РЕЗОН Истина о националним уџбеницима

Човек може да сумња у све, осим у оно што учи у школи. Лекције из уџбеника представљају истине које одређују његов живот и разумевање света. Кључни принцип америчког, француског, немачког, или британског образовања јесте да странци не могу писати, нити издавати уџбенике. У Србији је то од 5. октобра 2000. обрнуто. Странци су добили монопол над српским образовањем. Дакле, над памећу генерација. 

Осим што је у питању огромна зарада, издавање уџбеника има и други, још важнији контекст. Тихо, али перменетно преобликовање историје. Од Перикла и Темистокла до данас империјализам има исту тежњу - да се учи оно што њему одговара. Трговина је само најочигледнији део британског империјализма. Језик и култура су његово најјаче оружје. Једна од главних сврха образовања у САД јесте да досељенике претвори у добре Американце. И необично се чудим Србима који тврде да ће национални уџбеници упропастити српску децу. 

Не греши Бертранд Расел кад каже да је званично образовање разрађени систем одобрених заблуда. У свакој држави. У сваком народу. И зато је од суштинске важности Хегелова тврдња да је боље поштовати своју него туђу историју. Током претходних 25 година Срби су своју жртву у ратовима против Турака, Првом и Другом светском рату, претворили у сећање ког се треба стидети, и ког се треба одрећи. Били смо на трагу да нам Газиместан и Кајмакчалан посатну већи душмани од Мурата, Фрање Јосифа, Хитлера и Нато бомбардовања. 

Чега се бојимо? Откуд тај и такав страх од сопственог наслеђа, језика и културе? Да ли ћемо бити већи и бољи људи ако се одрекнемо Марка Краљевића? Страхинића Бана? Топлице Милана и Косанчић Ивана? Милоша Обилића? Цара Лазара, Карађорђа и Милоша? Синђелића, Танаска Рајића, Степе, Мишића, Бојовића? Ако прихватимо учење да је Његош геноцидна личност? Ако Ракића, Кочића, Шантића, Дучића, Диса, Бојића прогласимо националистима? Ако би Милунка Савић била описана као трансродна особа?

Има ли нечег спорног да један народ пише своје уџбенике из историје, књижевности, језика? Нема! Да би постао космополита, човек не треба да се одрекне себе. Да би истински разумео друге људе и нације, кроз образовање мора научити све о својој прошлости. Ако зна како је обликована његова садашњост, лакше ће планирати будућност. Ако упозна своје културно и духовно наслеђе неће бити мали и недостојан. То ће га оспособити да ступи у дијалог са светом. 

Бити грађанин света је једно, а прихватати менталитет поданика је друго. У посебности нема ничег лошег. Посебност представља полугу западне културе. Толеранција, посматрана у западном кључу, није ништа друго до потреба да напредујемо и развијамо се поштујући једни друге. 

Нисмо ни Турцима ни Аустро-угарима, ни Немцима допустили да нас сломе и униште. Храбро и стрпљиво смо сваки пут изградили нов живот. И после Косова. И после Плаве гробнице. И после Јасеновца, Јадовна, Новосадске рације. Тешко је толико пута почети испочетка. Тешко је читав живот измислити изнова. Али наши преци нису поклекли. И важно је да се о томе учи, и да се то зна. 

Уџбеник није било каква књига. Он је запис и путоказ да су историја и култура улог у будућност. Веродостојни сведок времена и добронамерни гласник будућности који нам узказује којих грешака треба да се чувамо, ради бољег живота генерација које долазе. 

Шта је стварна снага образовања? Срећа, благостање и напредак сваког човека, сваког детета, сваке породице. Зато је важно да се према историји односимо с дужним поштовањем. Да поштено ценећи напоре прошлих генерација бринемо о надама наше деце. Морамо се постарати да заједништво, љубав, поштовање идентитета и уважавање посебности остану главно упориште наше сутрашњице. Фундаментални принцип на ком Србија почива. Њен темељ и кров. Национални уџбеници могу помоћи у томе. И зато се не треба питати, да ли треба да постоје, него инсистирати да буду квалитетно написани. 

Земља која поштује себе, може се похвалити да налик класу жита у себи чува идентитете свих својих грађана, без обзира на њихову вероисповест или националну припадност. Адорно и Хоркхајмер су сматрали да глобализација почиње укидањем локалне посебности и утапањем локалних особености у глобалне токове културне индустрије. Србија је кућа и завичај свих људи који слободу љубе више од пара из европских фондова. 

Више од 40 година, постоји план да се Срби прикажу као идиоти. Болесне задрибанде, које сем на кавгу и мржњу ни на шта друго нису спремне. И ни за шта друго нису способне. И зато је важно да не школујемо ни Србенде, ни аутошовинисте. Већ да нађемо модел како да се пред светом покажу наше најбоље вредности, а не најгоре особине појединаца. 

Како ће наша деца разумети друге народе, ако не разумеју свој? Како ће постати грађани света ако никада нису научили да буду деца сопственог народа? Нема ничег погубнијег него да уместо сопстевних истина, уче обмане странаца. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу