REZON Istina o nacionalnim udžbenicima

Čovek može da sumnja u sve, osim u ono što uči u školi. Lekcije iz udžbenika predstavljaju istine koje određuju njegov život i razumevanje sveta. Ključni princip američkog, francuskog, nemačkog, ili britanskog obrazovanja jeste da stranci ne mogu pisati, niti izdavati udžbenike. U Srbiji je to od 5. oktobra 2000. obrnuto. Stranci su dobili monopol nad srpskim obrazovanjem. Dakle, nad pameću generacija. 

Osim što je u pitanju ogromna zarada, izdavanje udžbenika ima i drugi, još važniji kontekst. Tiho, ali permenetno preoblikovanje istorije. Od Perikla i Temistokla do danas imperijalizam ima istu težnju - da se uči ono što njemu odgovara. Trgovina je samo najočigledniji deo britanskog imperijalizma. Jezik i kultura su njegovo najjače oružje. Jedna od glavnih svrha obrazovanja u SAD jeste da doseljenike pretvori u dobre Amerikance. I neobično se čudim Srbima koji tvrde da će nacionalni udžbenici upropastiti srpsku decu. 

Ne greši Bertrand Rasel kad kaže da je zvanično obrazovanje razrađeni sistem odobrenih zabluda. U svakoj državi. U svakom narodu. I zato je od suštinske važnosti Hegelova tvrdnja da je bolje poštovati svoju nego tuđu istoriju. Tokom prethodnih 25 godina Srbi su svoju žrtvu u ratovima protiv Turaka, Prvom i Drugom svetskom ratu, pretvorili u sećanje kog se treba stideti, i kog se treba odreći. Bili smo na tragu da nam Gazimestan i Kajmakčalan posatnu veći dušmani od Murata, Franje Josifa, Hitlera i Nato bombardovanja. 

Čega se bojimo? Otkud taj i takav strah od sopstvenog nasleđa, jezika i kulture? Da li ćemo biti veći i bolji ljudi ako se odreknemo Marka Kraljevića? Strahinića Bana? Toplice Milana i Kosančić Ivana? Miloša Obilića? Cara Lazara, Karađorđa i Miloša? Sinđelića, Tanaska Rajića, Stepe, Mišića, Bojovića? Ako prihvatimo učenje da je Njegoš genocidna ličnost? Ako Rakića, Kočića, Šantića, Dučića, Disa, Bojića proglasimo nacionalistima? Ako bi Milunka Savić bila opisana kao transrodna osoba?

Ima li nečeg spornog da jedan narod piše svoje udžbenike iz istorije, književnosti, jezika? Nema! Da bi postao kosmopolita, čovek ne treba da se odrekne sebe. Da bi istinski razumeo druge ljude i nacije, kroz obrazovanje mora naučiti sve o svojoj prošlosti. Ako zna kako je oblikovana njegova sadašnjost, lakše će planirati budućnost. Ako upozna svoje kulturno i duhovno nasleđe neće biti mali i nedostojan. To će ga osposobiti da stupi u dijalog sa svetom. 

Biti građanin sveta je jedno, a prihvatati mentalitet podanika je drugo. U posebnosti nema ničeg lošeg. Posebnost predstavlja polugu zapadne kulture. Tolerancija, posmatrana u zapadnom ključu, nije ništa drugo do potreba da napredujemo i razvijamo se poštujući jedni druge. 

Nismo ni Turcima ni Austro-ugarima, ni Nemcima dopustili da nas slome i unište. Hrabro i strpljivo smo svaki put izgradili nov život. I posle Kosova. I posle Plave grobnice. I posle Jasenovca, Jadovna, Novosadske racije. Teško je toliko puta početi ispočetka. Teško je čitav život izmisliti iznova. Ali naši preci nisu poklekli. I važno je da se o tome uči, i da se to zna. 

Udžbenik nije bilo kakva knjiga. On je zapis i putokaz da su istorija i kultura ulog u budućnost. Verodostojni svedok vremena i dobronamerni glasnik budućnosti koji nam uzkazuje kojih grešaka treba da se čuvamo, radi boljeg života generacija koje dolaze. 

Šta je stvarna snaga obrazovanja? Sreća, blagostanje i napredak svakog čoveka, svakog deteta, svake porodice. Zato je važno da se prema istoriji odnosimo s dužnim poštovanjem. Da pošteno ceneći napore prošlih generacija brinemo o nadama naše dece. Moramo se postarati da zajedništvo, ljubav, poštovanje identiteta i uvažavanje posebnosti ostanu glavno uporište naše sutrašnjice. Fundamentalni princip na kom Srbija počiva. Njen temelj i krov. Nacionalni udžbenici mogu pomoći u tome. I zato se ne treba pitati, da li treba da postoje, nego insistirati da budu kvalitetno napisani. 

Zemlja koja poštuje sebe, može se pohvaliti da nalik klasu žita u sebi čuva identitete svih svojih građana, bez obzira na njihovu veroispovest ili nacionalnu pripadnost. Adorno i Horkhajmer su smatrali da globalizacija počinje ukidanjem lokalne posebnosti i utapanjem lokalnih osobenosti u globalne tokove kulturne industrije. Srbija je kuća i zavičaj svih ljudi koji slobodu ljube više od para iz evropskih fondova. 

Više od 40 godina, postoji plan da se Srbi prikažu kao idioti. Bolesne zadribande, koje sem na kavgu i mržnju ni na šta drugo nisu spremne. I ni za šta drugo nisu sposobne. I zato je važno da ne školujemo ni Srbende, ni autošoviniste. Već da nađemo model kako da se pred svetom pokažu naše najbolje vrednosti, a ne najgore osobine pojedinaca. 

Kako će naša deca razumeti druge narode, ako ne razumeju svoj? Kako će postati građani sveta ako nikada nisu naučili da budu deca sopstvenog naroda? Nema ničeg pogubnijeg nego da umesto sopstevnih istina, uče obmane stranaca. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću