„Дневник” на гори која је (још увек) уточиште древне виле Развигоре ДА ЛИ ЋЕ ДИВЧИБАРЕ ПОСТАТИ „ПЛАНИНСКА БУДВА“?

Када сам пре пола века први пут с родитељима и старијим братом походио Партизанске воде (негдашње Краљеве воде, а данашњи Златибор), осим вила из двадесетих и тридесетих година прошлог века добростојећих Београђана, чије је поседе у међувремену „наследила“ нека послератна елита, тек ту и тамо су могле да се виде новије викендице. 

Углавном су њихови власници били виђенији Ужичани, који су листом водили рачуна о томе да им ладањска кућа буде направљена с мером. Рецимо, викендица у коју смо се ми тада сместили припадала је једном тужилачком брачном пару, а имала је у приземљу просторију која је служила и као кухиња и трпезарија и дневни боравак, док су на спрату биле две мале собе за спавање. И, да, оно најважније – била је ту и велика наткривена тераса.

„Палисад“ је био једини хотел, а ручати се могло на два места, у ресторану „Златни бор“ и кафани са одличном клопом, чијег се имена више не сећам, али знам да сам ту први пут пробао „лепињу са све“ и, премда сам био баш клинац, добро знам да од тада бољу нисам коштао. Уз све то, вода у језеру је била чиста, а у шетњу се буквално могло на све четири стране света, а не само према споменику и Чиготи, наравно уз свест о присуству „нагазних мина” шаролике стоке која је слободно пасла. 

Е сад, какве ово има везе са Дивчибарама? Па, заправо, упућујући се пре неколико дана ка овој питомини у срцу Маљена, замишљао сам је ближе оним Партизанским водама из седамдесетих година прошлог века, а испало је да више личи на ововремени Златибор.

Неспорну жељу да се у овој ваздушној бањи формира озбиљан туристички центар нужно ваља да прати и смислен план како то постићи – а такав план тешко да би подразумевао нагомилавање вишеспратница

Но, кренимо редом. До Дивчибара од Новог Сада сада не треба више од два и по сата вожње. Ауто-пут је скоро све до Мионице (до Београда па „Милош Велики“ и онда брза сабораћајница Иверак–Лајковац), да би тек потом уследила возачка авантура, јер се последњих тридесетак километара вози као према Венцу – мноштво кривина у комбинацији са узбрдицама, само што овде нема две траке у једном правцу, тако да треба бити веома опрезан због могућег сусрета с колима која долазе из супротног смера. Уз то, када пада снег, ваља имати ланце, а када се он отопи, доста је грања и ситног камена на коловозу, што значи да небаждарено стискање папучице гаса може да за последицу има излетање с пута. 

Први сусрет са самим насељем Дивчибаре још је и обећавао, будући да на самом улазу и даље превладавају мање викендице, или ушушкане у шуми или смештене изнад пута са погледом према околним брдима. Но, „пејзаж“ се убрзо мења, јер у следећем таласу постају доминантне  вишеспратне виле и читава апартманска насеља. 

Истина, архитектура и није неиздрж за гледање, будући да се прате препознатљиве линије традиционалних планинских кућа, само што су ове десетак и кусур пута веће. Наравно, за разлику од породичних викендица, где су терасе по правилу велике и са дрвеном оградом, која не само што ствара природнију атмосферу него и отвара пријатан простор за уживање у планинском крајолику, код нових вила су оне више украс, јер у већини случајева са терасе се види само суседна зграда.

Предео је заиста предиван и желим да верујем да и даље постоји простор да се већи део још увек нетакнуте природе сачува

Да се не ради о претеривању можда понајбоље илуструје пре само деценију вероватно најатрактивнија позиција за куповину плаца и изградњу зимско-летњег уточишта – плато уз пут који води до ски стазе „Црни врх“ и са којег се пружа поглед на можда најлепши део уточишта древне виле Развигоре. На том потесу је кадгод подигнута и вероватно најлепша викендица на Дивчибарама, направљена од дрвета са огромним стакленим прозорима кроз које се данас гледа – директно у два градилишта. 

Једноставно, мање породичне кућа за одмор овде су полако почеле да губе смисао јер су им вишеспратнице одузеле и приватност, и поглед. И воду. Не, није грешка: у јеку актуелне сезоне, последње недеље децембра и прве недеље јануара, у добром делу насеља славине су биле суве.

Чак се и ваљевски водовод, који брине о водоснабдевању Дивчибара, морао званично огласити образложењем да њихова производња воде не може да подмири потребе насеља. Како су навели, потрошња у шпицевима достиже и 22 литра у секунди, док је производња десет литара мања. Водовод је у свом обраћању додао и да већ годинама упозоравају да се може појавити овај проблем, али грађевинске дозволе се и даље издају као да сутра не постоји. 

И није само то мука. Већ првог дана боравка, излазећи из једне од ретких продавница у насељу, нешто ме је опако штипнуло за нос. Двадесетак метара даље цистерна је празнила септичку јаму. И то септичку јаму која „опслужује“ две вишеспратнице са бар тридесетак апартмана, плус фенси ресторан. 

Да је тај модел још и прихватљив показала је једне од шетњи кроз природу, током које сам се суочио са сличним штипањем. Овога пута није се радило о цистерни већ – поточићу. Касније ми је у једном разговору потврђено да немају сва апартманска насеља септичке јаме, већ су нека спојена на цевоводе који ће у перспективи бити део будуће канализације. Али с обзиром на то да канализације још нема, инвеститори су ладно цевке спровели у шуму и тамо оставили отпадне воде „у слободном паду“. 

Истина, о канализацији се прича, почело се нешто и копати, па чак постоји и локација за неопходан пречистач, али све је то још увек на дугом штапу. Баш као што је, очигледно, на дугом штапу и остало „инфраструктурно“ опремање овог планинског бисера Србије: од уређења излоканих улица до апотеке, које у месту још нема.

Али да не буде да хејтујем Дивчибаре, напротив. Предео је заиста предиван и желим да верујем да и даље постоји простор да се већи део још увек нетакнуте природе сачува. О ски стази „Црни врх“ приљежно се води рачуна, иако она није за врхунске скијаше, већ пре свега за почетнике. Али баш у том смислу, ко жели да научи да скија, тешко да има бољег места. Коме је пак само до санкања, и за то има сасвим довољно простора. Уз добру жичару, ту су и топови за вештачки снег, тако да зимске радости могу да потрају и у време када на околним падинама зеленило увелико надмашује белину. Оно што је свакако најбоље у целој причи заправо је чињеница да, за разлику од Копаоника или горепоменутог Златибора, овде и када је гужва – а наводно је током протеклог распуста било око 6.000 туриста – немате утисак да једни другима седите на глави.

И управо то је оно што се мора сачувати. Уз све поштовање према потреби општинара да напуне касу, ако се не зауставе актуелни трендови и Дивчибаре настави путем немилосрдне урбанизације, врло брзо ће од пожељне породичне дестинације постати, попут прекобрдских комшија – „планинска Будва”. 

Дакле, треба тражити други пут. Неспорну жељу да се у овој ваздушној бањи формира озбиљан туристички центар нужно ваља да прати и смислен план како то постићи – а такав план тешко да би подразумевао нагомилавање вишеспратница и натапање преосталих борових шума фекалним водама. Са само мало више мудрости и пажње према питомим пољима „Дивиних (божанских) вода”, уз јачање бриге о историјском наслеђу, наставиће ова ваљевска планина, „заштићена топлим дахом виле Развигоре”, да привлачи туристе. 

Уосталом, то су јасно поручили и Маринко Лугоња, Зоран Мујбеговић и Владимир Благојевић, аутори одличне монографије „Дивчибаре између мита и стварности”, у којој су илустровали старину многих маљенских и дивчибарских топонима и обновили сећање на њихово извориште и митове који их прожимају: 

„Као и многи пре нас, покушавамо својим делима да нађемо неко скровито место у историји света. А живот је као планина. Сваким својим кораком крадемо јој део лепоте и мењамо је заувек. Да ли ћемо знати да сачувамо све оно што јој даје смисао и чини је привлачном и генерацијама после нас? Треба веровати – да можемо сачувати природне ресурсе дате нам као извориште живота. И разумети њихову хармонију која је суштина спознаје и смисао стечених вредности”...