DVA VEKA MATICE SRPSKE Stanić: Ne vredi u Matici ništa počinjati što neće trajati bar 50 godina ENCIKLOPEDIJSKA DELATNOST BI DALA NOVI ZAMAH CELOKUPNOJ SRPSKOJ KULTURI

Povod k zavedeniju ovoga Družstva jeste jedina ljubov i revnost k obštemu blagu, a namerenije jest rasprostranjenije knjižestva i prosveštenija naroda srpskog to jest da se knjige srpske rukopisne na svet izdaju i rasprostranjavaju i to sad, i odsad bez prestanka za svagda. Tako, a ne inače– zapisali su 16. februara 1826. u Pešti osnivači Matice srpske Gavrilo Bozitovac, Jovan Demetrović, Josif Milovuk, Petar Rajić, Andrija Rozmirović, Georgije Stanković i Jovan Hadžić.

- Mislim da je Matica,srpska delovanjem u protekla dva veka sasvim ispunila očekivanja svojih osnivača – kaže za “Dnevnik” predsednik Matice srpske prof. Dr Dragan Stanić. - Matica je u prvom redu zamišljena kao ustanova koja treba da objavljuje srpske knjige i knjige o Srbima i da razvija tu vrstu znanja, pa onda da razvija i svest o sveslovenskom zajedništu, a na kraju i znanje o svekolikom evropskom i svetskom prostoru. Ukoliko na umu imamo ove početne namere osnivača, onda moramo konstativati da je ovaj program realizovan u velikoj meri. Svakako je moglo mnogo više da bude urađano, ali treba imati u vidu da je Matica prolazila kroz sve one periode kroz koje je prolazila i čitava naša nacionalna i kulturološka samosvest. Uz to, ona je imala i raznovrsne dileme oko kojih se dugo lomila: recimo, kada je reč o odnosu prema Vukovoj reformi, odnosno prema shvatanju književnog jezika  Praktično, tek od 60-tih godina XIX veka ona će definitivno prihvatiti Vukovu reformu i time steći razvojni polet koji je tekao paralelno sa Miletićevim pokretom. Na taj način je politički i kulturološki Matica stabilizovana, ali su se otvorila druga pitanja, s obzirom na to da socijalni i politički ambijent nije bio preterano povoljan. Naime, Srbi su pre svega morali da rešavaju razna pitanja svog statusa u Habzburškom carstvu, odnosno u Ugarskoj, i tu je mnogo energije potrošeno. Ali je Matica, svim problemima uprkos, ipak posvećeno radila svoje poslove.  Izlazio je Letopis Matice srpske, pokretani su i drugi časopis, poput, recimo, “Matice”. Dakle, radilo se i rezultati su pristizali.

• Nisu ipak svi periodi u delovanju Matice bili podjednako uspešni?

- Kada posmetamo čitav XIX vek, sve do, recimo, Prvog svetskog rata i do prisajedinjenja Vojvodine Srbiji i stvaranja kraljevine SHS/ Jugoslavije, mislim da je zaista veomo mnogo urađano na planu izgradnje elementarne  nacionalne, verske i kulturno-istorijske samosvesti, uključujući i pitanja srpskog književnog jezika, književnosti, te raznih oblika stvaralaštva. A kad potom pogledamo period između dva rata, tu jeste bilo očiglednih lutanja koliko političkih toliko i kultoroloških, što je sve sprečavalo Maticu da stekne čvršće orijentire i da dobije stvaralačkog poleta. Uprkos tome je bilo i velikih događaj, poput, na primer, proslave stogodišnjice Matice i izlaska spomenice "Matica srpska 1826-1926", zatim pojava knjige Veljka Petrovića i Milana Kašanina “Srpska umetnost u Vojvodini”, pa izlazak "Spomenice Svetozara Miletića" u Letopisu Matice srpske, a bilo je i još nekoliko izuzetno važnih knjiga čiji su autori Vasa Stajić, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, Nikola Radojčić, Aleksa Ivić i drugi. Svi ovi autori i njihove knjige su od temeljnog značaja za srpsku kulturu.

Potom ulazimo u treći politički period, koji se odvijao u socijalističkoj Jugoslaviji, kada je došlo do snažnog razvoja naučnog rada u našoj ustanovi. Uz to smo dobili devet prvorazrednih naučnih časopisa, u različitim disciplinama, a to je izuzetno važna tekovina. I mnoge druge stvari je Matica zaista radila vrlo temeljno u tom periodu, kao što je objavljivanje edicije Srpska književnost u 100 knjiga, pa onda enciklopedistički poduhvati, poput izrade "Leksikona pisaca Jugoslavije", danas transformisanog u "Leksikon pisaca srpske književnosti", U potonjem vremenu je naročito razvijana enciklopedistika, pa je objavljen "Srpski biografski rečnik" (osam izašlih knjiga), a potom i "Srpska enciklopedija"  (do sada smo objavili pet knjiga, a uskore će izaći i šesta), "Srpski šahovski leksikon" itd.

Ako je to ono što je Matica prvobitno planirala, onda, možemo reći da je zaista mnogo toga urađeno. Ali ako zamislimo šta je sve moglo da bude urađeno, onda svakako shvatamo da su neke prilike propuštene. Među te propuštene prilike moramo ubrojiti Gramatiku Jovana Subotića, a reč je o knjizi koja već 180 godina čeka na objavljivanje. I iskreno se nadam da će Matica u ovoj godini jubileja tu Gramatiku, zahvaljujući velikim naporima i istraživačkom radu Aleksandra Milanovića, konačno objaviti.

• Posle Drugog svetskog rata Matica se intenzivnije uključila i u lingvistička pitanja?

- Razume se da je ključna stvar na kojoj se Matica u tom periodu angažovala bila briga o standardnom srpskom jeziku; odnosno, nekada srpsko-hrvatskom, od velike ankete u Letopisu 1953. godine, pa onda Novosadskog dogovora iz 1954, pa saradnje sa Maticom hrvatskom, dok se ona nije odlučila na lingvistički nacionalizam. U svakom slučaju, posvećenost srpskom jeziku je ostala trajna obaveza Matice srpske, pa je tako sve do dana današnjeg. U tom domenu je Matica kompletirali ceo sistem normativističkih priručnika: "Pravopis srpskoga jezika", jednotomni "Rečnik srpskoga jezika" i konačno "Normativna gramatika srpskoga jezika". Da ne ređam mnoge druge izdavačke poduhvate, ali mislim da su ovo neke od najvažnijih linija Matičinog delovanja: dakle, briga o jeziku, briga o književnosti, briga o enciklopedistici. A da i ne govorim o radu koji se odvija u Biblioteci i Galeriji Matice srpske. Sve to zajedno jeste jedna Matičina celina, zajedno sa Izdavačkim centrom i njenom edicijom "Deset vekova srpske književnosti". Uz to treba dodati i to da se u Matici izvodi preko sto naučnih projekata, a to je osnovna baza za nastanak monografija koje Matica objavljuje. Od ovih projekata veoma mnogo očekujemo, ali su naročito velika očekivanja usmerena ka  istraživanju "Istorije Karlovačke mitropolije". Možda bi ova aktivnost mogla biti i veća, i bogatija, ali u ovakvim okolnostima, pod kojima radimo, mislim da samo možemo izraziti zadovoljstvo postignutim rezultatima. 

• Često je Matica, pogotovo u vremenu pre prisajedinjenja, ali i u međuratnom periodu, posmatrena kao pre svega institucija prečanskih Srba uprkos njenoj brizi za sve prostore gde Srbi žive?

- Činjenica jeste da je od samih početaka Matica srpska bila ustanova Srba koji su živeli u Habzburškom carstvu, na prostoru od Sentandreje i Pešte pa do Save i Dunava, te od Like i Banije pa do Temišvara i Arada, a najviše na teritoriji današnje Vojvodine. U Matici je uvek bilo itekako aktivnih članova iz Beograda i sa drugih prostora južno od Save i Dunava, ali je istina i to da Matičina priča zadugo tamo nije imala jakih uporišta. To je prosto neka kulturološka granična linija koju moramo razumeti, a onda učiniti da ona bude prevaziđena. Meni je, recimo, uvek bilo neverovatno koliko je malo ljudi izvan Vojvodine bilo svesno ogromnog značaja Svetozara Miletića, i to ne samo za prostor Ugarske nego za celinu srpstva.  Uostalom, ključne intelektualne poslove, pre svega one pravne, u uzdizanju vazalne turske kneževine do nezavisne srpske države obavljali su upravo ljudi koji su dolazili sa prostora Habzburuškog carstva. Upravo to jedinstvo, da tako kažemo, Šumadinaca i Vojvođana stvorilo je modernu srpsku državu; odnosno, obezbedilo je “vaskras države srpske”, kako je to veli Stojan Novaković.

I upravo su to na umu imali veliki Matičini predsednici, s kojima sam imao čast da radim - Boško Petrović, Božidar Kovaček i Čedomir Popov, te su nastojali da se predstava o delovanju Matice srpske i njenom značaju za širi prostor srpskog naroda, raširi što je moguće više izvan Vojvodine. Oni su imali jasnu viziju Matica srpske, ne u svakom detalju međusobno saglasnu, ali i to je karakteristično za Maticu srpsku: mi razmišljamo i o mnoštvu detalja, ali je važno je da se oko generalnih ideja slažemo. 

Na tragu potrebe da se sagledaju kulturne specifičnosti određenih regija, Matica je stoga razvila i nekoliko svojih odbora: još devedesetih godina prošlog veka osnovan je Temišvarski, pa 2006. Njegošev odbor, kad se videlo kuda Crna Gora ide, a onda su formirani i Kosovsko-metohijski odbor, pa Krajiški odbor, Orijentalni, Omladinski i Odbor za iseljeništvo Matice srpske. Svi ovi odbori okupljaju i naučnike i istraživače, ali se trudimo da i u praktičnom radu budemo u komunikaciji s našim svetom tamo gde god on živi.

• U kojoj meri je i model organizovanja Matice, gde s jedne strane unutar njenog sistema deluje Biblioteka MS a s druge strane Galerija MS, pomogao da se na nekim poljima uradi možda i više od onog o čemu se maštalo 1826. godine.

– Ja se sa ogromnim poštovanjem prisećam svih onih delatnika Matice srpske, koji su razvijali taj sistem polako, bez žurbe, i uvek tako da se dođe do nekog stabilnog rešenja. I kada razmišljamo, recimo, upravo o ovom razgranavanju institucija, mislim da upravo takvu konstataciju moramo da izvedemo. Isto tako nije bez razloga, recimo, to što je Muzej Vojvodine izdvojen u samostalnu ustanovu. Mada je on dobrim delom povukao upravo građu, odnosno artefakte,  iz Muzeuma Matice srpske, činjenica je da, programski posmatrano, polje delovanja Muzeja Vojvodine objektivno ne može da se ograniči samo ili prevashodno na nacionalnu kulturu i njene relacije prema drugim kulturam. E, to je onda odlučilo da se pametno donesu odluke usmerene ka tome da se Matica ne rasprostire šire no što je njena prava priroda.

U tom smislu je sasvim prirodno da i Biblioteka i Galerija Matice srpske ostanu deo sistema. Jer se Biblioteka bavi prvenstveno srpskim knjigama, ali i nizom drugih knjiga koje mogu biti korisne srpskim čitaocima. I razvila se u nacionalnu biblioteku, drugu po značaju u srpskoj kulturi. A Galerija je, rekao bih, u ovom trunutku bez premca po načinu rada, po ekspeditivnosti i po kvalitetu, po kojem, zapravo, ona osmišljava sve ono što izlaže javnost. I to je odavno prepoznato, čak i u međunarodnim okvirima. A tome svakako treba dodati i Izdavački centar, prepoznat po kapitalnoj ediciji Deset vekova srpske književnosti. Nažalost, nedavno smo izgubili akademika Mira Vuksanovića, koji je sa ogromnom energijom i entuzijazmom nosio tu delatnost, i sada nam valja pažljivo promisliti o tome ko bi mogao sve što je on radio da iznese. Matica u tom smislu sigurno neće ući u neoprezne odluke.

Ima i još nekih stvari koje zahtevaju takođe sistemsko odlučivanje. Na primer, iskreno bih se radovao ako bismo, u ovom periodu pred nama, mogli da rešimo pitanje enciklopedijske delatnosti Matice srpske. To je stara zamisao, mi je nosimo dugo u sebi, više puta je javno deklarisana, ali nikako da se steknu društveni uslovi u kojima bi takva ideja naišla pre svega na političku volju i spremnost da se tako važno pitanje trajno reši. Drugim rečima, imamo mnogo starih ideja koje nisu realizovane, i još više novih ideja, na čijoj realizaciji tek treba raditi, Tako da se u tom smislu ne plašimo za budućnost Matice srpske, verujući da će ona pozitivna stvaralačka energija uvek dominirati u Matici srpskoj. A da ona druga, koja živi po modelu trutova, neće u ustanovi postati previše prisutna.  Često volim da citiram iskaz prisutan u Matici na nivou usmenog svedočenja , ali koji prilično obavezuje: Ne vredi u Matici ništa počinjati što neće trajati bar 50 godina.

• Kako vidite Maticu srpsku u budućnosti, možda ne baš za tih 50 godina, ali recimo, kada bude obeležavano 225 leta društva?

- U svakom slučaju, nadam se da će biti razgranate one aktivnosti koje zaslužuju da budu sistematično vođene i obezbeđene zbog potreba čitavog našeg društva. Pri tom mislim na, pre svega, sistem enciklopedijskih publikacija. Voleo bih, dakle, da  najpre osiguramo ovo što smo već pokrenuli, a potom i da radimo na svemu onom što bi bilo prirodno da jedna razvijena kultura ima. Nemojmo zaboraviti da smo mi dobru nacionalnu enciklopediju dobili još 20-tih godina prošloga veka sa Narodnom enciklopedijom Stanoja Stanovića, ali ona je bila srpsko-hrvatsko-slovenačka. Srpska komponenta jeste tu izrazito prisutna, i to je prirodno i normalno, ali prosto tu nije ni izbliza prikazano sve ono što je neophodno da se prikaže u jednoj nacionalnoj enciklopediji - pogotovo što je od tada prošlo 100 godina. I onda je prirodno da mi sad imamo potrebe za čitavim sistemom znanja koji izlažemo u enciklopedijskoj formi, pa da on korisnicima bude nadohvat ruke, bogat proverenim, relevantnim, tačnim informacijama, koje su pri tome i interesantne i zanimljive. To je osnovna ideja koju mi imamo već potpuno pripremljenu za vrh naše države: da taj segment Matičine delatnosti, koji bi podrazumevao i leksikografska izdanja, nastavimo da razvijemo u okviru posebne institucije koja bi, naravno, bila deo Matičinog sistema i o kojem bi i Matica brinula. To je prostor za kreaciju tih novih koji će doći. Ako to obezbedimo, Matica će dobiti jedan novi zamah, a to je za budućnost ne samo Matice, nego i srpske kulture u celini nešto što je nasušna potreba. I nadam se da ćemo nastaviti tako, ali potrebno je da na tome insistiramo, kao što se moramo personalno obnavljati. Potrebni su nam novi ljudi, nove strasti, nove intelektualne sposobnosti da se kroz sve ove izazove prođe na jedan pravi način, ali bez velikog i nepotrebnog trošenja energije. Da se ne trošimo na dnevne doze svakovrsnih gluposti, nego nam valja delati na onakav način kako je to Matica oduvek  radila koncentrišući se samo na ono što je dobro, pouzdano, tačno, od velikog značaja i što će dugo da traje. Bar 50 godina.

Miroslav Stajić