МАЛОМ СРБОСЛАВУ ПРВА НАГРАДА ЗА ПЕСМУ О СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ Заблистао ученик другог разреда стапарске ОШ „Бранко Радичевић”
У конкуренцији 3.000 ликовних и литерарних радова, приспелих на конкурс „Светозар Милетић - реч која народ буди/Глас Српске Атине“, који је расписао Архив Војводине поводом две стотине година од рођења Светозара Милетића, прву награду за узраст од првог до четвртог разреда основне школе освојио је осмогодишњи Србослав Ивков Радовић, ученик II-1 разреда ОШ „Бранко Радичевић” из Стапара.
Србославу је додељена награда за песму „Поздрав Светозару” на свечаности уприличеној 20. фебруара у Архиву Војводине када је отворена и изложба награђених радова као и оригиналних архивских докумената посвећених српском великану. Осим Србослава, који је био једини представник сомборске општине на конкурсу, награђена је и менторка, учитељица Драгица Завишин.
Србославов успех је утолико већи ако се узме у обзир да му је то друга песма коју је написао у животу.
Поздрав Светозару
Кад зажелим родни град,
ја посетим Нови Сад.
Радо дођем у пролеће
када свуда цвета цвеће.
Голубови на трг слећу,
ја уживам дечју срећу.
Понесем им зрно, два,
кукуруза са села.
Док трчкарам тргом сам,
весео сам, радостан.
Испред мене споменик,
неки велик, снажан лик.
Питам маму: "Ко је тај?"
Каже: "То је Светозар.
Све за Србе он је дао".
Да је тако, нисам знао.
Народу је веран, одан,
пожелех да га упознам.
И заузех важан став:
"Поздрав, ја сам Србослав!"
Не каза ми он ни речи,
чини ми се: још је већи.
Милетић је битан лик,
зато има споменик.
Нисам велик, нити јак,
ал' сам зато добар ђак.
Бићу и ја као он -
понос роду вољеном.
– Прву песму са мелодијом сам осмислио са седам година, уместо поклона за успомену мом најбољем другу. Песма настаје у мојим мислима. Спајам речи које знам са доживљајима и мојом маштом. О Светозару Милетићу сам сазнао кад сам био баш мали. У Новом Саду сам видео његов споменик. Недавно, кад сам научио да читам велике бројеве, видео сам на споменику његову годину рођења и смрти. Лако ми је било да запамтим да се ове године прославља 200 година од његовог рођења, јер се недавно обележавало и 200 година Матице српске, а ја редовно са мамом идем у Матицу српску откако сам проходао. Мама ради тамо и на Академији уметности, па сам често у Новом Саду. Волим да посећујем музеје, а за мој девети рођендан, мама је обећала да ћемо посетити музеј у Кикинди – каже Србослав за Дневник.
Ово му је прва награда и вест о пласману га је јако обрадовала, јер схвата да се труд и рад препознају и адекватно награђују и засигурно ће бити инспирација за његове будуће литерарне радове, као и музичке наступе.
Поред основне школе Србослав похађа и музичку школу и свира кларинет, а почиње и да свира хармонику, коју свирају мама и деда.
– Школске обавезе ми не представљају неки проблем. Ја се заправо, стално играм са играчкама и мојим кућним љубимцима - куцама, мацама и јарићима и у паузи од игре урадим домаћи и то увек нешто више урадим него што учитељица тражи. Волим музичке наступе, трудим се да добро свирам, а публика тај труд награди аплаузом. Кад не идем у школу, са дедом и мамом идем на њиву и посматрам радове у пољу. Ускоро ћемо сејати кукуруз. А од свега, најлепше је преко лета, кад идем на језеро, на пливање – прича Сробослав.
Овај дечак је постао члан стапарске библиотеке још као шестомесечна беба, а данас не посећује често библиотеку, јер има богат кућни фонд књига са обиљем литературе за децу, као и завидно бројну нотну грађу. Најпре латиницу, потом и ћирилицу почео је да учи и чита са три године, а основне рачунске радње почео је да изводи пола године касније.
Зорица Милосављевић
