу.
Како је изгледао процес уласка у емотивно захтевне слојеве лика и колико је у томе значајан однос који градите са партнером на сцени, али и са људима који вас окружују?
- Копала сам по себи, али наравно, без Радована Вујовића ништа од тога не бих могла да урадим. Веома сам захвална што сам га имала за партнера, јер је тај однос био од велике важности за цео процес. Поред тога, ослањала сам се на сценарио и на визију редитеља, али и на савете људи око себе. Понекад је заиста лакше када неко други примети нешто што ви сами не видите. Прича је сама по себи изузетно тешка и волела бих да се никада не нађем у сличној животној ситуацији, али ми је истовремено драго што сам имала прилику да продрем у те дубље слојеве емоција.
Носим трауму из детињства
С обзиром на то да је филм „Саучесници” пун трауматичних сцена, постоји ли нека која вам је била посебно тешка за снимање, било у емотивном, било у личном смислу, и зашто?
- Било је неколико сцена које су ми биле захтевне. У емотивном смислу, још пре почетка снимања, највећи изазов и бригу представљала ми је сцена у којој колима стижу испред куће и у којој Софија Бранку говори да морају да се врате. Док сам читала сценарио, нисам могла да замислим у каквом стању она тада треба да буде, да ли констернирана, хистерична или нешто треће. Зато сам одлучила да се за ту сцену уопште не припремам. Помислила сам: „Марко, молимо се Богу да све испадне како треба” (смех). Снимљено је како је снимљено и надам се да је на крају све легло на своје место. Са личног аспекта, најтежа ми је, међутим, била сцена на базену. Носим једну трауму из детињства, јер сам се као мала преврнула и пала у Ибар и то ми је остало дубоко урезано. Касније сам увек људима наглашавала да ме никада не потапају у воду. А онда сам морала да снимам управо потапање у базену. Ипак, имала сам велико поверење у Радована и знала сам да ми се, док је он ту, ништа неће десити, што ме је умирило. Али на базен од тада нисам ишла (смех).
Да ли су неке емоције биле кључне у том процесу?
- Та анксиозност коју она носи у себи је вероватно данас готово универзално искуство и не верујем да постоји човек који никада није осетио неку дозу анксиозности. Та реч је временом постала помало „извикана”, па када је поменем, рецимо, мами или баки, оне често кажу: „То у наше време није постојало, то је омладина измислила.” Ипак, заиста мислим да сви на неки начин пролазимо кроз то, само је питање интензитета. То је нешто што сам понела са собом и унела у улогу, јер сам и сама осећала анксиозност у вези са сопственом изведбом. Верујем да сам тај осећај успела да имплементирам у лик.
Постоје ли улоге или жанрови које доживљавате као већи изазов и како уопште приступате са ликовима који на први поглед делују „лако”?
- За мене свака улога на неки начин представља изазов. Чак и оне које на први поглед делују лако, понекад захтевају много већу концентрацију, јер је врло лако склизнути у нешто што делује једноставно, а заправо није. На академији ми је, рецимо, комедија увек била тежа опција. Доживљавала сам је као један „занатски” аспект нашег посла, у ком је неопходно да заиста будете духовити, како у изразу и у говору, тако и у свему осталом. Зато подједнако бирам и драму и комедију, али су ми обе једнако изазовне. Немам тај осећај да ми је нешто суштински лакше или теже.
Да ли се дешава да у нове улоге имплементирате нешто из претходних?
- Интересантно је то питање. Можда ће звучати помало смешно, али о томе заиста не размишљам на тај начин. Немам врсту припреме у којој свесно „копам” по себи са намером да нешто преносим. Дешава ми се да радим одређену врсту истраживања, али то обично буде на другом нивоу. На пример, бавила сам се питањем савести или појавом анксиозности, али никада нисам размишљала о томе да нешто што сам већ играла директно преносим у нове улоге. Мислим да глумац, као човек, увек може и треба да се труди да ликови које игра буду различити. Ипак, не можемо да променимо своје лице и увек смо то ми, те ће увек постојати нека сличност између улога. Зато ми је било важно да кроз поступке које смо уводили током самог снимања правим јасну дистинкцију између ликова.
Постоји ли жанр у ком до сада нисте имала прилику да се опробате, а који би вам представљао посебан изазов?
- Хорор као гледалац не подносим јер после тога не могу да спавам (смех) Ипак, волела бих да се опробам у том жанру као глумица и мислим да би ми то био велики и занимљив изазов.
Многи глумци не воле себе да гледају на екрану, јер траже себи грешке. Да ли се некада дешава да се осврнете на своје претходне улоге и шта вам данас, са ове дистанце, оне говоре о вашој глуми?
- Деси ми се понекад да се осврнем на старе улоге, најчешће ако неко близак пожели нешто да погледа, па бацим оком. Недавно сам на телевизији ухватила део „Нечисте крви” и запрепастила се када сам схватила да је од снимања прошло већ пет година и колико се у међувремену тога догодило (смех). Видим колико сам тада била неискуснија и препознајем то у својој игри, али ми је истовремено занимљиво да направим паралелу и видим како сам се мењала.
Ивана Јапунџа
