окоТВоко: Сале

Нема везе, Жика Јакшић је у документарном филму „Сале” на Првој телевизији изјавио да ће он до Саше, кад крене на неко боље место, и да је већ резервисао гробно место. Овај документарни филм у два дела објективно говори о човеку који је био алфа и омега наше естраде. А таман се показује ко је ко... 

Најпотреснија је била прича супруге Сузане и ћерке Александре са пуно емоција и туге, њима највише фали. Сведочанство о Саши Поповићу дао је и Данијел Јовановић, Сузанин син из првог брака. Чини ми се да је Невена Поповић Фратуцан дала најобјективнију причу о свом брату - без патетике, али искрено. 

Дара Бубамара ми је поново била она слатка девојчица из деведесетих година и причала је о Сашиним страстима према добрим аутомобилима. Волео је свој посао, био је хиперактивни радохоличар. Али, нису га испоштовали сви који је требало то да учине, јер таква су данас времена. Живот је чупав и длакав и није лажна слика са шоу-програма. 

Саша Поповић је пристао да дође у моју емисију „Таблоид” под условом да ја идем да жирирам у „Звездама Гранда”. Био је рођени трговац, али и сјајан саговорник. Рекао је у тој емисији да сам три пута одбио да пређем у „Гранд”, али да цени што сам духовит и врцав. Мислим да ми то није животна грешка, сад кад гледам из ове перспективе. 

Саша Поповић је знао да препозна звезде и да их плати. Сада, када више немамо таквих људи у медијима, схватам зашто недостаје. Није све било савршено у његовом програму, али он је смео и хтео да иде на ТВ дуел са Слађаном Милошевић на јавни сервис. 

Било је естрадних звезда којe су га нападалe, али тај човек није заслужио хејт и ову таблоидну хистерију око оспоравања његовог лика и дела, која га прати и годину дана након смрти. Чињеница је да се такав као он у „Гранду” никад неће родити, а многи су кренули да копирају његове формате. 

Али на сцени више нема такве енергије какву је имао Саша Поповић. Нема такве личности која ће о свему бринути - од „Гранд фестивала” до свих „Грандових” емисија. Код појединаца се показала велика некултура. Нисам присталица теорије „о покојнику све најбоље”, али не волим кад неко таблоидно напада човека који не може да се брани. 

Можда нисмо били за сарадњу. Можда ми је више одговарао Саша Тијанић. Али, Саша Поповић је за мене био Новосађанин, човек који је поштовао туђи рад и који је знао да препозна и добре песме, певаче и ТВ лица. Његов формат произвео је највише треша на нашим каналима, али,  „такви смо ми Срби зато нас и сврби”, давно је отпевало „Бијело дугме” са Бором Ђорђевићем. 

Документарни филм „Сале” је сведочанство о једном лепом времену које се више никад неће поновити. И сведочанство да ништа није гаранција, да ће ако одете на онај свет, о вама лепо причати. Сале Поповић је срећан човек јер је био велики заводник, а нашао је срећу у љубави једне жене, деце, његове секретарице из „Гранда”, љубави већине новинара који су радили са њим. 

Никакав агресиван начин неће успети да открије тајне ко са ким није остао добар. Када би јавност знала све тајне, то и не би био шоу-бизнис. Оно што знам, неће више бити времена кад су се појављивале: Прија, Рада, Милица, Тања, Славица, Бане, Дуле и остале звезде. Чезнем за тим временима, а „нешто ми говори”, што рече Стоја, да смо завршили са лепим песмама и добрим певачима у народној музици.

Александар Филиповић