ДВА ВЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ Станић: Не вреди у Матици ништа почињати што неће трајати бар 50 година ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА ДЕЛАТНОСТ БИ ДАЛА НОВИ ЗАМАХ ЦЕЛОКУПНОЈ СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Повод к заведенију овога Дружства јесте једина љубов и ревност к обштему благу, а намереније јест распрострањеније књижества и просвештенија народа српског то јест да се књиге српске рукописне на свет издају и распрострањавају и то сад, и одсад без престанка за свагда. Тако, а не иначе– записали су 16. фебруара 1826. у Пешти оснивачи Матице српске Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и Јован Хаџић.

- Мислим да је Матица,српска деловањем у протекла два века сасвим испунила очекивања својих оснивача – каже за “Дневник” председник Матице српске проф. Др Драган Станић. - Матица је у првом реду замишљена као установа која треба да објављује српске књиге и књиге о Србима и да развија ту врсту знања, па онда да развија и свест о свесловенском заједништу, а на крају и знање о свеколиком европском и светском простору. Уколико на уму имамо ове почетне намере оснивача, онда морамо констативати да је овај програм реализован у великој мери. Свакако је могло много више да буде урађано, али треба имати у виду да је Матица пролазила кроз све оне периоде кроз које је пролазила и читава наша национална и културолошка самосвест. Уз то, она је имала и разноврсне дилеме око којих се дуго ломила: рецимо, када је реч о односу према Вуковој реформи, односно према схватању књижевног језика  Практично, тек од 60-тих година XIX века она ће дефинитивно прихватити Вукову реформу и тиме стећи развојни полет који је текао паралелно са Милетићевим покретом. На тај начин је политички и културолошки Матица стабилизована, али су се отворила друга питања, с обзиром на то да социјални и политички амбијент није био претерано повољан. Наиме, Срби су пре свега морали да решавају разна питања свог статуса у Хабзбуршком царству, односно у Угарској, и ту је много енергије потрошено. Али је Матица, свим проблемима упркос, ипак посвећено радила своје послове.  Излазио је Летопис Матице српске, покретани су и други часопис, попут, рецимо, “Матице”. Дакле, радило се и резултати су пристизали.

• Нису ипак сви периоди у деловању Матице били подједнако успешни?

- Када посметамо читав XIX век, све до, рецимо, Првог светског рата и до присаједињења Војводине Србији и стварања краљевине СХС/ Југославије, мислим да је заиста веомо много урађано на плану изградње елементарне  националне, верске и културно-историјске самосвести, укључујући и питања српског књижевног језика, књижевности, те разних облика стваралаштва. А кад потом погледамо период између два рата, ту јесте било очигледних лутања колико политичких толико и култоролошких, што је све спречавало Матицу да стекне чвршће оријентире и да добије стваралачког полета. Упркос томе је било и великих догађај, попут, на пример, прославе стогодишњице Матице и изласка споменице "Матица српска 1826-1926", затим појава књиге Вељка Петровића и Милана Кашанина “Српска уметност у Војводини”, па излазак "Споменице Светозара Милетића" у Летопису Матице српске, а било је и још неколико изузетно важних књига чији су аутори Васа Стајић, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Никола Радојчић, Алекса Ивић и други. Сви ови аутори и њихове књиге су од темељног значаја за српску културу.

Потом улазимо у трећи политички период, који се одвијао у социјалистичкој Југославији, када је дошло до снажног развоја научног рада у нашој установи. Уз то смо добили девет прворазредних научних часописа, у различитим дисциплинама, а то је изузетно важна тековина. И многе друге ствари је Матица заиста радила врло темељно у том периоду, као што је објављивање едиције Српска књижевност у 100 књига, па онда енциклопедистички подухвати, попут израде "Лексикона писаца Југославије", данас трансформисаног у "Лексикон писаца српске књижевности", У потоњем времену је нарочито развијана енциклопедистика, па је објављен "Српски биографски речник" (осам изашлих књига), а потом и "Српска енциклопедија"  (до сада смо објавили пет књига, а ускоре ће изаћи и шеста), "Српски шаховски лексикон" итд.

Ако је то оно што је Матица првобитно планирала, онда, можемо рећи да је заиста много тога урађено. Али ако замислимо шта је све могло да буде урађено, онда свакако схватамо да су неке прилике пропуштене. Међу те пропуштене прилике морамо убројити Граматику Јована Суботића, а реч је о књизи која већ 180 година чека на објављивање. И искрено се надам да ће Матица у овој години јубилеја ту Граматику, захваљујући великим напорима и истраживачком раду Александра Милановића, коначно објавити.

• После Другог светског рата Матица се интензивније укључила и у лингвистичка питања?

- Разуме се да је кључна ствар на којој се Матица у том периоду ангажовала била брига о стандардном српском језику; односно, некада српско-хрватском, од велике анкете у Летопису 1953. године, па онда Новосадског договора из 1954, па сарадње са Матицом хрватском, док се она није одлучила на лингвистички национализам. У сваком случају, посвећеност српском језику је остала трајна обавеза Матице српске, па је тако све до дана данашњег. У том домену је Матица комплетирали цео систем нормативистичких приручника: "Правопис српскога језика", једнотомни "Речник српскога језика" и коначно "Нормативна граматика српскога језика". Да не ређам многе друге издавачке подухвате, али мислим да су ово неке од најважнијих линија Матичиног деловања: дакле, брига о језику, брига о књижевности, брига о енциклопедистици. А да и не говорим о раду који се одвија у Библиотеци и Галерији Матице српске. Све то заједно јесте једна Матичина целина, заједно са Издавачким центром и њеном едицијом "Десет векова српске књижевности". Уз то треба додати и то да се у Матици изводи преко сто научних пројеката, а то је основна база за настанак монографија које Матица објављује. Од ових пројеката веома много очекујемо, али су нарочито велика очекивања усмерена ка  истраживању "Историје Карловачке митрополије". Можда би ова активност могла бити и већа, и богатија, али у оваквим околностима, под којима радимо, мислим да само можемо изразити задовољство постигнутим резултатима. 

• Често је Матица, поготово у времену пре присаједињења, али и у међуратном периоду, посматрена као пре свега институција пречанских Срба упркос њеној бризи за све просторе где Срби живе?

- Чињеница јесте да је од самих почетака Матица српска била установа Срба који су живели у Хабзбуршком царству, на простору од Сентандреје и Пеште па до Саве и Дунава, те од Лике и Баније па до Темишвара и Арада, а највише на територији данашње Војводине. У Матици је увек било итекако активних чланова из Београда и са других простора јужно од Саве и Дунава, али је истина и то да Матичина прича задуго тамо није имала јаких упоришта. То је просто нека културолошка гранична линија коју морамо разумети, а онда учинити да она буде превазиђена. Мени је, рецимо, увек било невероватно колико је мало људи изван Војводине било свесно огромног значаја Светозара Милетића, и то не само за простор Угарске него за целину српства.  Уосталом, кључне интелектуалне послове, пре свега оне правне, у уздизању вазалне турске кнежевине до независне српске државе обављали су управо људи који су долазили са простора Хабзбурушког царства. Управо то јединство, да тако кажемо, Шумадинаца и Војвођана створило је модерну српску државу; односно, обезбедило је “васкрас државе српске”, како је то вели Стојан Новаковић.

И управо су то на уму имали велики Матичини председници, с којима сам имао част да радим - Бошко Петровић, Божидар Ковачек и Чедомир Попов, те су настојали да се представа о деловању Матице српске и њеном значају за шири простор српског народа, рашири што је могуће више изван Војводине. Они су имали јасну визију Матица српске, не у сваком детаљу међусобно сагласну, али и то је карактеристично за Матицу српску: ми размишљамо и о мноштву детаља, али је важно је да се око генералних идеја слажемо. 

На трагу потребе да се сагледају културне специфичности одређених регија, Матица је стога развила и неколико својих одбора: још деведесетих година прошлог века основан је Темишварски, па 2006. Његошев одбор, кад се видело куда Црна Гора иде, а онда су формирани и Косовско-метохијски одбор, па Крајишки одбор, Оријентални, Омладински и Одбор за исељеништво Матице српске. Сви ови одбори окупљају и научнике и истраживаче, али се трудимо да и у практичном раду будемо у комуникацији с нашим светом тамо где год он живи.

• У којој мери је и модел организовања Матице, где с једне стране унутар њеног система делује Библиотека МС а с друге стране Галерија МС, помогао да се на неким пољима уради можда и више од оног о чему се маштало 1826. године.

– Ја се са огромним поштовањем присећам свих оних делатника Матице српске, који су развијали тај систем полако, без журбе, и увек тако да се дође до неког стабилног решења. И када размишљамо, рецимо, управо о овом разгранавању институција, мислим да управо такву констатацију морамо да изведемо. Исто тако није без разлога, рецимо, то што је Музеј Војводине издвојен у самосталну установу. Мада је он добрим делом повукао управо грађу, односно артефакте,  из Музеума Матице српске, чињеница је да, програмски посматрано, поље деловања Музеја Војводине објективно не може да се ограничи само или превасходно на националну културу и њене релације према другим културам. Е, то је онда одлучило да се паметно донесу одлуке усмерене ка томе да се Матица не распростире шире но што је њена права природа.

У том смислу је сасвим природно да и Библиотека и Галерија Матице српске остану део система. Јер се Библиотека бави првенствено српским књигама, али и низом других књига које могу бити корисне српским читаоцима. И развила се у националну библиотеку, другу по значају у српској култури. А Галерија је, рекао бих, у овом трунутку без премца по начину рада, по експедитивности и по квалитету, по којем, заправо, она осмишљава све оно што излаже јавност. И то је одавно препознато, чак и у међународним оквирима. А томе свакако треба додати и Издавачки центар, препознат по капиталној едицији Десет векова српске књижевности. Нажалост, недавно смо изгубили академика Мира Вуксановића, који је са огромном енергијом и ентузијазмом носио ту делатност, и сада нам ваља пажљиво промислити о томе ко би могао све што је он радио да изнесе. Матица у том смислу сигурно неће ући у неопрезне одлуке.

Има и још неких ствари које захтевају такође системско одлучивање. На пример, искрено бих се радовао ако бисмо, у овом периоду пред нама, могли да решимо питање енциклопедијске делатности Матице српске. То је стара замисао, ми је носимо дуго у себи, више пута је јавно декларисана, али никако да се стекну друштвени услови у којима би таква идеја наишла пре свега на политичку вољу и спремност да се тако важно питање трајно реши. Другим речима, имамо много старих идеја које нису реализоване, и још више нових идеја, на чијој реализацији тек треба радити, Тако да се у том смислу не плашимо за будућност Матице српске, верујући да ће она позитивна стваралачка енергија увек доминирати у Матици српској. А да она друга, која живи по моделу трутова, неће у установи постати превише присутна.  Често волим да цитирам исказ присутан у Матици на нивоу усменог сведочења , али који прилично обавезује: Не вреди у Матици ништа почињати што неће трајати бар 50 година.

• Како видите Матицу српску у будућности, можда не баш за тих 50 година, али рецимо, када буде обележавано 225 лета друштва?

- У сваком случају, надам се да ће бити разгранате оне активности које заслужују да буду систематично вођене и обезбеђене због потреба читавог нашег друштва. При том мислим на, пре свега, систем енциклопедијских публикација. Волео бих, дакле, да  најпре осигурамо ово што смо већ покренули, а потом и да радимо на свему оном што би било природно да једна развијена култура има. Немојмо заборавити да смо ми добру националну енциклопедију добили још 20-тих година прошлога века са Народном енциклопедијом Станоја Становића, али она је била српско-хрватско-словеначка. Српска компонента јесте ту изразито присутна, и то је природно и нормално, али просто ту није ни изблиза приказано све оно што је неопходно да се прикаже у једној националној енциклопедији - поготово што је од тада прошло 100 година. И онда је природно да ми сад имамо потребе за читавим системом знања који излажемо у енциклопедијској форми, па да он корисницима буде надохват руке, богат провереним, релевантним, тачним информацијама, које су при томе и интересантне и занимљиве. То је основна идеја коју ми имамо већ потпуно припремљену за врх наше државе: да тај сегмент Матичине делатности, који би подразумевао и лексикографска издања, наставимо да развијемо у оквиру посебне институције која би, наравно, била део Матичиног система и о којем би и Матица бринула. То је простор за креацију тих нових који ће доћи. Ако то обезбедимо, Матица ће добити један нови замах, а то је за будућност не само Матице, него и српске културе у целини нешто што је насушна потреба. И надам се да ћемо наставити тако, али потребно је да на томе инсистирамо, као што се морамо персонално обнављати. Потребни су нам нови људи, нове страсти, нове интелектуалне способности да се кроз све ове изазове прође на један прави начин, али без великог и непотребног трошења енергије. Да се не трошимо на дневне дозе сваковрсних глупости, него нам ваља делати на онакав начин како је то Матица одувек  радила концентришући се само на оно што је добро, поуздано, тачно, од великог значаја и што ће дуго да траје. Бар 50 година.

Мирослав Стајић