POSLE „SRPSKOG FILMA”, STIŽE JOŠ JEDNO PROVOKATIVNO OSTVARENJE ALEKSANDRA RADIVOJEVIĆA Šta je zapravo „Karmadona”?

Dugo smo čekali na njegov rediteljski debi, koji je opravdao velika očekivanja. Film „Karmadona” svetsku premijeru je imao na uglednom festivalu TIFF u Torontu, osvojio je nekoliko nagrada na drugim festivalima širom sveta, a potom je krajem godine imao i srpsku premijeru u Sava centru. 

Sada konačno stiže i u bioskopsku distribuciju: prvo 19. marta u beogradskom Takvudu, kada će biti održana specijalna projekcija uz razgovor sa ekipom filma, a potom ulazi u bioskope širom Srbije. 

Naziv Karmadona na prvi pogled asocira na kombinaciju reči „Karma“ i „Madona“. Sem toga što je zvučno efektan, šta za vas predstavlja ovaj naslov?

– Do konačnog naslova sam došao kada sam radio na finalnoj verziji scenarija. Mislim da je on savršen jer u sebi spaja dve religije – on je praktično fuzija teoretski nespojivih, a opet tako sličnih principa. Poput neke eklektične, alternativne religijske platforme na kojoj operiše centralni pokretač radnje, misteriozni „kreator sadržaja“. S druge strane, on najpreciznije opisuje ikonični status koji će na kraju osvojiti glavna junakinja.

Šta je to što volite u glumi i scenskoj pojavnosti Jelene Đokić, što vas je opredelilo da njena uloga praktično „nosi“ film? 

– Na svetu ima puno sjajnih glumaca i glumica, ali vrlo mali broj njih u sebi suštinski nosi kvalitet glavnog protagoniste, nekoga ko samom svojom harizmom, pogledom i mimikom, pokretom i emocijom koju njime proizvodi može da postane fizičko oličenje, vizuelni „avatar“ vašeg filma, ono po čemu će on ostati prepoznatljiv i zapamćen. Brus Vilis u „Umri muški“, Džina Dejvis i Suzan Sarandon u „Telmi i Luiz“, Sigorni Viver u „Alien“ serijalu - i Jelena u „Karmadoni“. Ona poseduje sve te retke kvalitete istovremeno ranjivog i moćnog filmskog protagoniste, i još puno toga.

Kada govorimo o vizuelnoj estetici filma, šta Vam je bila polazna tačka i prvo razmišljanje? Da li kao reditelj volite da date neki „omaž“ slavnim rediteljima kroz određena rešenja, ili radije izbegavate reference? 

– Kao filmski autor vi ste neizbežno spoj svih vaših uticaja, vizuelnih preferenci koje su najviše oblikovali vaš „rukopis“. Ne trudim se da svesno citiram svoje uticaje, već da koristim zahvate koji najviše odgovaraju sceni i stilu koji film zahteva. Moji lični afiniteti me najviše vuku kameri u pokretu i širokim objektivima – ali to su samo formalna sredstva koja najefikasnije distanciraju vaš film od domena „suvog realizma“, što mi je i bio cilj. Mislim da danas nije preterano teško izdvojiti se u smislu vizuelnog stila, s obzirom da većina filmova izgleda slično ili isto. Utvrđeni algoritmi sada određuju filmski jezik, kao i sve ostalo – uostalom, to je i jedna od tema o kojoj film govori.

„Srpski film“ je bio šokantan za mejnstrim. Da li u tom smislu vidite „Karmadonu“ kao ostvarenje koje može da komunicira i sa širom domaćom bioskopskom publikom, budući da je u dobroj meri zasnovano na humoru i nekim neočekivanim ulogama popularnih glumaca?

– Mislim da je „Karmadona” daleko komunikativniji i prijemčiviji film za domaću publiku, ne samo zbog humora, već i zato što njegove satirične žaoke gađaju teme i fenomene koje su ovde vrlo akutne i samo nama savršeno jasne. U tom smislu, ovo je mnogo „srpskiji“ film od „Srpskog filma” – nadam se da će naša publika to prepoznati. 

Na inostranoj sceni ste već ostavili značajan trag sa „Srpskim filmom“: kako ste zadovoljni dosadašnjim prijemom i reakcijama na inostranim festivalima? Da li su vas neke reakcije posebno obradovale, ili možda iznenadile?

– Veoma sam zadovoljan recepcijom strane publike u smislu da reaguje na film na pravim mestima i rezonuje sa glavnim poentama filma, što mi je i bila namera. Naravno, ima i oprečnih reakcija – na jednoj od projekcija na festivalu u Torontu, jedna žena mi je na kraju filma prišla, opsovala me i pobegla. Ne znam šta ju je posebno uznemirilo, mogu samo da naslutim, ali i to su reakcije koje priželjkujete – najgore je kada vaš film ostavlja ljude ravnodušnim. Ono gde me strana publika možda nije najbolje razumela, siguran sam da domaća hoće – jer ovo je film izrastao iz naše sredine, iz aktuelnog trenutka,  i najdirektnije se obraća upravo ovdašnjem gledaocu. 

Radite li već na nekom sledećem filmu i možete li nam otkriti kako zamišljate vaše sledeće delo, makar ono bilo tek u povoju?

– Trenutno radim na scenariju na engleskom koji je moj sledeći rediteljski projekat. U pitanju je faustovski horor-triler o Đavolu i cenzuri koji će u najmanju ruku biti provokativan, u to sam siguran.

N. Marković