„Dnevnik” na gori koja je (još uvek) utočište drevne vile Razvigore DA LI ĆE DIVČIBARE POSTATI „PLANINSKA BUDVA“?

Kada sam pre pola veka prvi put s roditeljima i starijim bratom pohodio Partizanske vode (negdašnje Kraljeve vode, a današnji Zlatibor), osim vila iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka dobrostojećih Beograđana, čije je posede u međuvremenu „nasledila“ neka posleratna elita, tek tu i tamo su mogle da se vide novije vikendice. 

Uglavnom su njihovi vlasnici bili viđeniji Užičani, koji su listom vodili računa o tome da im ladanjska kuća bude napravljena s merom. Recimo, vikendica u koju smo se mi tada smestili pripadala je jednom tužilačkom bračnom paru, a imala je u prizemlju prostoriju koja je služila i kao kuhinja i trpezarija i dnevni boravak, dok su na spratu bile dve male sobe za spavanje. I, da, ono najvažnije – bila je tu i velika natkrivena terasa.

„Palisad“ je bio jedini hotel, a ručati se moglo na dva mesta, u restoranu „Zlatni bor“ i kafani sa odličnom klopom, čijeg se imena više ne sećam, ali znam da sam tu prvi put probao „lepinju sa sve“ i, premda sam bio baš klinac, dobro znam da od tada bolju nisam koštao. Uz sve to, voda u jezeru je bila čista, a u šetnju se bukvalno moglo na sve četiri strane sveta, a ne samo prema spomeniku i Čigoti, naravno uz svest o prisustvu „nagaznih mina” šarolike stoke koja je slobodno pasla. 

E sad, kakve ovo ima veze sa Divčibarama? Pa, zapravo, upućujući se pre nekoliko dana ka ovoj pitomini u srcu Maljena, zamišljao sam je bliže onim Partizanskim vodama iz sedamdesetih godina prošlog veka, a ispalo je da više liči na ovovremeni Zlatibor.

Nespornu želju da se u ovoj vazdušnoj banji formira ozbiljan turistički centar nužno valja da prati i smislen plan kako to postići – a takav plan teško da bi podrazumevao nagomilavanje višespratnica

No, krenimo redom. Do Divčibara od Novog Sada sada ne treba više od dva i po sata vožnje. Auto-put je skoro sve do Mionice (do Beograda pa „Miloš Veliki“ i onda brza saboraćajnica Iverak–Lajkovac), da bi tek potom usledila vozačka avantura, jer se poslednjih tridesetak kilometara vozi kao prema Vencu – mnoštvo krivina u kombinaciji sa uzbrdicama, samo što ovde nema dve trake u jednom pravcu, tako da treba biti veoma oprezan zbog mogućeg susreta s kolima koja dolaze iz suprotnog smera. Uz to, kada pada sneg, valja imati lance, a kada se on otopi, dosta je granja i sitnog kamena na kolovozu, što znači da nebaždareno stiskanje papučice gasa može da za posledicu ima izletanje s puta. 

Prvi susret sa samim naseljem Divčibare još je i obećavao, budući da na samom ulazu i dalje prevladavaju manje vikendice, ili ušuškane u šumi ili smeštene iznad puta sa pogledom prema okolnim brdima. No, „pejzaž“ se ubrzo menja, jer u sledećem talasu postaju dominantne  višespratne vile i čitava apartmanska naselja. 

Istina, arhitektura i nije neizdrž za gledanje, budući da se prate prepoznatljive linije tradicionalnih planinskih kuća, samo što su ove desetak i kusur puta veće. Naravno, za razliku od porodičnih vikendica, gde su terase po pravilu velike i sa drvenom ogradom, koja ne samo što stvara prirodniju atmosferu nego i otvara prijatan prostor za uživanje u planinskom krajoliku, kod novih vila su one više ukras, jer u većini slučajeva sa terase se vidi samo susedna zgrada.

Predeo je zaista predivan i želim da verujem da i dalje postoji prostor da se veći deo još uvek netaknute prirode sačuva

Da se ne radi o preterivanju možda ponajbolje ilustruje pre samo deceniju verovatno najatraktivnija pozicija za kupovinu placa i izgradnju zimsko-letnjeg utočišta – plato uz put koji vodi do ski staze „Crni vrh“ i sa kojeg se pruža pogled na možda najlepši deo utočišta drevne vile Razvigore. Na tom potesu je kadgod podignuta i verovatno najlepša vikendica na Divčibarama, napravljena od drveta sa ogromnim staklenim prozorima kroz koje se danas gleda – direktno u dva gradilišta. 

Jednostavno, manje porodične kuća za odmor ovde su polako počele da gube smisao jer su im višespratnice oduzele i privatnost, i pogled. I vodu. Ne, nije greška: u jeku aktuelne sezone, poslednje nedelje decembra i prve nedelje januara, u dobrom delu naselja slavine su bile suve.

Čak se i valjevski vodovod, koji brine o vodosnabdevanju Divčibara, morao zvanično oglasiti obrazloženjem da njihova proizvodnja vode ne može da podmiri potrebe naselja. Kako su naveli, potrošnja u špicevima dostiže i 22 litra u sekundi, dok je proizvodnja deset litara manja. Vodovod je u svom obraćanju dodao i da već godinama upozoravaju da se može pojaviti ovaj problem, ali građevinske dozvole se i dalje izdaju kao da sutra ne postoji. 

I nije samo to muka. Već prvog dana boravka, izlazeći iz jedne od retkih prodavnica u naselju, nešto me je opako štipnulo za nos. Dvadesetak metara dalje cisterna je praznila septičku jamu. I to septičku jamu koja „opslužuje“ dve višespratnice sa bar tridesetak apartmana, plus fensi restoran. 

Da je taj model još i prihvatljiv pokazala je jedne od šetnji kroz prirodu, tokom koje sam se suočio sa sličnim štipanjem. Ovoga puta nije se radilo o cisterni već – potočiću. Kasnije mi je u jednom razgovoru potvrđeno da nemaju sva apartmanska naselja septičke jame, već su neka spojena na cevovode koji će u perspektivi biti deo buduće kanalizacije. Ali s obzirom na to da kanalizacije još nema, investitori su ladno cevke sproveli u šumu i tamo ostavili otpadne vode „u slobodnom padu“. 

Istina, o kanalizaciji se priča, počelo se nešto i kopati, pa čak postoji i lokacija za neophodan prečistač, ali sve je to još uvek na dugom štapu. Baš kao što je, očigledno, na dugom štapu i ostalo „infrastrukturno“ opremanje ovog planinskog bisera Srbije: od uređenja izlokanih ulica do apoteke, koje u mestu još nema.

Ali da ne bude da hejtujem Divčibare, naprotiv. Predeo je zaista predivan i želim da verujem da i dalje postoji prostor da se veći deo još uvek netaknute prirode sačuva. O ski stazi „Crni vrh“ prilježno se vodi računa, iako ona nije za vrhunske skijaše, već pre svega za početnike. Ali baš u tom smislu, ko želi da nauči da skija, teško da ima boljeg mesta. Kome je pak samo do sankanja, i za to ima sasvim dovoljno prostora. Uz dobru žičaru, tu su i topovi za veštački sneg, tako da zimske radosti mogu da potraju i u vreme kada na okolnim padinama zelenilo uveliko nadmašuje belinu. Ono što je svakako najbolje u celoj priči zapravo je činjenica da, za razliku od Kopaonika ili gorepomenutog Zlatibora, ovde i kada je gužva – a navodno je tokom proteklog raspusta bilo oko 6.000 turista – nemate utisak da jedni drugima sedite na glavi.

I upravo to je ono što se mora sačuvati. Uz sve poštovanje prema potrebi opštinara da napune kasu, ako se ne zaustave aktuelni trendovi i Divčibare nastavi putem nemilosrdne urbanizacije, vrlo brzo će od poželjne porodične destinacije postati, poput prekobrdskih komšija – „planinska Budva”. 

Dakle, treba tražiti drugi put. Nespornu želju da se u ovoj vazdušnoj banji formira ozbiljan turistički centar nužno valja da prati i smislen plan kako to postići – a takav plan teško da bi podrazumevao nagomilavanje višespratnica i natapanje preostalih borovih šuma fekalnim vodama. Sa samo malo više mudrosti i pažnje prema pitomim poljima „Divinih (božanskih) voda”, uz jačanje brige o istorijskom nasleđu, nastaviće ova valjevska planina, „zaštićena toplim dahom vile Razvigore”, da privlači turiste. 

Uostalom, to su jasno poručili i Marinko Lugonja, Zoran Mujbegović i Vladimir Blagojević, autori odlične monografije „Divčibare između mita i stvarnosti”, u kojoj su ilustrovali starinu mnogih maljenskih i divčibarskih toponima i obnovili sećanje na njihovo izvorište i mitove koji ih prožimaju: 

„Kao i mnogi pre nas, pokušavamo svojim delima da nađemo neko skrovito mesto u istoriji sveta. A život je kao planina. Svakim svojim korakom krademo joj deo lepote i menjamo je zauvek. Da li ćemo znati da sačuvamo sve ono što joj daje smisao i čini je privlačnom i generacijama posle nas? Treba verovati – da možemo sačuvati prirodne resurse date nam kao izvorište života. I razumeti njihovu harmoniju koja je suština spoznaje i smisao stečenih vrednosti”...