MALOM SRBOSLAVU PRVA NAGRADA ZA PESMU O SVETOZARU MILETIĆU Zablistao učenik drugog razreda staparske OŠ „Branko Radičević”
U konkurenciji 3.000 likovnih i literarnih radova, prispelih na konkurs „Svetozar Miletić - reč koja narod budi/Glas Srpske Atine“, koji je raspisao Arhiv Vojvodine povodom dve stotine godina od rođenja Svetozara Miletića, prvu nagradu za uzrast od prvog do četvrtog razreda osnovne škole osvojio je osmogodišnji Srboslav Ivkov Radović, učenik II-1 razreda OŠ „Branko Radičević” iz Stapara.
Srboslavu je dodeljena nagrada za pesmu „Pozdrav Svetozaru” na svečanosti upriličenoj 20. februara u Arhivu Vojvodine kada je otvorena i izložba nagrađenih radova kao i originalnih arhivskih dokumenata posvećenih srpskom velikanu. Osim Srboslava, koji je bio jedini predstavnik somborske opštine na konkursu, nagrađena je i mentorka, učiteljica Dragica Zavišin.
Srboslavov uspeh je utoliko veći ako se uzme u obzir da mu je to druga pesma koju je napisao u životu.
Pozdrav Svetozaru
Kad zaželim rodni grad,
ja posetim Novi Sad.
Rado dođem u proleće
kada svuda cveta cveće.
Golubovi na trg sleću,
ja uživam dečju sreću.
Ponesem im zrno, dva,
kukuruza sa sela.
Dok trčkaram trgom sam,
veseo sam, radostan.
Ispred mene spomenik,
neki velik, snažan lik.
Pitam mamu: "Ko je taj?"
Kaže: "To je Svetozar.
Sve za Srbe on je dao".
Da je tako, nisam znao.
Narodu je veran, odan,
poželeh da ga upoznam.
I zauzeh važan stav:
"Pozdrav, ja sam Srboslav!"
Ne kaza mi on ni reči,
čini mi se: još je veći.
Miletić je bitan lik,
zato ima spomenik.
Nisam velik, niti jak,
al' sam zato dobar đak.
Biću i ja kao on -
ponos rodu voljenom.
– Prvu pesmu sa melodijom sam osmislio sa sedam godina, umesto poklona za uspomenu mom najboljem drugu. Pesma nastaje u mojim mislima. Spajam reči koje znam sa doživljajima i mojom maštom. O Svetozaru Miletiću sam saznao kad sam bio baš mali. U Novom Sadu sam video njegov spomenik. Nedavno, kad sam naučio da čitam velike brojeve, video sam na spomeniku njegovu godinu rođenja i smrti. Lako mi je bilo da zapamtim da se ove godine proslavlja 200 godina od njegovog rođenja, jer se nedavno obeležavalo i 200 godina Matice srpske, a ja redovno sa mamom idem u Maticu srpsku otkako sam prohodao. Mama radi tamo i na Akademiji umetnosti, pa sam često u Novom Sadu. Volim da posećujem muzeje, a za moj deveti rođendan, mama je obećala da ćemo posetiti muzej u Kikindi – kaže Srboslav za Dnevnik.
Ovo mu je prva nagrada i vest o plasmanu ga je jako obradovala, jer shvata da se trud i rad prepoznaju i adekvatno nagrađuju i zasigurno će biti inspiracija za njegove buduće literarne radove, kao i muzičke nastupe.
Pored osnovne škole Srboslav pohađa i muzičku školu i svira klarinet, a počinje i da svira harmoniku, koju sviraju mama i deda.
– Školske obaveze mi ne predstavljaju neki problem. Ja se zapravo, stalno igram sa igračkama i mojim kućnim ljubimcima - kucama, macama i jarićima i u pauzi od igre uradim domaći i to uvek nešto više uradim nego što učiteljica traži. Volim muzičke nastupe, trudim se da dobro sviram, a publika taj trud nagradi aplauzom. Kad ne idem u školu, sa dedom i mamom idem na njivu i posmatram radove u polju. Uskoro ćemo sejati kukuruz. A od svega, najlepše je preko leta, kad idem na jezero, na plivanje – priča Sroboslav.
Ovaj dečak je postao član staparske biblioteke još kao šestomesečna beba, a danas ne posećuje često biblioteku, jer ima bogat kućni fond knjiga sa obiljem literature za decu, kao i zavidno brojnu notnu građu. Najpre latinicu, potom i ćirilicu počeo je da uči i čita sa tri godine, a osnovne računske radnje počeo je da izvodi pola godine kasnije.
Zorica Milosavljević
