okoTVoko: Sale

Nema veze, Žika Jakšić je u dokumentarnom filmu „Sale” na Prvoj televiziji izjavio da će on do Saše, kad krene na neko bolje mesto, i da je već rezervisao grobno mesto. Ovaj dokumentarni film u dva dela objektivno govori o čoveku koji je bio alfa i omega naše estrade. A taman se pokazuje ko je ko... 

Najpotresnija je bila priča supruge Suzane i ćerke Aleksandre sa puno emocija i tuge, njima najviše fali. Svedočanstvo o Saši Popoviću dao je i Danijel Jovanović, Suzanin sin iz prvog braka. Čini mi se da je Nevena Popović Fratucan dala najobjektivniju priču o svom bratu - bez patetike, ali iskreno. 

Dara Bubamara mi je ponovo bila ona slatka devojčica iz devedesetih godina i pričala je o Sašinim strastima prema dobrim automobilima. Voleo je svoj posao, bio je hiperaktivni radoholičar. Ali, nisu ga ispoštovali svi koji je trebalo to da učine, jer takva su danas vremena. Život je čupav i dlakav i nije lažna slika sa šou-programa. 

Saša Popović je pristao da dođe u moju emisiju „Tabloid” pod uslovom da ja idem da žiriram u „Zvezdama Granda”. Bio je rođeni trgovac, ali i sjajan sagovornik. Rekao je u toj emisiji da sam tri puta odbio da pređem u „Grand”, ali da ceni što sam duhovit i vrcav. Mislim da mi to nije životna greška, sad kad gledam iz ove perspektive. 

Saša Popović je znao da prepozna zvezde i da ih plati. Sada, kada više nemamo takvih ljudi u medijima, shvatam zašto nedostaje. Nije sve bilo savršeno u njegovom programu, ali on je smeo i hteo da ide na TV duel sa Slađanom Milošević na javni servis. 

Bilo je estradnih zvezda koje su ga napadale, ali taj čovek nije zaslužio hejt i ovu tabloidnu histeriju oko osporavanja njegovog lika i dela, koja ga prati i godinu dana nakon smrti. Činjenica je da se takav kao on u „Grandu” nikad neće roditi, a mnogi su krenuli da kopiraju njegove formate. 

Ali na sceni više nema takve energije kakvu je imao Saša Popović. Nema takve ličnosti koja će o svemu brinuti - od „Grand festivala” do svih „Grandovih” emisija. Kod pojedinaca se pokazala velika nekultura. Nisam pristalica teorije „o pokojniku sve najbolje”, ali ne volim kad neko tabloidno napada čoveka koji ne može da se brani. 

Možda nismo bili za saradnju. Možda mi je više odgovarao Saša Tijanić. Ali, Saša Popović je za mene bio Novosađanin, čovek koji je poštovao tuđi rad i koji je znao da prepozna i dobre pesme, pevače i TV lica. Njegov format proizveo je najviše treša na našim kanalima, ali,  „takvi smo mi Srbi zato nas i svrbi”, davno je otpevalo „Bijelo dugme” sa Borom Đorđevićem. 

Dokumentarni film „Sale” je svedočanstvo o jednom lepom vremenu koje se više nikad neće ponoviti. I svedočanstvo da ništa nije garancija, da će ako odete na onaj svet, o vama lepo pričati. Sale Popović je srećan čovek jer je bio veliki zavodnik, a našao je sreću u ljubavi jedne žene, dece, njegove sekretarice iz „Granda”, ljubavi većine novinara koji su radili sa njim. 

Nikakav agresivan način neće uspeti da otkrije tajne ko sa kim nije ostao dobar. Kada bi javnost znala sve tajne, to i ne bi bio šou-biznis. Ono što znam, neće više biti vremena kad su se pojavljivale: Prija, Rada, Milica, Tanja, Slavica, Bane, Dule i ostale zvezde. Čeznem za tim vremenima, a „nešto mi govori”, što reče Stoja, da smo završili sa lepim pesmama i dobrim pevačima u narodnoj muzici.

Aleksandar Filipović