(FOTO, VIDEO) U KAŠTELU EČKA SVIRAO JE FRANC LIST, A LOVIO FRANC FERDINAND: Bogata istorija banatskog dvorca zove vas da ga posetite

Smešten na levoj obali Begeja, okružen šumama, livadama i starim parkom, ovaj dvorac već više od dva veka spaja aristokratsku prošlost Banata sa savremenim životom hotela koji i dalje privlači goste, pretežno lovce, ali i one koji vole da pobegnu u prošlost.

Istorija ečanskog vlastelinstva počinje 1781. godine, kada je ogromno imanje u srcu banatske ravnice na licitaciji u Beču kupio Lazar Lukač, bogat trgovac stokom jermenskog porekla. S porodicom se u Ečku doselio već naredne godine i ubrzo je ovo mesto pretvorio u jedno od najznačajnijih poljoprivrednih imanja u Banatu. 

Ogromna stada, žitna polja i ergela konja donosili su veliko bogatstvo, a roba je brodovima preko Begeja i Tise stizala sve do Pešte i Beča. Pod porodicom Lazar Ečka je postala ne samo ekonomski centar, već i ugledno plemićko sedište.

Sadašnji Kaštel podigao je Agošton Lazar, koji je 1816. godine odlučio da izgradi reprezentativno zdanje, dostojno bogatstva i ugleda porodice. Dvorac je završen 1820. godine, u engleskom stilu, s elementima klasicizma. Svečano otvaranje bilo je pravi društveni događaj: na velikom balu okupilo se više od 300 uglednih zvanica iz Južne Ugarske i Torontalske županije, a među gostima bio je i čuveni grof Esterhazi. 

Očuvana replika klavira

Da li je u njegovu čast nastala čuvena torta, ne znamo. Znamo da je lično omogućio najslavniji trenutak iz rane istorije dvorca: na otvaranje je doveo tada devetogodišnjeg Franca Lista. 

Čuveni kompozitor i pijanista tada je bio tek „čudo od deteta“, i svirao je u salonu dvorca, što se danas smatra jednim od prvih javnih nastupa slavnog muzičara. Danas se u dvorcu čuva replika klavira s originalnim delovima instrumenta na kome je, prema predanju, svirao. Možete da dodirnete dirke, ako vas kroz vrata salona pusti preparirani medved.

Od kupovine poseda do nacionalizacije posle Drugog svetskog rata, Ečkom su vladale četiri plemićke porodice: Lazar, Turn und Taksis, D’Arnonkur i Palavičini. Svaka od njih ostavila je svoj trag u istoriji ovog mesta. Porodica Turn und Taksis, poznata u evropskoj istoriji po osnivanju poštanskog sistema, unela je novi društveni duh i još više učvrstila ugled ečanskog imanja. Period porodice D’Arnonkur doneo je snažnu lovačku tradiciju.

Grof Feliks D’Arnonkur bio je strastveni lovac koji je iz putovanja po Africi i Indiji donosio trofeje i u salonima dvorca priređivao prave male izložbe lovačkih retkosti. Dugi hodnici i danas su ukrašeni starim portretima i slikama, a pogledi ljudi sa tih platana kao da prate posetioce dok prolaze. 

Posetioci jedan car i jedan kralj

U Ečku su dolazile i mnoge istorijske ličnosti. Prema predanju, dvorac je 1852. godine posetio austrougarski car Franc Jozef Prvi, a za tu posetu vezuje se i naziv Carska bara, gde je car išao u lov na divlje patke. Kaštel su posećivali i knez Aleksandar Karađorđević, kao i austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand, čije su lovačke posete pratile evropske novine.

Posle Drugog svetskog rata dvorac je nacionalizovan, a vremenom je postao i mesto kulturnog života. U njemu je 1956. godine osnovana umetnička kolonija kroz koju je prošlo više od hiljadu slikara iz zemlje i inostranstva. Među njima su bili Milan Konjović, Peđa Milosavljević, Stojan Ćelić, Stojan Aralica, Petar Lubarda, Ivan Tabaković, Nedeljko Gvozdenović, Boško i Zoran Petrović. Tako je Ečka, posle plemićkog i lovačkog života, postala i značajno mesto u istoriji srpske umetnosti.

Spomenik Mihalju Lazaru i Svetom Hubertusu

Šezdesetih godina prošlog veka Kaštelom upravlja ugostiteljska organizacija, a prostor oko dvorca ponovo se uređuje.

Obnavljaju se staze, postavljaju svetiljke i klupe, a park dobija i nove kipove. Pored već postojećih spomenika Mihalju Lazaru i Svetom Hubertusu, 1963. godine postavljena je i skulptura „Devojka sa golubom“, rad umetnice Tatjane Zarin. Još dva kipa koja su tada postavljena kasnije su nestala i danas im se gubi svaki trag.

Početkom novog milenijuma Kaštel dobija novi život. Dvorac otkupljuje dr Dušan Stupar, koji pokreće njegovu obnovu i vraća mu stari sjaj. Danas je vlasnik njegov sin Luka Stupar, koji nastavlja da razvija Kaštel i čuva njegovu bogatu tradiciju.

Danas je Kaštel Ečka jedan od retkih dvoraca u Banatu koji nije ostao samo spomenik prošlosti. Posle obnove, dvorac je pretvoren u hotel i ponovo je postao mesto u kom se okupljaju ljudi. Dolaze turisti koji žele da vide deo banatske istorije, organizuju se seminari, tim-bildinzi i svečanosti, a često stižu i grupe lovaca koje koriste okolna lovišta.

Otmenost nekadašnjih vremena

Veliki salon za ručavanje i danas čuva otmenost nekadašnjih vremena. Prostor deluje svečano i mirno, kao da je napravljen za razgovore koji traju duže nego što je planirano.

A park oko dvorca, naročito leti, ima neku posebnu tišinu. Fontana u dvorištu radi u toplim mesecima, a klupe i statue pozivaju da se čovek zadrži. Tu se lako shvati da neka mesta nisu važna samo zbog svoje arhitekture ili istorije, već zbog osećaja koji ostavljaju.

Kaštel Ečka nije samo dvorac iz prošlosti. On je mesto gde se i danas susreću istorija, umetnost i svakodnevni život. A za mnoge, uključujući i mene, on je i nešto više od toga – deo porodičnih priča, sećanja i života koji se tiho nastavljaju između njegovih starih zidova.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Dnevnik (@dnevnik.rs)

Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.