КРОЗ МОЈЕ ПЕРО: Дом је тамо где си ти

Понекад у животу сретнеш људе који, упркос годинама раздвојености, пробуде у теби смиреност, носталгију и утеху, као да се никада нисте ни удаљили. Прошло је више од петнаест година од када сам те последњи пут видела, а ево нас, причамо као да није прошао ни дан. Нисам ни знала да радиш у том кафићу у који смо као деца стално долазили, али ме не изненађује то што и даље пијеш само онај горки чај. Гледам те у очи које нису остариле и опет у њима видим оног десетогодишњег дечака који је трчао преко брда, с косом до рамена, у белој блузи и лепршавим панталонама. Сећам се тог нашег првог сусрета, као да је био јуче. И сада видим исти онај стидљиви, наивни осмех на твом лицу, као када си ми први пут рекао да ти се свиђам, а ја одмахнула главом, правећи се да то нисам чула. Свиђао си се и ти мени и сви су то знали. Сви осим тебе. Никад ти нисам признала, али сада, док разговарамо после толико година, сећам се и оног кишног дана када си ми пустио нашу песму, чије речи још увек памтим, и тихо рекао да не можемо више овако. Рекао си да те боли наше пријатељство, јер желиш да буде нешто више, а ја ти никад нисам дозволила тај приступ. Сада, када ми говориш како си срећан у дугој и стабилној вези, а ја и даље тражим свој пут, поносна сам на тебе и све што си постигао. И даље си пун ентузијазма који мирише на дом. Ти ћеш заувек остати моје уточиште, моја прва симпатија и неостварена љубав, као што сам и ја теби. Док те гледам, срећна због тебе, због нас и наших раздвојених путева, знајући да ће овај кафић, наша песма и она киша заувек остати део нас, део наших најлепших успомена. Осмех ће ми увек бити на лицу, а можда ћу пустити и по коју сузу, јер дом ће увек бити тамо где си ти.

Ивана Јапунџа