DOSIJE EPSTIN: Mreža koja je kupovala narode i prodavala istinu

U eksplozivnom razgovoru između Vinstona Maršala (bivšeg muzičara grupe Mumford & Sons, sadašnjeg beskompromisnog novinara) i Majka Benza (bivšeg operativca američkog Stejt departmenta i direktora Foundation for Freedom Online), razotkriven je Džefri Epstin, ne kao običan predator, nego kao ključni „ugovarač“ u sivoj zoni obaveštajnih službi i visokih finansija.

U ekskluzivnom razgovoru koji otkriva mračne koridore moći, istraživački novinar Majk Benz otkriva zapanjujuće detalje iz najnovijeg odlaganja Epstinovih dokumenata. Ovaj razgovor, vođen sa Vinstonom Maršalom, baca svetlo na mrežu koja povezuje obaveštajne agencije, finansijske moćnike i političku elitu na globalnom nivou.

Kako je Epstin trgovao tajnama i vezama

Kada je 30. januara 2026. godine objavljena ogromna količina od tri miliona novih stranica dokumenata, zajedno sa 2.000 video snimaka i 180.000 slika, svet je dobio neviđen uvid u način na koji je Džefri Epstin funkcionisao kao posrednik između javnog i privatnog sektora. Benz ističe posebno otkriven audio snimak razgovora između Epstina i Ehuda Baraka – bivšeg izraelskog premijera, ministra odbrane i nekadašnjeg šefa izraelske vojne obaveštajne službe.

Na ovom snimku, koji ironično postoji samo zato što je Epstin tajno snimao čak i najviše izraelske zvaničnike, čuje se kako Epstin savetuje Baraka koji napušta funkciju da napravi „listu ljudi koji ti duguju usluge“ – tačke koje se mogu unovčiti za pozicije u upravnim odborima od po tri miliona dolara, rizični kapital, ili ulaznice u tehnološke kompanije. Ova „banka usluga“, kako je Benz naziva, predstavlja srce Epstinove moći.

Slična dinamika se provlači kroz odnose sa Peter Mandelsonom, britanskim političarem koji je, prema najnovijim otkrićima, dok je bio u vladi Gordona Brauna, naizgled delio poverljive informacije o evropskim spisima i nacionalnim bezbednosnim tajnama sa Epstinom. Ove informacije su potencijalno omogućavale Epstinovoj mreži hedž fondova da izvršava insajder trgovinu na tržištima koje su se kretale na osnovu spekulacija o vladinim odlukama. Mandelson je kasnije, kako se čini, nagrađen pozicijom generalnog savetnika u Rotšild banci.

Još jedan šokantni primer kapitalizma na najvišem nivou uključuje Keti Ramler, koja je bila glavni pravni savetnik Bele kuće pod Barakom Obamom. Dokumenti pokazuju da je ona kontinuirano komunicirala sa Epstinom, deleći mu tajne iz Bele kuće. Zauzvrat, Epstin joj je kasnije omogućio poziciju generalnog savetnika u Rotšild banci. Što je još više zabrinjavajuće, čini se da je Ramler, dok je bila u vladi, vodila zakone o bankarskoj tajnosti koji bi koristili upravo onim evropskim bankama sa kojima je banka bila povezana.

Ova praksa – u kojoj državni zvaničnici donose odluke ne na osnovu nacionalnih interesa već na osnovu budućih ličnih koristi u privatnom sektoru – predstavlja suštinu onoga što Benz vidi kao izdaju javnog poverenja. „Postoji klasa državnih zvaničnika koji pripremaju svoj izlaz tako što prodaju sopstvenu zemlju da bi služili spoljašnjim finansijskim interesima,“ objašnjava Benz.

Veze sa CIA: Dimna zavesa koja se nikad ne rastura

Možda najuznemirujići aspekt novih odlaganja tiču se veza Džefrija Epstina sa Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA). Benz otkriva da je Epstin 1999. godine, punih dve godine pre nego što je postao javna ličnost, podneo zahtev prema Zakonu o slobodi informacija (FOIA) tražeći „sve otvorene i priznate veze između CIA i njega samog.“

Ovo je izuzetno neobičan potez. Kako Benz ističe: „Ne poznajem nijednu osobu koja je tražila od CIA dokumentaciju o bilo kakvim otvorenim i priznatim vezama između CIA i njih samih.“ CIA je odgovorila standardnim „glomar“ odgovorom – ne mogu potvrditi niti opovrgnuti postojanje takvih materijala. Ali sam čin postavljanja takvog pitanja sugeriše da je Epstin želeo da proveri da li postoje bilo kakve javno dostupne veze sa agencijom pre nego što poveća svoj javni profil.

Veze sa CIA sežu duboko u Epstinovu karijeru. On je radio za Bear Stearns, jednu od tri glavne clearing kuće za BCCI banku (Bank of Credit and Commerce International) – poznatu kao „Banka kriminalaca i kriminalaca međunarodnih“ – koja je bila glavni kanal CIA za pranje novca za mudžahedine tokom 1970-ih i 1980-ih. Bear Stearns je procesirao oko 13 milijardi dolara transakcija za BCCI.

Epstinove veze sa obaveštajnim operacijama postaju još jasnije kada se razmotri njegova uloga u aferi Iran-Contra – jednom od najvećih skandala Reganove administracije. Tokom iransko-iračkog rata, američka vlada je želela da tajno naoruža Iran (uprkos međunarodnom embargu na oružje) kako bi sprečila iračku invaziju, dok je istovremeno želela da finansira desničarske pobunjenike Contra u Nikaragvi (uprkos kongresnoj zabrani).

Epstin je u tom periodu upravljao novcem Adnana Kašogija – saudijskog posrednika između SAD i Izraela u ovoj operaciji. Kašogi je organizovao oružje, izraelska vlada ga je krijumčarila u Iran, a deo profita je korišćen za finansiranje kontra pobunjenika. U to vreme, Epstin je imao samo 30 godina, ali je već bio uključen u neke od najsenzitivnijih tajnih operacija CIA.

Dodatno, Epstin je 1982. godine redovno putovao u englesku provinciju da se sastaje sa Ser Daglasom Litom, jednim od najpoznatijih trgovaca oružjem u britanskoj istoriji, koji je takođe bio umešan u Iran-Contra aferu. Iste godine, Epstin dobija lažni pasoš koji navodi Saudijsku Arabiju kao mesto prebivališta – upravo u godini kada su britanski i saudijski trgovci oružjem vodili operacije Iran-Contra.

Fascinantan detalj: Epstin je u tom periodu živeo sa Stenlijem Potingerom, koji je bio pravnik CIA tokom Votergejt afere i Iran-Contra skandala. Pottnger je sam bio pod FBI nadzorom zbog ilegalnih operacija trgovine oružjem, ali nikada nije optužen jer su vrpce sa prisluškivanjem „misteriozno postale prazne“ tokom ključnih segmenata.

Jedan od najzagonetnijih likova u Epsteinovoj priči je Vilijam Bil Bar – američki ministar pravde koji se pojavljuje u ključnim trenucima tokom nekoliko decenija. Bar je bio osoba u CIA koja je pokušala da spreči otkrivanja Kongresu o Iran-Contra aferi. Kasnije, tokom 1990-ih, kao ministar pravde napisao je pomilovanja za zvaničnike BCCI banke. I konačno, Bar je bio ministar pravde kada je Džefri Epstin pronađen mrtav u zatvoru.

Kako Benz primećuje: „Imate mrežu CIA-Justice Department koja prati Epstinovu karijeru, oslobađajući ga na svakom koraku – sve do trenutka njegove smrti.“

Bil Burns, sadašnji direktor CIA, posetio je Džefrija Epstina tri puta 2014. godine kada je napuštao poziciju zamenika državnog sekretara. Iako ovo nije novo otkriće iz najnovijih dokumenata (objavljeno je prošle godine), dobija novu težinu u kontekstu šire slike. Burns će kasnije postati direktor CIA, a CIA veze oko Epstina su, kako Benz kaže, „potpuno preovlađujuće – potpuni kinematski univerzum sam po sebi.“

Britanac u središtu skandala

U Britaniji, Epstein dokumenti su napravili možda najveću štetu premijerskoj vladavini Kira Starmera, pretežno kroz otkrivanja o Piteru Mandelsonu. Mandelson, koji je bio zamenik premijera tokom vlade Gordona Brauna, sada je pod policijskom istragom zbog curenja informacija koje je delio sa Epstinom.

Dokumenti pokazuju da je Mandelson davao Epstinu unapred obaveštenja o evropskim spasiocima i drugim pitanjima, što je omogućavalo Epstinovoj mreži fondova da izvrši insajder trgovinu pre nego što je tržište reagovalo. Još gore, Mandelson je kroz svoju grupu Global Council predstavljao organizacije povezane sa Komunističkom partijom Kine, što znači da nije samo profitirao lično, već je potencijalno služio interesima strane države.

Skandal se proširio i na Morgan Meksvinija, šefa kabineta Kira Starmera, koji je nedavno dao ostavku (ili je bio otpušten). Mekcvini ima veze sa Centrom za suprotstavljanje digitalnoj mržnji (Center for Countering Digital Hate), organizacijom o kojoj je Benz ranije izveštavao u kontekstu kompleksa cenzure.

Jedna od najapsurdnijih tvrdnji koja kruži, posebno u Velikoj Britaniji, jeste da je Epstin zapravo bio ruski agent. Ova teorija se zasniva na njegovim vezama sa Sergejem Beljakovim, pojedincem povezanim sa FSB (ruskom obaveštajnom službom). Međutim, Benz ovo odbacuje kao „potpuno apsurdno“ i „namerno pogrešno čitanje dokumenata.“ Objašnjava da je Epstin pokušavao da dobije sastanke sa Putinom, ali nije uspeo. Poslovi sa Rusijom koje je organizovao bili su na zahtev izraelske vlade, koja je želela da posluje sa Rusijom nakon Krimske afere 2014. godine, ali je morala da koristi tajne kanale zbog američkih sankcija.

Benz dalje ističe da su dokumenti pokazali da je Epstein zapravo podržavao Euromajdan revoluciju koja je srušila pro-rusku vladu u Ukrajini – kretanje koje je u velikoj meri sponzorisala američka i britanska obaveštajna zajednica i koje je masivno potkopalo interese Rusije. „Zašto bi Epstin bio oduševljen mogućnošću zarade od te tranzicije ako je služio kao neki oblik ruskog agenta?“ pita Benz.

Izraelska vojna obaveštajna služba (Aman) nasuprot Mosadu

Dok mnogi spekulišu da je Epstin bio agent Mosada, Benz sugeriše da veze više idu ka Aman-u – izraelskoj vojnoj obaveštajnoj službi. Epstin je upravljao novcem Adnana Kašogija sredinom 1980-ih kada je Kašogi bio posrednik između američke i izraelske obaveštajne zajednice za vojnu operaciju. Ko je tada bio na čelu izraelske vojne obaveštajne službe? Ehud Barak – ista osoba sa kojom će Epstin kasnije imati 47 poseta njegovoj ličnoj rezidenciji i oko 60 poslova.

Benz vidi Epstina kao nekoga ko „pliva u kvazi-obaveštajnoj mreži afiniteta Izraela od 1970-ih,“ napominjući da razlika između rada „sa“ ili „za“ obaveštajne agencije „vrsta je razlike bez razlike.“

Jedan od najčudnijih detalja je da je američki Državni departman bio Epstinov lični stanodavac. Nakon što je zaplenio imovinu od iranske vlade, Državni departman je iznajmio Epstinu jednu od najvećih rezidencija u Njujorku za 15.000 dolara mesečno. Ono što je još čudnije: Epstin nije plaćao kiriju. Godinama. Američki poreski obveznici su zapravo plaćali Epstinovu kiriju. Kada je Državni departman konačno pokrenuo tužbu nakon pet godina, Epstin je već podnajmio imovinu advokatu koji vodi slučajeve trgovine drogom.

Smrt Epstina: Narandžasta figura u noći

Najnovija odlaganja donose uznemirujuće detalje o noći Epstinove smrti. FBI i zaposleni u zatvoru zabeležili su prisustvo „narandžaste figure“ koja se penjala stepenicama ka Epstinovom spratu oko 10 časova uveče – noći kada je pronađen mrtav u 6 ujutru.

Takođe postoji zapis o smrti koji je evidentiran dan pre nego što je Epstin službeno umro, što bi moglo biti administrativna greška, ali u kombinaciji sa drugim anomalijama podstiče dalje spekulacije. Benz čak ne isključuje potpuno mogućnost da Epstin još uvek živi.“

Jedan posebno uznemirujući detalj tiče se elektronske pošte u kojoj Epstin kaže da „ulazi u SCIF“ – Sensitive Compartmented Information Facility, odnosno akreditovanu vladinu instalaciju za pristup tajnim materijalima. Ako je Epstin zaista ušao u pravi SCIF, to bi značilo da je imao pristup vrhunski tajnim obaveštajnim, vojnim ili diplomatskim dokumentima.

Dva sata pre nego što je spomenuo ulazak u SCIF, Epstin piše: „Pozovi ovu kuću [redaktovano] fiksni telefon.“ Ime je redaktovano. Ako bi se otkrilo ime vlasnika kuće na kojoj je bio neposredno pre ulaska u SCIF, to bi moglo potvrditi da li je imao pristup stvarnim tajnim vladinim informacijama. Kako Benz primećuje: „Veoma sumnjam da je maloletna devojka bila vlasnik kuće sa fiksnim telefonom. Ne znam koliko 14-godišnjakinja poseduje nekretnine.“

Majk Džonson, predsedavajući Predstavničkog doma, izjavio je nakon što je Zakon o otkrivanju Epstinovih dokumenata (Epstein Disclosure Act) usvojen, da bi ova odlaganja „mogla biti katastrofa“ jer „ovi dokumenti mogu narušiti američku nacionalnu bezbednost.“

Benz to vidi kao priznanje krivice: „Jedini način na koji može narušiti nacionalnu bezbednost je ako je ova osoba bila povezana sa tajnom državnom politikom, obaveštajnom ili vojnom aktivnošću.“ Korišćenje nacionalne bezbednosti kao izgovora za redakciju je, prema Benzovim rečima, „skandal sam po sebi“ jer sugeriše da je Epstin bio toliko čvrsto vezan za američku nacionalnu bezbednost da informacije o njemu moraju biti klasifikovane.

Ovo bi moglo objasniti zašto Epstin nikada nije bio optužen tokom SEC istrage iz 1980-ih, zašto nije optužen za finansijske zločine u Tower Financial aferi, zašto nije optužen za pranje novca kroz Američka Devičanska Ostrva u slučaju prevare od milijardu dolara, i zašto je njegov slučaj trgovine decom iz 2008. sa 53 teška optužbena akta sveden na jednu optužbu sa manje od godinu dana u pritvoru koji je više ličio na luksuzni odmor nego na zatvorsku kaznu.

Priznanje o „obaveštajnoj pripadnosti“

Aleks Akosta, tužilac koji je dao Epstinu „povlašćeni dogovor“ 2008. godine, kasnije je bio sekretar za rad u Trampovoj administraciji. Morao je da podnese ostavku usred masovnog skandala kada je otkriveno da je dao tajni sporazum o priznanju krivice koji je bio pod pečatom deceniju i koji je oslobodio sve saučesnike – poznate i nepoznate.

Postojala je tvrdnja da je Akosta rekao nekome iz Trampovog tranzicionog tima da je razlog za povlašćeni dogovor bio što je rečeno tužilaštvu da se povuče jer „Epstin pripada obaveštajnoj zajednici.“ Iako je Akosta kasnije, u dokumentima koji su objavljeni neposredno pre najnovijeg odlaganja, porekao da je to rekao, dao je ostavku samo tri dana nakon što je ta tvrdnja objavljena.

Novi dokumenti otkrivaju nešto što Njujork tajms objavljuje mesec i po dana ranije na osnovu intervjua sa tri Epstinova šefa iz Bear Stearnsa i desetak kolega: Epstin je nastavio da radi sa Bear Stearns čak i nakon što je formalno napustio firmu 1981. godine kada ga je SEC dovela na ispitivanje.

Od 1976. do 2008. – punih 31 godinu do pada Bear Stearnsa koji je pokrenuo finansijsku krizu – Epstin je nastavljao da „šalje poslove“ Bear Stearnsu, radeći „van knjiga“ poslove koji su bili „previše vrući“ za službeno poslovanje. Kako Benz objašnjava: „Ne možeš znati kako da izvedeš kompleksnu međunarodnu prekograničnu finansijsku transakciju sa 30 godina. Nema načina da razumeš složenost desetina različitih međunarodnih poreskih kodova kao i kako strukturirati kompleksne offshore poslove.“ Ali Epstin je upravo to radio, koristeći ekspertizu koju je stekao u Bear Stearns mreži.

Postoji neverovatna elektronska pošta u kojoj Epstin organizuje da njegovi prijatelji iz fondova „opljačkaju riznicu Libije.“ Bilo je oko 80 milijardi dolara u državnim fondovima na koje su Epstein i njegovi finansijski prijatelji želeli da stave ruke. U poruci kaže: „imam ljude iz MI6 i Mosada koje mogu da pozovem da pomognu oko ovoga.“ Ovaj nivo pristupa – mogućnost da pozove agente britanske i izraelske obaveštajne službe da pomognu sa finansijskom operacijom – stavlja Epstina u zonu koja je, kako Benz kaže, „odmah susedna“ formalnim obaveštajnim vezama.

Jedna od novih poruka koja je posebno zapanjujuća pokazuje da Epstin prima obaveštajnu informaciju (označenu kao „tajna, poverljiva“) o pretnjama oko Pakistana, Saudijske Arabije i Afganistana, sa potrebom za „spoljašnjim izvorima finansija“ da pomogne pakistanski napor. Ovo je sredinom 2000-ih – decenijama nakon što je BCCI banka navodno zatvorena.

BCCI banka je bila CIA banka sa sedištem u Pakistanu koja je uvozila oružje u Afganistan koristeći novac iz Saudijske Arabije. Kada je Benz video ovu poruku, morao je da „trepne i pita: je li postojala elektronska pošta 1978? Ovo izgleda kao da je nastavio da radi istu stvar kroz istu mrežu ceo svoj život.“

Keti Ramler, Obamina glavna pravnica Bele kuće, tajno je primila nagradu od CIA – nagrada koja nije javna, a dobitnici mogu da biraju da li će je otkriti javnosti ili ne. Ramler je ovu informaciju poverila Epstinu. Kasnije, u elektronskoj pošti, Epstin organizuje da ona dovede „svoje prijatelje špijune“ na sastanak sa Piterom Tilom – tehnološkim milijarderom i investitorom.

Zašto Epstin dokumenti menjaju igru

Benz veruje da Epstin dokumenti predstavljaju prekretnicu u američkoj politici, ne zbog samog seksualnog skandala, već zbog implikacija na poverenje u vladajuću klasu. „Ovo je zapalilo građanski rat,“ kaže on, govoreći o reakciji unutar republikanske baze koja je došla na vlast sa „ničim osim neobuzdane ljubavi“ početkom 2025. godine.

Zakon o otkrivanju Epstinovih dokumenata (Epstein Disclosure Act) prošao je sa 427 glasova za i 1 protiv u Predstavničkom domu, i sa 99 glasova za i 0 protiv u Senatu. To znači da je bio „veto-proof“ – čak i da je predsednik hteo da ga blokira, ne bi mogao. Ali ključno je da ovaj zakon nije došao od administracije – morao je da bude izvučen zakonom koji je sponzorisao kongresmen Thomas Masi, koji je, prema Benzu, „potencijalno koštao njegovu karijeru“ jer sada suočava primarnu kampanju od milione dolara protiv njega.

Ono što je možda najvažnije shvatiti je da ova odlaganja od tri miliona stranica predstavljaju samo polovinu priče. Senator Rand Paul i kongresmen Tomas Masie su na Shawn Ryan Show-u ove nedelje rekli da Pravni departman „radi na redakciji preostalih dva miliona dokumenata.“

Štaviše, ovo nije kompletan zapis čak i sa svih 6 miliona dokumenata. Više Epstinovih nekretnina, uključujući Zoro Ranč i nekoliko drugih, nikada nisu ni pretresene od strane FBI-a. Dakle, kao što Benz primećuje: „Nemamo potpunu sliku čak ni sa ovih 3,5 miliona dokumenata.“

Jedna od najšokantnijih činjenica je da, prema Benzu, „CIA name trace” očigledno još uvek nije pokrenut.“ „Name trace“ je standardna procedura u kojoj se ime pojedinca provlači kroz baze podataka obaveštajnih agencija da se vidi da li postoje bilo kakve veze.

Benz uporađuje ovo sa nedavnim odlaganjem JFK dokumenata, koji su bili skoro potpuno deklasifikovani i bez redakcije – 60 godina nakon atentata. Ti dokumenti su pokazali „veoma prljave poslove,“ uključujući CIA angažovanje plaćenih ubica i CIA pritisak na Pravni departman da oslobodi kriminalce.

U Velikoj Britaniji, uticaj Epstin dokumenata bio je „neizmerno pozitivan efekat na javne informacije,“ kako Maršal primećuje. Otkrivanja oko Pitera Mandelsona – njegov rad dok je bio u vladi, njegov kripto-kapitalizam, njegove veze sa CCP (Komunistička partija Kine) kroz Global Council – sve je to „apsolutno u javnom interesu.“

Štaviše, skandal se proširio na Morgana Meksvinija, šefa kabineta Kira Starmera, koji je upravo dao ostavku (ili je bio otpušten). Meksvinijeve veze sa Centrom za suprotstavljanje digitalnoj mržnji, organizacijom koju je Benz ranije istraživo u kontekstu „kompleksa cenzure,“ dodaju još jedan sloj na skandal koji sada preti da destabilizuje laburističku vladu koja je na vlasti manje od dve godine.

Ono što Majk Benz najjasnije artikuliše jeste fundamentalni demokratski princip: „Ako dokument postoji, u ovom trenutku imamo pravo da ga znamo. Imamo pravo da ga vidimo.“ U društvu gde se javni službenici kreću između javnog sektora (gde teoretski služe narodu) i privatnog sektora (gde služe akcionarima i sebi), „banka usluga“ – kako Epstin i Barak nazivaju mrežu dugova i usluga – predstavlja fundamentalno narušavanje demokratskog poverenja.

Kada Keti Ramler dobije tajnu nagradu od CIA, zatim pomogne Epstinu, zatim dobije posao u Rotšild banci, a zatim u vladi vodi zakone koji pomažu tim istim bankama – to nije samo sukob interesa. To je sistemsko narušavanje samih temelja demokratske odgovornosti.

Kada Piter Mandelson deli tajne dok je u vladi, zatim dobija pozicije koje mu omogućavaju da profitira – i to dok predstavlja interese strane države – to nije samo moralno pogrešno, već predstavlja potencijalnu izdaju.

Kada CIA direktor Bil Burns tri puta posećuje Epstina dok napušta Državni departman, a zatim postaje šef CIA, dok sam Epstin ima istoriju koja datira do BCCI banke i Iran-Contra afere – javnost ima ne samo pravo već i obavezu da zahteva odgovore.

Ovaj najnoviji set Epstin dokumenata otkriva ne samo priču o jednom čoveku i njegovim zločinima, već razobličava način na koji svetska elita funkcioniše – mrežu usluga, tajni, finansijskih tokova i obaveštajnih operacija koje povezuju Vašington sa Londonom, Tel Avivom, Parizom, Rijadom itd. To je priča o strukturalnoj korupciji na najvišim nivoima moći, gde je razlika između javnog i privatnog, između nacionalne bezbednosti i ličnog profita, između služenja narodu i služenja sebi, postala toliko zamućena da je gotovo neprepoznatljiva.

I zato, kako Benz insistira, mora biti potpuna transparentnost. Ne zbog teorija zavere. Ne zbog političkih poena. Već zato što u demokratiji, narod ima pravo da zna ko ih vodi i čijim interesima ti lideri zaista služe.