ПОСЛЕ „СРПСКОГ ФИЛМА”, СТИЖЕ ЈОШ ЈЕДНО ПРОВОКАТИВНО ОСТВАРЕЊЕ АЛЕКСАНДРА РАДИВОЈЕВИЋА Шта је заправо „Кармадона”?

Дуго смо чекали на његов редитељски деби, који је оправдао велика очекивања. Филм „Кармадона” светску премијеру је имао на угледном фестивалу TIFF у Торонту, освојио је неколико награда на другим фестивалима широм света, а потом је крајем године имао и српску премијеру у Сава центру. 

Сада коначно стиже и у биоскопску дистрибуцију: прво 19. марта у београдском Таквуду, када ће бити одржана специјална пројекција уз разговор са екипом филма, а потом улази у биоскопе широм Србије. 

Назив Кармадона на први поглед асоцира на комбинацију речи „Карма“ и „Мадона“. Сем тога што је звучно ефектан, шта за вас представља овај наслов?

– До коначног наслова сам дошао када сам радио на финалној верзији сценарија. Мислим да је он савршен јер у себи спаја две религије – он је практично фузија теоретски неспојивих, а опет тако сличних принципа. Попут неке еклектичне, алтернативне религијске платформе на којој оперише централни покретач радње, мистериозни „креатор садржаја“. С друге стране, он најпрецизније описује иконични статус који ће на крају освојити главна јунакиња.

Шта је то што волите у глуми и сценској појавности Јелене Ђокић, што вас је определило да њена улога практично „носи“ филм? 

– На свету има пуно сјајних глумаца и глумица, али врло мали број њих у себи суштински носи квалитет главног протагонисте, некога ко самом својом харизмом, погледом и мимиком, покретом и емоцијом коју њиме производи може да постане физичко оличење, визуелни „аватар“ вашег филма, оно по чему ће он остати препознатљив и запамћен. Брус Вилис у „Умри мушки“, Џина Дејвис и Сузан Сарандон у „Телми и Луиз“, Сигорни Вивер у „Alien“ серијалу - и Јелена у „Кармадони“. Она поседује све те ретке квалитете истовремено рањивог и моћног филмског протагонисте, и још пуно тога.

Када говоримо о визуелној естетици филма, шта Вам је била полазна тачка и прво размишљање? Да ли као редитељ волите да дате неки „омаж“ славним редитељима кроз одређена решења, или радије избегавате референце? 

– Као филмски аутор ви сте неизбежно спој свих ваших утицаја, визуелних преференци које су највише обликовали ваш „рукопис“. Не трудим се да свесно цитирам своје утицаје, већ да користим захвате који највише одговарају сцени и стилу који филм захтева. Моји лични афинитети ме највише вуку камери у покрету и широким објективима – али то су само формална средства која најефикасније дистанцирају ваш филм од домена „сувог реализма“, што ми је и био циљ. Мислим да данас није претерано тешко издвојити се у смислу визуелног стила, с обзиром да већина филмова изгледа слично или исто. Утврђени алгоритми сада одређују филмски језик, као и све остало – уосталом, то је и једна од тема о којој филм говори.

„Српски филм“ је био шокантан за мејнстрим. Да ли у том смислу видите „Кармадону“ као остварење које може да комуницира и са широм домаћом биоскопском публиком, будући да је у доброј мери засновано на хумору и неким неочекиваним улогама популарних глумаца?

– Мислим да је „Кармадона” далеко комуникативнији и пријемчивији филм за домаћу публику, не само због хумора, већ и зато што његове сатиричне жаоке гађају теме и феномене које су овде врло акутне и само нама савршено јасне. У том смислу, ово је много „српскији“ филм од „Српског филма” – надам се да ће наша публика то препознати. 

На иностраној сцени сте већ оставили значајан траг са „Српским филмом“: како сте задовољни досадашњим пријемом и реакцијама на иностраним фестивалима? Да ли су вас неке реакције посебно обрадовале, или можда изненадиле?

– Веома сам задовољан рецепцијом стране публике у смислу да реагује на филм на правим местима и резонује са главним поентама филма, што ми је и била намера. Наравно, има и опречних реакција – на једној од пројекција на фестивалу у Торонту, једна жена ми је на крају филма пришла, опсовала ме и побегла. Не знам шта ју је посебно узнемирило, могу само да наслутим, али и то су реакције које прижељкујете – најгоре је када ваш филм оставља људе равнодушним. Оно где ме страна публика можда није најбоље разумела, сигуран сам да домаћа хоће – јер ово је филм израстао из наше средине, из актуелног тренутка,  и најдиректније се обраћа управо овдашњем гледаоцу. 

Радите ли већ на неком следећем филму и можете ли нам открити како замишљате ваше следеће дело, макар оно било тек у повоју?

– Тренутно радим на сценарију на енглеском који је мој следећи редитељски пројекат. У питању је фаустовски хорор-трилер о Ђаволу и цензури који ће у најмању руку бити провокативан, у то сам сигуран.

Н. Марковић