НА СРЕТЕЊЕ ЈЕ ЗАПОЧЕЛА СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА И ДОНЕТ ЈЕ ПРВИ СРПСКИ УСТАВ Ово се зове сербска слобода!

 Овакав развојни ток постајао је јасан тек онда када се прикључивао оним процесима који су му претходили. Из тих разлога, пратећи догађаје уназад, све до пропасти средњовековне српске државе 1459. године, долази се до основног закључка да ово новонастало стање није прекинуло чврсту идеолошку основу српске државе, изграђену у вековима немањићке власти!

Писао је тако академик Дејан Медаковић у студији „Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције“ насталој у коауторству са академиком Милошем Благојевићем. У овој обимној публикацији Медаковић наводи да је „одржавање ватре“ идеје српске државности заслуга обновљене Патријаршије у Пећи. „Сви историчари једнодушни су у оцењивању улоге обновљене Пећке патријаршије у процесу изграђивања српског духовног јединства. Било је то стање из којег су најбрже и најлакше могле потећи идеје које су се усмериле ка идејама давно нарушеног политичког јединства“.

Другим речима, сви расути и необједињени делови српског народа су, управо преко Пећке патријаршије, непрестано умножавали идеје своје припадности целини. Ову је идеју у датим околностима непрестано угрожавана са разних (царских) страна, али је она своја упоришта и одбрану стицала у делима наше старе духовне баштине. На тај начин, наводи Медаковић, створено је јединство које је прожимало све друштвене слојеве. Томе свакако треба додати и трајна сведочанства, која је пружало народно песништво, чији су многи мотиви и ликови подсећали на време самосталне српске државе.

„Заједно са народом селило се ово усмено казивање и далеко ван старих међа српске средњовековне државе. А изнад свега подупирано је то јединство и култовима Срба владара-светитеља и они су прихваћени и протумачени као прави носиоци националног идентитета“, записао је Медаковић, наводећи да су се у једном историјском тренутку управо на Фрушкој гори разбуктали ти култови Срба владара-светитеља, тачније свих носилаца старог и неусахлог државног континуитета и легитимитета. 

Другим речима, српске средњовековне државе нестале су крајем 15. века, али је идеја о српској државности опстала. Све што се затим дешавало почивало је на живој средњовековној немањићкој традицији. Срби су у том периоду  историјску традицију искључиво везивали за светородну лозу Немањића и предање о Косову. Немањићка традиција оличена је при томе у двојици владара, Светом краљу Стефану Првовенчаном и цару Душану, за чије је владавине досегнут врхунац српске државности а косовска традиција у кнезу Лазару, царству небеском и уверењу да Српско царство није пропало ни 1371. ни 1459, већ 1389. године

„Историја српског народа нас учи у којој мери претходни друштвени и политички процеси, чак и онда када су они неповољни, ослобађају у народу и неслућене позитивне енергије. У оваквим размишљањима никако не треба испуштати из вида и трајну присутност идеје наше државности. И њено неугашено постојање саздано је на темељима, довољно чврстим, да издрже сва искушења прошлости“, записао је академик Дејан Медаковић, уз напомену да из свих тих разлога није претерано рећи да су српске устанике у 19. веку претходно припремали векови, „јер се ниједно историјско искуство српског народа не јавља узалудно и оно није коначно поражено или заувек ишчезло“. 

И историчар проф. др Радош Љушић у књизи „Српска државност 19. века“, која се на известан начин надовезује на Медаковићеву студију, констатује: „Пошто се српска државност ослањала на два престола, владарски и црквени, она никада није могла бити разорена до краја, јер је увек постојао престо Светога Саве“. Међутим, будући да су се Срби храбро и дуго супротстављали Турцима у доба њихових освајања, Турци су се још упорније опирали обнови српске државе: „Била је то дуга и беспоштедна борба, и приликом покоравања и приликом обнове државности“. 

Положај српског народа крајем 18. и почетком 19. века, био је забрињавајућ. Срби у Београдском пашалуку били су доведени до истребљења, до најниже тачке на којој може да се нађе један народ. Зулум Турака постао је на крају неиздржив, а кулминацију је достигао у познатој „сечи кнезова“, када је између 4. и 10. фебруара 1804. године страдало близу стотину истакнутих Срба (Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Петар Ђуровић, Стеван Палалија, Марко Чарапић, Хаџи Рувим и друге), а њихове одсечене главе донете су у Београд и набијене на коље. 

Сечи кнезова измакао је Ђорђе Петровић, ког су шумадијски прваци, на Сретење 1804. године, изабрали за вођу Првог српског устанка. Збор је одржан у Орашцу, у Марићевића јарузи, и историографији заправо није познато о чему су учесници још расправљали, осим о избору вође. Но, на основу оног што је потом уследило, сасвим је извесно да је договорено да се уђе у отворени сукоб с дахијама, да се пале сви ханови и протерају Турци из унутрашњости Србије. Тиме се већ газило у револуцију, коју су огласили пламенови спаљених турских ханова у Шумадији.

Паралелно са борбама против османлија Срби су обнављали државу при томе размишљајући и о њеном уређењу на основу највиших правних прописа, које данас познајемо као уставне законе (акта). „Устаници су ослобађали земљу и истовремено од Порте тражили посебна права и привилегије, и независно од тога доносили правне прописе о уређењу државе. Учени Срби из Угарске пружали су им помоћ у овом важном послу, пре свих Божидар Грујовић и митрополит Стеван Стратимировић“, наводи проф. Љушић. 

И док је митрополит поднео руском цару Александру I меморандум у којем је отворено позвао братског монарха да подржи план за стварање српске државе, те да се се „очински постара“ да српски народ „изведе у политичко биће, а с временом и у жељено савезништво“, Грујовић је саставио текстове „За памјат“ и „Слово“, који представљају правна акта о двема установама – Правитељствујушчем совјету и поглавару земље (вожду). Они су послужили као основ свим потоњим уставним и законодавним списима од 1805, 1808. и 1811. године. Надахнутим речима „први српски слободар“ је указивао на предности правне државе, каквом је желео начинити Србију. „Првиј дакле господар и судија у вилајету (држави) јесте закон… Он да заповеда господарима, војводама, Совјету, свјашченству, владикама, и свакоме малому и великому. Он ће нас бранити, и свободу и вољност сачувати.“ 

У складу са овим начелима донете су прве уредбе Савета у Боговађи и Скупштине у Смедереву, у октобру и новембру 1805. године. Обједињени, они чине целину – први уставни закон о уређењу устаничке државе. Њиме су регулисани односи између вожда и Совјета и дата им права, уређени световни и свештенички судови и прописан судски поступак. Одлучено је да се изврши попис добара ради разрезивања порезе. Завршавајући једну од уредаба, законодавац је усхићено кликнуо: „Ово се зове сербска слобода!”

Вожд и устаници били су свесни чињенице да су миц по миц изградили државу и да им је сад неопходан виши степен признања и уважавања, али за такво признање међународни односи нису им били наклоњени. Слаба знања о политици, посебно о међународним односима, бацила су устанике у очајање, нарочито када су од руског адмирала Павела Чичагова, који је 1812. командовао Дунавском армијом у сукобу против Аустријанаца и Саксонаца  чули речи: „Али сада нису Турци непријатељи наши. Политичке прилике су се промениле“...

Европски догађаји изменили су руско-турске али не и српско-турске односе, па је устаничком вођству било потребно време да схвати ову промену. Време је показало да Срби нису успевали да се хитро прилагоде светским политичким променама и да су због те слабости често изазивали судбину и страдали. Срби су Осмом тачком Букурешког мира (1812) били сасвим незадовољни, па су одлучили да своју државу бране сами, али су у том прегнућу поклекли пред надмоћном турском војском (1813). 

Време између Првог и Другог српског устанка (1813–1815) запамћено је по још горем турском зулуму. Таквом да до нове буне другог пута није било. Иако није учествовао у припремама за подизање Другог устанка, Милош Обреновић се ставио на чело побуњеника, на Цвети, 23. априла 1815. године, у Такову. У Другом устанку устаници су, међутим, ратовали искључиво на простору Београдског пашалука и то против војске београдског везира. Кад је сазнао да против устаника иду две султанове војске, румелијска под командом Марашли Али паше, и босанска под заповедништвом Хуршид паше, Милош Обреновић одлучио је да се упусти у преговоре. Преговори с Хуршид пашом на Дрини завршени су неуспехом, али не и са Марашлијом, који, за разлику од босанског паше, није тражио да устаници положе оружје, говорећи: „Будите ви само цару покорни, па ако оћете, не само пушке, него и топове за појасом носите“...

Договорено је да се огласи примирје и једна депутација упути у Стамбол. Потом је упућена још једна депутација султану, која је тражила да се Марашли Али паша именује београдским везиром и захтевала права за Србе. Овога пута су на руку ишле и европске политичке прилике, будући да је окончана Наполеонова драма, па је руски посланик Италински предао Порти 30. септембра 1815. године захтев о решењу српског питања. Порта је одмах реаговала повлачењем Хуршид паше са границе Београдског пашалука и жељеним именовањем румелијског везира Марашли Али паше за управника у Београду. Везир и Обреновић постигли су први усмени споразум, 13. октобра, на основу којег је Марашлија отпустио половину своје војске затраживши и од Обреновића да распусти чете.

Коначни усмени београдски споразум између Милоша Обреновића и Марашли Али паше постигнут је 6. новембра 1815. године. Том конвенцијом Срби су стекли следећа права: 1) да српски кнезови сами сакупљају дације (порезе) без икаквог уплитања турске власти; 2) у седишту нахија да седе муселим и кнез, који ће заједно судити Србима; 3) да спахије узимају своје приходе са спахилука према прописаним правилима (бератима), а не као у време Сулејман паше, када су наплаћивали знатно више; 4) да у Београду ради Народна канцеларија састављена од 12 кнезова, из сваке нахије Београдског пашалука по један, као највише административно и судско тело. Тиме је завршен Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције.

Али и уставни развитак Србије био је буран. Поред три уставна закона из времена Првог устанка (1805, 1808, 1811), два Хатишерифа (1830, 1833 – којим су регулисани односи с Турском и прописана права и повластице народу), српска држава је имала пет, односно шест устава (1835, 1838, 1869, 1888 – враћен на снагу са мањим изменама 1903. и 1901). Постоји и мишљење да уставни закони кнеза Михаила имају снагу устава (тзв. Преображенски устав – 1861).

У уставном развоју Србије тридесете године биле су најбурније. Два хатишерифа, два устава, више закона, једна буна, једна владарска абдикација и две смене на престолу. Сви напори руске дипломатије и опозиције да убеде кнеза Милоша да донесе устав завршавали су се неуспехом, док му Милетина буна (1835) није угрозила престо. Тек тада, на Великој народној скупштини у Крагујевцу, донет је Сретењски устав, 15. фебруара 1835. године. 

Кнез Милош је у престоној беседи следећим речима представио лествицу нове власти посланицима и окупљеном народу: „Народ стајаће под кметовима, капетанима и судовима, судови под Државним советом, Совет под књазом и уз књаза, а књаз под законом и у непосредном договору са Советом.“ Међутим, овај устав остао је на снази само две седмице, до почетка марта, када је привремено, а 11. априла 1835. године, коначно суспендован.

Ипак, за Сретењску велику народну скупштину 1835. се може рећи да је начинила важан корак у потпуном укидању феудалног уређења у Србији, када је одлучено да се све дажбине слију у порез од шест талира годишње, које би порески обвезници плаћали у две рате. На крају су од Ђурђевдана 1835. те године формално престале феудалне обавезе, па се тај дан узима као коначан крај феудализма и социјалног процеса Српске револуције. „Срби у Кнежевини Србији, међу првим народима у Европи, ослободили су се феудалних окова, што је будућем развоју земље дало посебно обележје“, пише Љушић. 

Ипак, вазални положај Кнежевине Србије, током којег је трајала борба за независну државу, растегао се на укупно седамдесет четири године, до 1878. Али ослобађање од османског јарма, револуционарни процес започет Устанком 1804, истовремено је подразумевало европеизацију Србије, односн, како закључује проф. Љушић у књизи „Српска државност 19. века“, „у четири преостале деценије, независна држава имала је да оправда своју самосталност пред Европом и свој народ коначно ослободи турског наслеђа и уведе га у ред цивилизованог света, прилагођеног демократским начелима владавине“. 

Мирослав Стајић