NA SRETENJE JE ZAPOČELA SRPSKA REVOLUCIJA I DONET JE PRVI SRPSKI USTAV Ovo se zove serbska sloboda!

 Ovakav razvojni tok postajao je jasan tek onda kada se priključivao onim procesima koji su mu prethodili. Iz tih razloga, prateći događaje unazad, sve do propasti srednjovekovne srpske države 1459. godine, dolazi se do osnovnog zaključka da ovo novonastalo stanje nije prekinulo čvrstu ideološku osnovu srpske države, izgrađenu u vekovima nemanjićke vlasti!

Pisao je tako akademik Dejan Medaković u studiji „Od nastanka prvih država do početka srpske nacionalne revolucije“ nastaloj u koautorstvu sa akademikom Milošem Blagojevićem. U ovoj obimnoj publikaciji Medaković navodi da je „održavanje vatre“ ideje srpske državnosti zasluga obnovljene Patrijaršije u Peći. „Svi istoričari jednodušni su u ocenjivanju uloge obnovljene Pećke patrijaršije u procesu izgrađivanja srpskog duhovnog jedinstva. Bilo je to stanje iz kojeg su najbrže i najlakše mogle poteći ideje koje su se usmerile ka idejama davno narušenog političkog jedinstva“.

Drugim rečima, svi rasuti i neobjedinjeni delovi srpskog naroda su, upravo preko Pećke patrijaršije, neprestano umnožavali ideje svoje pripadnosti celini. Ovu je ideju u datim okolnostima neprestano ugrožavana sa raznih (carskih) strana, ali je ona svoja uporišta i odbranu sticala u delima naše stare duhovne baštine. Na taj način, navodi Medaković, stvoreno je jedinstvo koje je prožimalo sve društvene slojeve. Tome svakako treba dodati i trajna svedočanstva, koja je pružalo narodno pesništvo, čiji su mnogi motivi i likovi podsećali na vreme samostalne srpske države.

„Zajedno sa narodom selilo se ovo usmeno kazivanje i daleko van starih međa srpske srednjovekovne države. A iznad svega podupirano je to jedinstvo i kultovima Srba vladara-svetitelja i oni su prihvaćeni i protumačeni kao pravi nosioci nacionalnog identiteta“, zapisao je Medaković, navodeći da su se u jednom istorijskom trenutku upravo na Fruškoj gori razbuktali ti kultovi Srba vladara-svetitelja, tačnije svih nosilaca starog i neusahlog državnog kontinuiteta i legitimiteta. 

Drugim rečima, srpske srednjovekovne države nestale su krajem 15. veka, ali je ideja o srpskoj državnosti opstala. Sve što se zatim dešavalo počivalo je na živoj srednjovekovnoj nemanjićkoj tradiciji. Srbi su u tom periodu  istorijsku tradiciju isključivo vezivali za svetorodnu lozu Nemanjića i predanje o Kosovu. Nemanjićka tradicija oličena je pri tome u dvojici vladara, Svetom kralju Stefanu Prvovenčanom i caru Dušanu, za čije je vladavine dosegnut vrhunac srpske državnosti a kosovska tradicija u knezu Lazaru, carstvu nebeskom i uverenju da Srpsko carstvo nije propalo ni 1371. ni 1459, već 1389. godine

„Istorija srpskog naroda nas uči u kojoj meri prethodni društveni i politički procesi, čak i onda kada su oni nepovoljni, oslobađaju u narodu i neslućene pozitivne energije. U ovakvim razmišljanjima nikako ne treba ispuštati iz vida i trajnu prisutnost ideje naše državnosti. I njeno neugašeno postojanje sazdano je na temeljima, dovoljno čvrstim, da izdrže sva iskušenja prošlosti“, zapisao je akademik Dejan Medaković, uz napomenu da iz svih tih razloga nije preterano reći da su srpske ustanike u 19. veku prethodno pripremali vekovi, „jer se nijedno istorijsko iskustvo srpskog naroda ne javlja uzaludno i ono nije konačno poraženo ili zauvek iščezlo“. 

I istoričar prof. dr Radoš Ljušić u knjizi „Srpska državnost 19. veka“, koja se na izvestan način nadovezuje na Medakovićevu studiju, konstatuje: „Pošto se srpska državnost oslanjala na dva prestola, vladarski i crkveni, ona nikada nije mogla biti razorena do kraja, jer je uvek postojao presto Svetoga Save“. Međutim, budući da su se Srbi hrabro i dugo suprotstavljali Turcima u doba njihovih osvajanja, Turci su se još upornije opirali obnovi srpske države: „Bila je to duga i bespoštedna borba, i prilikom pokoravanja i prilikom obnove državnosti“. 

Položaj srpskog naroda krajem 18. i početkom 19. veka, bio je zabrinjavajuć. Srbi u Beogradskom pašaluku bili su dovedeni do istrebljenja, do najniže tačke na kojoj može da se nađe jedan narod. Zulum Turaka postao je na kraju neizdrživ, a kulminaciju je dostigao u poznatoj „seči knezova“, kada je između 4. i 10. februara 1804. godine stradalo blizu stotinu istaknutih Srba (Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Petar Đurović, Stevan Palalija, Marko Čarapić, Hadži Ruvim i druge), a njihove odsečene glave donete su u Beograd i nabijene na kolje. 

Seči knezova izmakao je Đorđe Petrović, kog su šumadijski prvaci, na Sretenje 1804. godine, izabrali za vođu Prvog srpskog ustanka. Zbor je održan u Orašcu, u Marićevića jaruzi, i istoriografiji zapravo nije poznato o čemu su učesnici još raspravljali, osim o izboru vođe. No, na osnovu onog što je potom usledilo, sasvim je izvesno da je dogovoreno da se uđe u otvoreni sukob s dahijama, da se pale svi hanovi i proteraju Turci iz unutrašnjosti Srbije. Time se već gazilo u revoluciju, koju su oglasili plamenovi spaljenih turskih hanova u Šumadiji.

Paralelno sa borbama protiv osmanlija Srbi su obnavljali državu pri tome razmišljajući i o njenom uređenju na osnovu najviših pravnih propisa, koje danas poznajemo kao ustavne zakone (akta). „Ustanici su oslobađali zemlju i istovremeno od Porte tražili posebna prava i privilegije, i nezavisno od toga donosili pravne propise o uređenju države. Učeni Srbi iz Ugarske pružali su im pomoć u ovom važnom poslu, pre svih Božidar Grujović i mitropolit Stevan Stratimirović“, navodi prof. Ljušić. 

I dok je mitropolit podneo ruskom caru Aleksandru I memorandum u kojem je otvoreno pozvao bratskog monarha da podrži plan za stvaranje srpske države, te da se se „očinski postara“ da srpski narod „izvede u političko biće, a s vremenom i u željeno savezništvo“, Grujović je sastavio tekstove „Za pamjat“ i „Slovo“, koji predstavljaju pravna akta o dvema ustanovama – Praviteljstvujuščem sovjetu i poglavaru zemlje (voždu). Oni su poslužili kao osnov svim potonjim ustavnim i zakonodavnim spisima od 1805, 1808. i 1811. godine. Nadahnutim rečima „prvi srpski slobodar“ je ukazivao na prednosti pravne države, kakvom je želeo načiniti Srbiju. „Prvij dakle gospodar i sudija u vilajetu (državi) jeste zakon… On da zapoveda gospodarima, vojvodama, Sovjetu, svjaščenstvu, vladikama, i svakome malomu i velikomu. On će nas braniti, i svobodu i voljnost sačuvati.“ 

U skladu sa ovim načelima donete su prve uredbe Saveta u Bogovađi i Skupštine u Smederevu, u oktobru i novembru 1805. godine. Objedinjeni, oni čine celinu – prvi ustavni zakon o uređenju ustaničke države. Njime su regulisani odnosi između vožda i Sovjeta i data im prava, uređeni svetovni i sveštenički sudovi i propisan sudski postupak. Odlučeno je da se izvrši popis dobara radi razrezivanja poreze. Završavajući jednu od uredaba, zakonodavac je ushićeno kliknuo: „Ovo se zove serbska sloboda!”

Vožd i ustanici bili su svesni činjenice da su mic po mic izgradili državu i da im je sad neophodan viši stepen priznanja i uvažavanja, ali za takvo priznanje međunarodni odnosi nisu im bili naklonjeni. Slaba znanja o politici, posebno o međunarodnim odnosima, bacila su ustanike u očajanje, naročito kada su od ruskog admirala Pavela Čičagova, koji je 1812. komandovao Dunavskom armijom u sukobu protiv Austrijanaca i Saksonaca  čuli reči: „Ali sada nisu Turci neprijatelji naši. Političke prilike su se promenile“...

Evropski događaji izmenili su rusko-turske ali ne i srpsko-turske odnose, pa je ustaničkom vođstvu bilo potrebno vreme da shvati ovu promenu. Vreme je pokazalo da Srbi nisu uspevali da se hitro prilagode svetskim političkim promenama i da su zbog te slabosti često izazivali sudbinu i stradali. Srbi su Osmom tačkom Bukureškog mira (1812) bili sasvim nezadovoljni, pa su odlučili da svoju državu brane sami, ali su u tom pregnuću poklekli pred nadmoćnom turskom vojskom (1813). 

Vreme između Prvog i Drugog srpskog ustanka (1813–1815) zapamćeno je po još gorem turskom zulumu. Takvom da do nove bune drugog puta nije bilo. Iako nije učestvovao u pripremama za podizanje Drugog ustanka, Miloš Obrenović se stavio na čelo pobunjenika, na Cveti, 23. aprila 1815. godine, u Takovu. U Drugom ustanku ustanici su, međutim, ratovali isključivo na prostoru Beogradskog pašaluka i to protiv vojske beogradskog vezira. Kad je saznao da protiv ustanika idu dve sultanove vojske, rumelijska pod komandom Marašli Ali paše, i bosanska pod zapovedništvom Huršid paše, Miloš Obrenović odlučio je da se upusti u pregovore. Pregovori s Huršid pašom na Drini završeni su neuspehom, ali ne i sa Marašlijom, koji, za razliku od bosanskog paše, nije tražio da ustanici polože oružje, govoreći: „Budite vi samo caru pokorni, pa ako oćete, ne samo puške, nego i topove za pojasom nosite“...

Dogovoreno je da se oglasi primirje i jedna deputacija uputi u Stambol. Potom je upućena još jedna deputacija sultanu, koja je tražila da se Marašli Ali paša imenuje beogradskim vezirom i zahtevala prava za Srbe. Ovoga puta su na ruku išle i evropske političke prilike, budući da je okončana Napoleonova drama, pa je ruski poslanik Italinski predao Porti 30. septembra 1815. godine zahtev o rešenju srpskog pitanja. Porta je odmah reagovala povlačenjem Huršid paše sa granice Beogradskog pašaluka i željenim imenovanjem rumelijskog vezira Marašli Ali paše za upravnika u Beogradu. Vezir i Obrenović postigli su prvi usmeni sporazum, 13. oktobra, na osnovu kojeg je Marašlija otpustio polovinu svoje vojske zatraživši i od Obrenovića da raspusti čete.

Konačni usmeni beogradski sporazum između Miloša Obrenovića i Marašli Ali paše postignut je 6. novembra 1815. godine. Tom konvencijom Srbi su stekli sledeća prava: 1) da srpski knezovi sami sakupljaju dacije (poreze) bez ikakvog uplitanja turske vlasti; 2) u sedištu nahija da sede muselim i knez, koji će zajedno suditi Srbima; 3) da spahije uzimaju svoje prihode sa spahiluka prema propisanim pravilima (beratima), a ne kao u vreme Sulejman paše, kada su naplaćivali znatno više; 4) da u Beogradu radi Narodna kancelarija sastavljena od 12 knezova, iz svake nahije Beogradskog pašaluka po jedan, kao najviše administrativno i sudsko telo. Time je završen Drugi srpski ustanak, odnosno ratni period Srpske revolucije.

Ali i ustavni razvitak Srbije bio je buran. Pored tri ustavna zakona iz vremena Prvog ustanka (1805, 1808, 1811), dva Hatišerifa (1830, 1833 – kojim su regulisani odnosi s Turskom i propisana prava i povlastice narodu), srpska država je imala pet, odnosno šest ustava (1835, 1838, 1869, 1888 – vraćen na snagu sa manjim izmenama 1903. i 1901). Postoji i mišljenje da ustavni zakoni kneza Mihaila imaju snagu ustava (tzv. Preobraženski ustav – 1861).

U ustavnom razvoju Srbije tridesete godine bile su najburnije. Dva hatišerifa, dva ustava, više zakona, jedna buna, jedna vladarska abdikacija i dve smene na prestolu. Svi napori ruske diplomatije i opozicije da ubede kneza Miloša da donese ustav završavali su se neuspehom, dok mu Miletina buna (1835) nije ugrozila presto. Tek tada, na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu, donet je Sretenjski ustav, 15. februara 1835. godine. 

Knez Miloš je u prestonoj besedi sledećim rečima predstavio lestvicu nove vlasti poslanicima i okupljenom narodu: „Narod stajaće pod kmetovima, kapetanima i sudovima, sudovi pod Državnim sovetom, Sovet pod knjazom i uz knjaza, a knjaz pod zakonom i u neposrednom dogovoru sa Sovetom.“ Međutim, ovaj ustav ostao je na snazi samo dve sedmice, do početka marta, kada je privremeno, a 11. aprila 1835. godine, konačno suspendovan.

Ipak, za Sretenjsku veliku narodnu skupštinu 1835. se može reći da je načinila važan korak u potpunom ukidanju feudalnog uređenja u Srbiji, kada je odlučeno da se sve dažbine sliju u porez od šest talira godišnje, koje bi poreski obveznici plaćali u dve rate. Na kraju su od Đurđevdana 1835. te godine formalno prestale feudalne obaveze, pa se taj dan uzima kao konačan kraj feudalizma i socijalnog procesa Srpske revolucije. „Srbi u Kneževini Srbiji, među prvim narodima u Evropi, oslobodili su se feudalnih okova, što je budućem razvoju zemlje dalo posebno obeležje“, piše Ljušić. 

Ipak, vazalni položaj Kneževine Srbije, tokom kojeg je trajala borba za nezavisnu državu, rastegao se na ukupno sedamdeset četiri godine, do 1878. Ali oslobađanje od osmanskog jarma, revolucionarni proces započet Ustankom 1804, istovremeno je podrazumevalo evropeizaciju Srbije, odnosn, kako zaključuje prof. Ljušić u knjizi „Srpska državnost 19. veka“, „u četiri preostale decenije, nezavisna država imala je da opravda svoju samostalnost pred Evropom i svoj narod konačno oslobodi turskog nasleđa i uvede ga u red civilizovanog sveta, prilagođenog demokratskim načelima vladavine“. 

Miroslav Stajić