SVE JE BILO KAO U SERIJI: Zastrašujuće svedočanstvo poslednjeg čoveka u kontrolnoj sobi Černobilja: „KOŽA MI JE BILA SMEĐA“
Najgora nuklearna nesreća u istoriji sveta razorila je grad i ljudska tela na način koji se do tada smatrao nezamislivim. Među onima koji su se s posledicama suočili direktno bio je i Oleksij Breus, tadašnji zaposleni u nuklearnoj elektrani Černobilj, koji je svega nekoliko sati nakon katastrofalne eksplozije dobrovoljno ušao u kontrolnu sobu reaktora broj četiri.
Katastrofa iz 1986. godine decenijama je ostavila duboke posledice na ukrajinsku zajednicu, ali je nuklearno zračenje otrovalo i samog Breusa već tokom jedne jedine smene. Danas 67-godišnjak, Breus je u elektrani počeo da radi 1982. godine, a kobne noći bio je poslednji čovek u kontrolnoj sobi kada je reaktor broj četiri otkazao tokom bezbednosnog testa.
„Serija nije preterala“
U razgovoru za Bi-Bi-Si Breus je rekao da nagrađivana serija „Černobilj“ ni po čemu nije preterala kada je prikazala brze, duboke i vidljive posledice eksplozije na ljudsko telo. Slično je govorio i za Skaj njuz, opisujući svoj dolazak na posao tog jutra 1986. godine.
„Izgledalo je kao da će to biti masovna grobnica“, rekao je Breus. „Bio sam siguran da je cela noćna smena tamo poginula. U trenutku eksplozije bio sam u Pripjatu, u svom stanu. Čvrsto sam spavao, nisam ništa čuo ni video. Ujutru sam trebalo da idem na posao i tako sam i uradio. Nisam znao ništa o nesreći, samo sam seo u autobus i otišao na posao.“
Dodao je da je tek po dolasku shvatio razmere katastrofe. „Kako sam se približavao elektrani, iz autobusa sam video da je blok uništen. Uvek kažem da mi se kosa digla na glavi kada sam to video.“
Rad usred haosa i neznanja
Breus priznaje da tada nije razumeo zašto su on i drugi radnici uopšte dovedeni na mesto nesreće. „Nisam shvatao zašto su mene i druge radnike doveli tamo. Ali se ispostavilo da je još uvek bilo mnogo posla koji je trebalo obaviti“, rekao je.
U neposrednom periodu nakon eksplozije razgovarao je sa Oleksandrom Akimovim, rukovodiocem smene, i operaterom Leonidom Toptunovom. „Ne bih rekao da su izgledali dobro, blago rečeno. Bilo je jasno da im je loše. Bili su veoma bledi. Toptunov je bukvalno pobeleo“, prisetio se Breus. Obojica su umrla nekoliko nedelja kasnije od akutnog radijacionog sindroma.
Breus je dodao da je video i druge kolege koji su radili te noći. „Koža im je bila jarko crvena. Kasnije su umrli u bolnici u Moskvi.“ Prema njegovim rečima, „o izloženosti zračenju, crvenoj koži, radijacionim opekotinama i opekotinama od pare mnogo se govorilo, ali to nikada nije bilo prikazano ovako“.
Građani nisu znali da gledaju smrt
Tragično je što su se neki stanovnici Pripjata približili mestu nesreće iz znatiželje i zbog toga oboleli. Ananenko je ispričao: „U bolnici sam se lečio sa čovekom koji je ujutru 26. aprila biciklom otišao na onaj most da gleda šta se dešava. Dobio je blaži oblik akutnog radijacionog sindroma, rekao je lekar.“
Dodao je i primer prijatelja koji je iste noći imao dogovor sa devojkom blizu mosta u Pripjatu. „Nakon toga je imao zdravstvenih problema“, rekao je.
Ni sam Breus nije prošao bez posledica. Do kraja smene izgledao je, kako kaže, kao da je bio na intenzivnom sunčanju. „Kada sam završio smenu, koža mi je bila smeđa, kao da sam imao pravi ten po celom telu. Delovi tela koji nisu bili pokriveni odećom, poput ruku, lica i vrata, bili su crveni“, rekao je.
Prema podacima sovjetskih vlasti, u nedeljama nakon eksplozije 29 radnika elektrane i vatrogasaca umrlo je od akutnog radijacionog sindroma, dok su još dve osobe preminule od povreda zadobijenih u nesreći.
Osuđeni rukovodioci i strah u kontrolnoj sobi
Opisujući događaje tog dana, Breus je rekao da su pokušaji sanacije katastrofe od samog početka izgledali osuđeni na neuspeh. Direktor elektrane Viktor Brjuhanov, glavni inženjer Nikolaj Fomin i zamenik glavnog inženjera Anatolij Djatlov osuđeni su na deset godina u radnom logoru zbog svoje uloge u nesreći.
Govoreći o Djatlovu, Breus je rekao: „Operateri su ga se bojali. Kada bi bio prisutan u bloku, stvarao je napetost za sve. Ali bez obzira na to koliko je bio strog, bio je profesionalac na visokom nivou.“
Vatrogasci i heroji ispod reaktora
Među prvim vatrogascima poslatim da gase požar bio je i Vasilij Ignatenko, koji je, dolazeći iz obližnjeg Pripjata, bio potpuno nesvestan opasnosti od zračenja. Ignatenko je preminuo od akutnog radijacionog sindroma 13. maja 1986. godine.
Jedan od najstrašnijih trenutaka usledio je kada su trojica radnika morala da zarone ispod tunela kako bi otvorili ventil za odvod i sprečili da se curenje proširi do vode, što je moglo da izazove još razorniju eksploziju. Oleksij Ananenko, tada glavni inženjer jednog od reaktorskih odeljenja, opisao je svoju odluku da se spusti ispod reaktora.
„To je bio naš posao. Da to nisam uradio, jednostavno bi me otpustili. Kako bih onda našao drugi posao?“ rekao je.
Nakon toga su rudari korišćeni za kopanje ispod reaktora kako bi se napravio prostor za izmenjivač toplote koji bi sprečio da jezgro reaktora zagadi podzemne vode i pokrene nepovratni lanac smrti.
Kraj tajnosti Sovjetskog Saveza
Breus smatra da je Černobilj naterao sovjetsku vlast na delovanje i označio kraj sistema tajnovitosti. „Na primer, ta beskorisna tajnost, koja je bila jedan od razloga černobiljske katastrofe. Kada su operateri pritisli crveno dugme, reaktor se nije zaustavio, već je eksplodirao“, rekao je.
Njegovo svedočanstvo ostaje jedan od najsnažnijih ličnih zapisa o katastrofi koja je zauvek promenila istoriju nuklearne energije, ali i odnos društva prema istini, odgovornosti i ceni ljudskog života.