(ФОТО, ВИДЕО) У КАШТЕЛУ ЕЧКА СВИРАО ЈЕ ФРАНЦ ЛИСТ, А ЛОВИО ФРАНЦ ФЕРДИНАНД: Богата историја банатског дворца зове вас да га посетите
Дворац у Ечкој код Зрењанина, познат као Каштел Ечка, један је од ретких банатских дворaца који нису остали само историјска кулиса, већ и данас живе.
Смештен на левој обали Бегеја, окружен шумама, ливадама и старим парком, овај дворац већ више од два века спаја аристократску прошлост Баната са савременим животом хотела који и даље привлачи госте, претежно ловце, али и оне који воле да побегну у прошлост.
Историја ечанског властелинства почиње 1781. године, када је огромно имање у срцу банатске равнице на лицитацији у Бечу купио Лазар Лукач, богат трговац стоком јерменског порекла. С породицом се у Ечку доселио већ наредне године и убрзо је ово место претворио у једно од најзначајнијих пољопривредних имања у Банату.
Огромна стада, житна поља и ергела коња доносили су велико богатство, а роба је бродовима преко Бегеја и Тисе стизала све до Пеште и Беча. Под породицом Лазар Ечка је постала не само економски центар, већ и угледно племићко седиште.
Садашњи Каштел подигао је Агоштон Лазар, који је 1816. године одлучио да изгради репрезентативно здање, достојно богатства и угледа породице. Дворац је завршен 1820. године, у енглеском стилу, с елементима класицизма. Свечано отварање било је прави друштвени догађај: на великом балу окупило се више од 300 угледних званица из Јужне Угарске и Торонталске жупаније, а међу гостима био је и чувени гроф Естерхази.
Очувана реплика клавира
Да ли је у његову част настала чувена торта, не знамо. Знамо да је лично омогућио најславнији тренутак из ране историје дворца: на отварање је довео тада деветогодишњег Франца Листа.
Чувени композитор и пијаниста тада је био тек „чудо од детета“, и свирао је у салону дворца, што се данас сматра једним од првих јавних наступа славног музичара. Данас се у дворцу чува реплика клавира с оригиналним деловима инструмента на коме је, према предању, свирао. Можете да додирнете дирке, ако вас кроз врата салона пусти препарирани медвед.
Од куповине поседа до национализације после Другог светског рата, Ечком су владале четири племићке породице: Лазар, Турн унд Таксис, Д’Арнонкур и Палавичини. Свака од њих оставила је свој траг у историји овог места. Породица Турн унд Таксис, позната у европској историји по оснивању поштанског система, унела је нови друштвени дух и још више учврстила углед ечанског имања. Период породице Д’Арнонкур донео је снажну ловачку традицију.
Гроф Феликс Д’Арнонкур био је страствени ловац који је из путовања по Африци и Индији доносио трофеје и у салонима дворца приређивао праве мале изложбе ловачких реткости. Дуги ходници и данас су украшени старим портретима и сликама, а погледи људи са тих платана као да прате посетиоце док пролазе.
Посетиоци један цар и један краљ
У Ечку су долазиле и многе историјске личности. Према предању, дворац је 1852. године посетио аустроугарски цар Франц Јозеф Први, а за ту посету везује се и назив Царска бара, где је цар ишао у лов на дивље патке. Каштел су посећивали и кнез Александар Карађорђевић, као и аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд, чије су ловачке посете пратиле европске новине.
После Другог светског рата дворац је национализован, а временом је постао и место културног живота. У њему је 1956. године основана уметничка колонија кроз коју је прошло више од хиљаду сликара из земље и иностранства. Међу њима су били Милан Коњовић, Пеђа Милосављевић, Стојан Ћелић, Стојан Аралица, Петар Лубарда, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Бошко и Зоран Петровић. Тако је Ечка, после племићког и ловачког живота, постала и значајно место у историји српске уметности.
Споменик Михаљу Лазару и Светом Хубертусу
Шездесетих година прошлог века Каштелом управља угоститељска организација, а простор око дворца поново се уређује.
Обнављају се стазе, постављају светиљке и клупе, а парк добија и нове кипове. Поред већ постојећих споменика Михаљу Лазару и Светом Хубертусу, 1963. године постављена је и скулптура „Девојка са голубом“, рад уметнице Татјане Зарин. Још два кипа која су тада постављена касније су нестала и данас им се губи сваки траг.
Почетком новог миленијума Каштел добија нови живот. Дворац откупљује др Душан Ступар, који покреће његову обнову и враћа му стари сјај. Данас је власник његов син Лука Ступар, који наставља да развија Каштел и чува његову богату традицију.
Данас је Каштел Ечка један од ретких дворaца у Банату који није остао само споменик прошлости. После обнове, дворац је претворен у хотел и поново је постао место у ком се окупљају људи. Долазе туристи који желе да виде део банатске историје, организују се семинари, тим-билдинзи и свечаности, а често стижу и групе ловаца које користе околна ловишта.
Отменост некадашњих времена
Велики салон за ручавање и данас чува отменост некадашњих времена. Простор делује свечано и мирно, као да је направљен за разговоре који трају дуже него што је планирано.
А парк око дворца, нарочито лети, има неку посебну тишину. Фонтана у дворишту ради у топлим месецима, а клупе и статуе позивају да се човек задржи. Ту се лако схвати да нека места нису важна само због своје архитектуре или историје, већ због осећаја који остављају.
Каштел Ечка није само дворац из прошлости. Он је место где се и данас сусрећу историја, уметност и свакодневни живот. А за многе, укључујући и мене, он је и нешто више од тога – део породичних прича, сећања и живота који се тихо настављају између његових старих зидова.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.