KROZ MOJE PERO: Dom je tamo gde si ti

Ponekad u životu sretneš ljude koji, uprkos godinama razdvojenosti, probude u tebi smirenost, nostalgiju i utehu, kao da se nikada niste ni udaljili. Prošlo je više od petnaest godina od kada sam te poslednji put videla, a evo nas, pričamo kao da nije prošao ni dan. Nisam ni znala da radiš u tom kafiću u koji smo kao deca stalno dolazili, ali me ne iznenađuje to što i dalje piješ samo onaj gorki čaj. Gledam te u oči koje nisu ostarile i opet u njima vidim onog desetogodišnjeg dečaka koji je trčao preko brda, s kosom do ramena, u beloj bluzi i lepršavim pantalonama. Sećam se tog našeg prvog susreta, kao da je bio juče. I sada vidim isti onaj stidljivi, naivni osmeh na tvom licu, kao kada si mi prvi put rekao da ti se sviđam, a ja odmahnula glavom, praveći se da to nisam čula. Sviđao si se i ti meni i svi su to znali. Svi osim tebe. Nikad ti nisam priznala, ali sada, dok razgovaramo posle toliko godina, sećam se i onog kišnog dana kada si mi pustio našu pesmu, čije reči još uvek pamtim, i tiho rekao da ne možemo više ovako. Rekao si da te boli naše prijateljstvo, jer želiš da bude nešto više, a ja ti nikad nisam dozvolila taj pristup. Sada, kada mi govoriš kako si srećan u dugoj i stabilnoj vezi, a ja i dalje tražim svoj put, ponosna sam na tebe i sve što si postigao. I dalje si pun entuzijazma koji miriše na dom. Ti ćeš zauvek ostati moje utočište, moja prva simpatija i neostvarena ljubav, kao što sam i ja tebi. Dok te gledam, srećna zbog tebe, zbog nas i naših razdvojenih puteva, znajući da će ovaj kafić, naša pesma i ona kiša zauvek ostati deo nas, deo naših najlepših uspomena. Osmeh će mi uvek biti na licu, a možda ću pustiti i po koju suzu, jer dom će uvek biti tamo gde si ti.

Ivana Japundža